„Imam veliku tremu i odgovornost pred današnje susrete i jedino što znam to je da ću se boriti svim srcem za našu Srbiju. Živela Srbija!“, napisao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pred polazak u Pariz na Instagram nalogu budućnostsrbijeav.
Pa još dodao, da bi svi shvatli važnost onoga što on radi za Srbiju: „Verujem u velike stvari koje možemo danas da uradimo ovde u Parizu i hvala narodu što je vereovao rukovodstvu, i uprkos svim teškoćama i problemima pobedićemo, sačuvaćemo Srbiju u teškim vremenima“.
A pošto su vremena teška, valja se za njih naoružati. Bukvalno. Pa je u tom smislu Vučić u televizijskom intervjuu uoči susreta sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom (RTS ga najavljuje za danas u 20 časova) pre nekoliko dana izjavio: „Sa predsednikom Makronom do sada sam imao gotovo 20 razgovora. Ovaj će biti najvažniji, biće strateški“ i najavio sklapanje sporazuma o kupovini 12 „potpuno novih“ francuskih aviona Rafal.
Hrvatska je kupila isto toliko ovih borbenih lovaca za 1,1 milijardu evra, ali polovnih. Pa mora valjda Srbin da bude bolji od Hrvata.
Kuda sa letelicama
Kupovinu francuskih „rafala“ Vučić je najavio još početkom 2022. godine. “Vreme“ je tada pisalo: „’Rafali’ u Srbiji – šta to znači, čak i da se isporuče u narednih nekoliko godina? Šta raditi sa MiG-ovima 29, njihovim posadama, mehaničarima i ostalim tehničkim osobljem? Gde ih smestiti?“
“Nisu avioni traktori koji ih vuku na stajanku, pa da ih možeš pokriti ciradom i neka stoje napolju. Svaki košta više od 100 miliona evra i to treba negde da se zaštiti od vremenskih uticaja, a gde to da se uradi u Batajnici ili Kraljevu, Nišu? Onaj ‘orao’ koji je Baća (Miloradović) pre sedam-osam godina prikazivao kao prototip za modernizaciju, godinama je ležao i kisnuo na livadi piste na Batajnici. Pitaj ih imaju li hangare za smeštaj ‘rafala’ – pa sad nemaju ni za tih 14 MiG-ova 29”, kazao je onomad sagovornik “Vremena”, bivši visoki oficir avijacije.
Drugi sagovornik, nekadašnji pilot u Nišu, ukazao je na to da su 2000. godine, posle bombardovanja, u preostale hangare koji nisu bili porušeni smešteni delovi jedinica PVO, a ne avioni. Danilovgrad kod Podgorice je treća priča, Lađevci kod Kraljeva četvrta… Zaključak – kako možeš nabavljati letelice, a da nemaš adekvatnu logističku podršku?
Potrebni avio-mehaničari
I onda dolazi nastavak, pisalo je „Vreme“: “Znaš li ti kako su nas Rusi ucenjivali u vreme dok je od 2008. remontovano onih pet MiG-ova 29 – morate kupiti i platiti novu rudu za vučenje aviona i nove stepenice za penjanje. A ta ruda, običan komad gvožđa, može da traje stotinama godina, kao i metalne stepenice. Nema veze, to je deo ugovora i mora da se ispoštuje. Šta li će tek biti sa francuskim uslovima?”, ironično je pitao sagovornik „Vremena“.
Drugi izvor “Vremena”, iz vazduhoplovno-tehničke struke, ukazuje na činjenicu koju prorežimski tabloidi previđaju – da se preko noći ne može “osvojiti” održavanje i servisiranje nekog sredstva, za to je potrebna obuka, i to ne od mesec-dva.
“Mehaničar potpisuje spremnost nekog sredstva za let, da je ispravno, on odgovara. Bez dovoljne obuke niko normalan to neće da učini. Njegov potpis je, uz pilota, ključan”, kaže on.
Taj izvor ukazuje da je trenutno u Vojsci Srbije deficitaran mehaničarski i vazduhoplovni vojno-tehničarski kadar uopšte, i da je pitanje kako naći nove ljude za obuku na “rafalima” kad ih nedostaje i za MiG-29.
O remontu “orlova” i “galebova” u zavodu “Moma” da se ni ne govori – na jednoj letelici se radi, u najbolju ruku, šest meseci.
„Aviomehaničari odlaze iz Vojske i zavoda ‘Moma’ jer imaju bolje poslove zahvaljujući svom znanju. Ko bolje od njih može da održava i popravlja skutere za vožnju po vodi ili glisere, motorne zmajeve. Imaju to u malom prstu”, objašnjava jedan njihov bivši kolega, po formacijskoj funkciji “mehaničar-letač”, u prevodu onaj koji je praktično kopilot u helikopteru i ima svu obuku kao pilot, osim završene Vojne akademije.
Potrebni piloti
Penzionisani pilot, pukovnik, za “Vreme” je govorio o drugom aspektu. “Kad sada šalju poručnike da se obučavaju za MiG-29, šta li će biti sa ‘rafalima’? Bio sam kapetan prve klase, pilot na MiG-u 21, narodski rečeno ‘volu rep iščupati’ i, nadobudan, prijavim se za MiG-29. I padnem na prvom testu na simulatoru, zacrni mi se pred očima”, kaže on.
Kako ukazuje, od te 1988. godine došla su druga vremena, “mašine” su sve zahtevnije, a piloti sve lošijeg zdravlja i kondicije.
“Na školovanje u Rusiju za MiG-29 tad nije otišao niko ispod kapetana, danas idu poručnici ili potporučnici. Mi smo završavali Vazduhoplovnu vojnu akademiju sa 350 časova naleta, ovi sad idu u penziju sa tim naletom”, tvrdi on.
Potrebni su aerodromi i hangari
Posebna priča su aerodromi, gde to smestiti i kakve kapacitete imaju.
“Nikakve”, kazao je jedan bivši pilot. “Znaš li ti šta su kaponiri – to su svojevrsne garaže za letelice. U NATO agresiji srušili su na Batajnici sve i nijedan nije obnovljen. Ni u Nišu, Kraljevu. Obnovili par hangara na Batajnici da prikažu. U te hangare ne može da stane ni 14 aviona MiG-29, a gde će da dođu ‘rafali’? I na čemu će prethodno da se obučavaju ti naši piloti da bi došli na ‘rafal’? Sa ‘laste 95’ na ‘rafal’, pa to ne ide ni u najgoroj vojsci na svetu. Otišli nam G-2, istekli resursi, odlaze G4, orlovi…”, konstatuje on.
Ceo tekst „Rafal u mozak“ Davore Lukača pročitajte OVDE.
