Pogled iz 2002: Preslikana prošlost

UVODNA BELEŠKA

Tekst koji sledi napisan je početkom 2002. godine i naslovljen “Nacionalizam kao tema i kao sudbina”, u nameri da to bude knjižica posvećena temi nacionalizma, rata i polaganog propadanja i raspada pokojne Jugoslavije. Posle mesec-dva predomislio sam se i odlučio da pišem samo o drugom delu tematike predviđene naslovom, dakle, o “nacionalizmu kao sudbini”. Rezultat je bila autobiografska Knjiga o zavičajima, s izvesnim romanesknim elementima i dokumentarnom građom, zasnovana na mojim doživljajima fenomena nacionalizma, još od detinjstva, u raznim mestima bivše države. Knjiga o zavičajima imala je tri izdanja: Sandorf, Zagreb, 2015, Rende, Beograd, 2017. i Treći trg, Beograd, 2019.

Pre nekoliko dana pročitao sam onaj tekst koji mi je nedovršen ostao u računaru i bio iznenađen otkrićem da je izvanredno aktuelan, kao da je danas napisan, u duhu poznate krilatice “Sve je isto, samo Njega nema”. “Njega” nema, ali tu je On, znatno gori od “Njega” u svojoj nesnosnoj narcisoidnosti, mnogo veštiji i uspešniji u osvajanju i čuvanju apsolutne autokratske vlasti.

Rešio sam da objavim taj tekst kako bih i na taj način potvrdio utisak o “zamrznutom vremenu”.

Vratimo se, dakle, u 2002.

Pre nego što počnemo govoriti o nacionalizmu, upitajmo se da li su pretpostavljeni primaoci naših poruka intelektualci, elitni zastupnici nacionalističkih ideologija? Ili su to ljudi iz fanatizovane mase koja čini front nacionalnog populizma? Ili su to ljudi iz sive zone neopredeljenih, ravnodušnih i inertnih, oni što se jednostavno prepuštaju događajima, nikad se ne uzdižući – barem naizgled – do uloge stvarnih protagonista? Ili su to, najzad, naši istomišljenici, antinacionalisti i pacifisti, ljudi s kojima se često sastajemo da bismo razmenjivali utiske, saznanja, analize, zaključke?

Pokušajmo sada ostvariti makar i ovlašan uvid u problematiku antinacionalističkog diskursa pri kontaktu sa svakom od spomenutih kategorija. Idemo redom:

NACIONALISTIČKA ELITA

Pitanje odgovornosti intelektualaca za ratove i sve druge nevolje kroz koje smo prošli u poslednjoj deceniji prošlog veka, kao i za sadašnje nezavidno stanje svih nacija (osim slovenačke) koje su formirale bivšu Jugoslaviju, ukazuje se kao jedno od najdominantnijih, ako ne i najdominantnije, od svih koja se postavljaju u javnim raspravama o korenima balkanskih kriza, pri čemu se imaju u vidu dve vrste odgovornosti: direktna, kad je reč o onim intelektualcima koji su sejali zlo, i indirektna, kad je reč o onima koji su ostali po strani, pokazujući se nevoljnima ili nesposobnima da zlo spreče. Ovde uzimamo u obzir samo onu prvu.

Već sama činjenica da se problem nacionalističke elite odmah postavlja kao problem odgovornosti ukazuje na nemogućnost stvarnog dijaloga. Nacionalistički intelektualci verovatno veoma pažljivo čitaju antinacionalističke tekstove, ali se prema njima odnose uglavnom kao prema optužnicama – dakle, kao prema onome što ti tekstovi i jesu, i što upravo i treba da budu. Govoriti i pisati s namerom da se nacionalističkim intelektualcima “otvore oči”, uveravati ih u štetnost onoga što čine i govore, nametati im osvešćenje kojim bi otkrili vlastitu krivicu za proživljenu tragediju, znači uzalud trošiti vreme i energiju. Ne treba imati nikakve iluzije o mogućnosti nekakve njihove “katarze”.

Međutim, ipak bi bilo poželjno i korisno da proučimo procese koji su jednu tako veliku grupu ljudi, naizgled predodređenih da čine savest svoje nacije, pretvorili u avangardu nosilaca retrogradne društvene svesti. Pre svega, valja definisati pobude koje ih pokreću. Njihova se motivacija ukazuje kao veoma žilav splet racionalnog i iracionalnog, pri čemu nije uvek lako razlučiti jedno od drugog. Iracionalno se ispoljava prvenstveno kod umetnika i pisaca, uverenih da će svom delu najsigurnije obezbediti status prihvaćene i cenjene nacionalne vrednosti tako što će ga vezati isključivo za podsvesno u duhovnom životu naroda, za njegove mitove, arhetipske predstave, za sva njegova duboko ukorenjena verovanja, uključujući tu neke sudbonosne predrasude. Zahvaljujući ovoj pogrešnoj pretpostavci, ono što je retrogradno u (pod)svesti naroda – istorijske frustracije, iluzije o sebi i sopstvenoj ulozi, neizmireni nacionalni računi – reprodukuje se u pseudokulturnim ostvarenjima, u književnim i umetničkim delima sumnjive vrednosti.

Ali u ovoj iracionalnoj motivaciji ima i primesa racionalne računice. Mutni sadržaji kolektivne nacionalne podsvesti smatraju se riznicama čije korišćenje obezbeđuje društveni uspeh. U motivacijama nacionalističke elite, dakle, nisu presudne samo strasti, već i interesi. Kao što je nekadašnjoj političkoj eliti, ljudima iz vrhova bivšeg Saveza komunista, nacionalizam poslužio kao sredstvo za produženje i učvršćenje njihove vlasti, pojedincima iz intelektualne elite on se ukazuje kao jedno od najpogodnijih sredstava za ličnu afirmaciju. Piscima koji više nemaju šta da kažu (ili onima koji to nikad nisu ni imali), umetnicima koji s razlogom sumnjaju u svoj stvaralački potencijal, naučnicima koji nemaju vrednih naučnih postignuća ili više nisu u stanju da ih ostvaruju, nacionalizam nudi rešenje za njihove psihološke probleme obezbeđujući im privid uspeha, pružajući im širok auditorijum, a darujući im i kakav-takav materijal za njihove profesionalne tvorevine. Uz to, veoma je upadljiva pojava da se lične ambicije mnogih nacionalističkih intelektualaca “sele” iz njihovih izvornih profesija – nauke, književnosti ili umetnosti – u politiku, te da filosofi, pisci, glumci, pa i poneki muzičari i slikari, počinju aktivno da se bave politikom, pa čak postaju i nekakvi politički lideri. Volja za ličnom afirmacijom ispoljava se na način koji je suštinski stran njihovim prvobitnim vokacijama: kao volja za moć.

Po rečima Danila Kiša, nacionalista je pripadnik “skupine koja postavlja sebi, bar naizgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne, ili javne, misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma”. Ali upravo to “N. N.” iz ove izvanredne Kišove definicije pokreće nacionalistu: on pošto-poto hoće da umesto ta dva slova upiše sopstveno ime i prezime. Voditi s njim dijalog u cilju njegovog “otrežnjenja”, dakle, bespredmetno je: nacionalistički intelektualac a priori odbacuje svaku antinacionalističku argumentaciju. Ako bi je prihvatio, ako bi dopustio i samu mogućnost da se o njoj raspravlja, on bi poništio – tek što je poverovao da je postao “individuum” – upravo onaj jedini identitet u kojemu sebe prepoznaje, dakle, nacionalni identitet i time bi priznao da je ono što zaista i jeste: bledi i jadni privid individuuma.

U vreme kad je Kiš dao svoj precizno i superiorno ostvareni portret nacionaliste, još se nije moglo pretpostaviti da će nacionalizam biti naša sudbina. Kišove su reči izgledale kao udarac glogovim kocem, tačka posle koje nema više šta da se kaže. Ali sama činjenica da su te reči zanemarene i da se sistematično previđaju (do te mere da su nacionalisti i samog Kiša pokušali da prisvoje proglasivši ga maltene nacionalnom svetinjom), dovoljno govori o tome da nacionalista neće da čuje, neće da vidi, neće da razume, te da je svaki razgovor s njim, u stvari, dijalog gluvih. Pa ipak – ponavljam – nacionalizam je postao naša sudbina. Njegova košmarna snoviđenja pretvorila su se u našu sumornu stvarnost. I mada je nacionalista (da opet citiram Kiša) “po pravilu kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan”, tako da je “izvan ovog opredeljenja” samo “nula” – toj ništici uspelo je da upravlja našim životima: nula je narasla do čudovišnih razmera i pretvorila se u nešto sudbonosno i pogubno. Takav rasplet, uostalom, i nije toliko čudnovat, jer se u ljudskoj istoriji nije prvi put dogodio.

Tačka, dakle, nije stavljena i s pripadnicima nacionalističke elite i dalje treba raspravljati iako ta rasprava ne može da bude dijalog. Ali s njima valja sprovesti definitivnu polemičku raspravu zbog naše budućnosti, zbog naše dece kojoj nacionalizam ne mora da bude sudbina.

FANATIZOVANA GOMILA

Serž Moskovisi je u svojoj knjizi Doba gomile sintetizovao i dopunio nalaze relativno mlade naučne discipline kakvu predstavlja psihologija masa, čiji su osnivači Gistav le Bon, Gabriel Tard i Sigmund Frojd. Prema Moskovisiju, čovek, prestajući da se ispoljava kao pojedinac (kao “čovek-jedinka”) i postajući deo kolektiva (“čovek-masa”), počinje da misli i deluje na sasvim nov način, neočekivan i za njega samoga – upravo onaj što ga određuje um čijom voljom i po čijoj zamisli masa biva formirana. A to znači da se na mišljenje i delovanje pojedinca može bitno uticati njegovim uključenjem u tu ljudsku masu koja nema sopstveno lice, već svoj lik i ponašanje uzima od vođe pod čijom se sugestijom nalazi i čijom je voljom okupljena. Eto prilično jednostavnog recepta za manipulaciju ljudima. Ostvarenje nekog “istorijskog” političkog cilja skoro je zagarantovano ako se formira dovoljno velika “gomila” koja će ga prihvatiti kao sopstvenu opsesiju. Tu nije reč samo o okupljanju mnoštva ljudi u javnim prostorima – mada ogromna masa na ulicama i trgovima, u početnim fazama ovakvih poduhvata, predstavlja i te kako značajan činilac. Valja se setiti koliko je značajna bila uloga “ulice” u početnom periodu Miloševićevog pohoda na apsolutnu vlast, kao i nekoliko godina kasnije, u opozicionim protestima protiv izborne krađe koji su uzdrmali Miloševićev režim i pripremili uslove za njegovu propast.

Moskovisi, međutim, govori o ljudskoj masi koja se javlja u jednom mnogo značajnijem vidu – reč je o “nevidljivoj” gomili, neizmerno velikom broju ljudi raspršenih po svojim domovima, pred televizorima ili sa novinama u rukama; ili pak o bilo kojoj skupini (partiji, udruženju itd.) čiji su članovi vezani nekim zajedničkim interesom, a držani na okupu pomoću savremenih sredstava komunikacija. Gomila se u današnjem svetu stvara pomoću medija. Propaganda je, kao što kaže Moskovisi, “sredstvo kojim se serijski proizvode mase”. Tako formirana, gomila se može upotrebiti na način koji u datom trenutku najbolje odgovara njenom tvorcu – bilo da bude izvedena na ulice, kako bi u ulozi Vođinog mača presekla po kratkom postupku neki istorijski Gordijev čvor; bilo da u ulozi Vođine glasačke mašine bude izvedena na birališta.

Mediji su pritom samo sredstvo; za formiranje gomile potrebna je ideja. A među svim idejama, ona o naciji je najpogodnija, uvek spremna za upotrebu. Narod je latentna gomila. U ideji o naciji postoje duboki slojevi mitskog, a kroz njih se najlakše dopire do podsvesti čoveka-jedinke kojega treba pretvoriti u čoveka-masu. Stoga se lako može razumeti zašto se političari, u eksplozivnoj situaciji kakva je na Balkanu vladala u poslednjoj deceniji prošlog veka, tako teško odriču nacionalizma: on u tim okolnostima predstavlja izvanredno efikasan i uvek raspoloživ instrument za sticanje ili očuvanje moći.

Taj smo mehanizam videli na delu u Srbiji posle “istorijske” Osme sednice. Novi Vođa, u nameri da učvrsti, proširi i ovekoveči svoju tek osvojenu vlast (a znajući da će mu za to biti potreban i rat, kao što je najavio u govoru na Gazimestanu), latio se stvaranja svoje buduće vojske, “svojih” ljudskih masa. “Ulica” mu za to nije bila dovoljna. Smesta se dočepao najuticajnijih medija videći u njima najvažnije sredstvo, neophodno za ostvarenje svog cilja. Prisvojio je najupotrebljiviju ideju – ideju o naciji. Pričom o “švedskom standardu” uvio je tu ideju u mutnu socijalnu oblandu i nazvao svoj populistički pokret “antibirokratskom revolucijom”. Tim koktelom, na brzinu pripremljenim ali ubojitim, opio je već ionako neotporne mase. Njegova televizija, njegova štampa, novinski tekstovi kao što su oni iz opskurne “Politikine” rubrike Odjeci i reagovanja, koja je smišljena kao efikasno sredstvo za raspirivanje najnižih strasti – sve je to na izvanredno poučan način odigralo svoju trovačku ulogu. Stvorena je masa potrebna za rat, kritična masa buduće tragedije.

Danas ta masa još uvek postoji, mada ne onako mnogobrojna, ni u onako usijanom stanju u kakvome je bila tih strašnih godina. Ali dok god se fanatizovane gomile, uspavane ili aktivne, nalaze na sceni (a one su tu: svakodnevno osećamo njihovo zloslutno prisustvo), za budućnost valja strahovati.

Postoji li mogućnost da se na njih deluje? Postoji li protivotrov za opijenost malignom varijantom ideje o naciji – ideje koja do izražaja dolazi u obliku razularenih šovinističkih strasti?

Maligna varijanta ideje o naciji, pošto je posejala pustoš, s vremenom je gubila svoju virulentnost. U suočenju sa nemilosrdnom stvarnošću, milionska masa sa Ušća i Gazimestana sve više je kopnila. Mnogi bivši borac “antibirokratske revolucije” najpre se zatvorio u sebe, da bi se potom – ogorčen saznanjem da je prevaren – uključio u jednu novu gomilu, pritom strogo izbegavajući da se u njoj izgubi i da ponovo bude točkić u mašini, topovsko meso, to jest, čovek-masa. To je ono što se moglo videti na ulicama Beograda od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000, ali najviše u tromesečnim demonstracijama 1996/1997.

Na Gazimestanu 28. juna 1989. Vođa je sišao s neba da bude centar milionske gomile u kojoj su se sve individualnosti izgubile da bi u Njemu našle svoj ideal i svoj smisao. Na beogradskom Trgu republike od novembra 1996. do februara 1997. nije moglo biti reči ni o čemu sličnom. Tu je velika većina prisutnih ljubomorno čuvala svoju individualnost ističući da su tu zbog sebe, a ne zbog “lidera” sa govornice. Uporedimo li dekor kakav se mogao videti na mitinzima “antibirokratske revolucije” sa onim iz kasnijih opozicionih mitinga, uverićemo se u ovakav razvoj. Na onim prvima svuda se video jedan te isti lik umnožen u desetinama i stotinama istovetnih primeraka. Parole na transparentima, čak i onda kad su se po slovu međusobno razlikovale, po smislu i po sadržaju ipak su jedna drugoj nalikovale kao jaje jajetu. Masa je imala “jednu dušu”, pa samim tim i jedan lik, lik Vođe. Suprotno tome, na mitinzima i “šetnjama” iz 1996/1997. veoma se retko mogao videti portret nekoga od opozicionih lidera. Na mnogobrojnim transparentima, međutim, došli su do izražaja šarenilo, raznovrsnost, vrcavost jednog novog, “individualističkog”, građanskog duha.

Na jednom transparentu iz prvih dana demonstracija pisalo je: Ovaj je narod totalno poludeo. Konačno! Autor ove “parole” shvatio je i izrazio suštinu: dugo zaluđivani prosečni pojedinac najzad je izašao iz “normalne” kolotečine kojom se kretao poput ovce u stadu, vođen sugestijom nečije višnje volje. Opamećen i oslobođen, usuđivao se čak i da izloži, ako ne podsmehu, a ono kritičkoj primedbi, i samo ime svoje nacije. Tako se na jednom transparentu moglo pročitati: Ima nešto srpsko u državi Danskoj! Ovakve su dosetke izazivale histerične reakcije “patriota” koji su u njima nalazili uvredu nacije, izdajničku rabotu mrziteljâ Srbije. Ali ta dosetka nije bila samo konstatacija, već i poziv na lečenje nacionalnog organizma, na otklanjanje truleži; ona je bila prevashodno patriotski čin.

foto: draško gagović

Na Miloševićevom kontramitingu održanom 24. decembra 1996. (na kojemu je relativna malobrojnost učesnika jasno pokazala koliko je ideja njegove “antibirokratske revolucije” u toku prethodnih šest-sedam godina izgubila snagu) masa je skandirala: “Slobo, mi te volimo!”, a Vođa je odgovorio kao u bljutavoj melodrami: “Volim i ja vas!” Već sutradan, na jednom transparentu u demonstracijama pojavila se duhovita parafraza tog dijaloga (sa minimalnim intervencijama u tekstu: jedno slovo je izmenjeno a dva su dodata), pogađajući suštinu odnosa između izmučenog i gladnog naroda i vlastoljubivog vođe: Slobo, pite volimo! – Volim i ja vlast! Sadržaj tog transparenta višeslojan je: tu nalazimo najsažetiji mogući prikaz stanja u društvu, ali istovremeno i posprdni komentar kojim se ismeva duh kontramitinga – duh one gomile koja svoj smisao nalazi u vođi. To je podsmešljiva reakcija građanina na ulizičko ponašanje sledbenika.

Činjenica da se u tim demonstracijama mogao videti i transparent sa natpisom VIII sednica → Ušće → Vukovar → Srebrenica → Hag, i da u gomili nije bilo nikakvih negativnih, skandalizovanih reakcija na jednu takvu “antinacionalnu” sugestiju (onakvih kakve bi se mogle očekivati u današnjoj atmosferi “patriotskog” zgražanja nad Haškim tribunalom), otkriva da je taj skup građanski osvešćenih pojedinaca već bio raščistio sa onim o čemu se danas mnogo govori, a čega takoreći nema ni na pomolu – naime, sa “katarzom”. To nas dovodi do paradoksalnog zaključka da su uslovi za “katarzu” bili zreliji pre 5. oktobra nego posle njega. U periodu od prvih pravih građanskih demonstracija, dakle, od 1996, do njihovog završnog čina 5. oktobra 2000, u srpskom društvu postepeno je sazrevala svest da Slobodan Milošević treba da bude smešten tamo gde mu je mesto, dakle, na đubrište istorije, dakle, u Hag – ali ne toliko zbog osvete nad despotom koji je sopstvenom narodu naneo tako mnogo zla, koliko zbog potrebe da istina o zločinačkoj suštini njegove vladavine izađe na videlo. Doduše, pored transparenta na kojemu su se spominjali Vukovar i Srebrenica, u tromesečnim demonstracijama mogli su se videti i neki sa drukčijim porukama, u kojima je nekadašnji junak “sa suncem u kosi” optuživan da je izneverio nade svog naciona: Slobo, pizdo, Krajinu si izdo! Obe ove poruke, i ona o Hagu i ova o Krajini, sadržavale su svoje istine koje su međusobno svakako bile različite, ali ne i suprotne (budući da je Slobodan Milošević zaista obmanuo i izdao nesrećni narod srpske Krajine u Hrvatskoj), pa su zato te dve poruke i koegzistirale. Međutim, posle 5. oktobra, iako se u novoj, demokratičnijoj društvenoj atmosferi, o istini iz one prve poruke moglo govoriti, ona je ipak sve više gurana u zapećak; zastupnici nacionalističkih istina dobili su “demokratsko” pravo da se na nju surovo obrušavaju. To se najbolje vidi iz sudbine koju je u raznim gradovima Srbije doživljavala izložba fotografija Rona Haviva, dokumenata koji svojim neumoljivim jezikom bez reči govore o onome o čemu nacionalista najmanje želi da razgovara: o zločinima.

Tokom suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu, u delu javnosti kojim dominiraju nacionalistička shvatanja – a reč je, nažalost, o pretežnom delu današnje političke i kulturne javne scene u Srbiji – uopšte se nije postavljalo pitanje da li će zločinačka priroda njegove vladavine biti dokazana, već se uglavnom razglabalo o tome kako je bivši diktator, pred haškim sudijama, koji su mu sudili u ime omrznutog novog svetskog poretka, uspešno branio srpsku “nacionalnu čast”. Sa beogradskih ulica još nisu nestali grafiti iz 2000 – “Gotov je”, a već su se u velikom broju pojavili grafiti sa suprotnim značenjem: “Slobo heroj”. “Čovek-masa” iz devedesetih godina ostao je, dakle, na sceni. Njemu to ne bi uspelo da nije bilo produženog dejstva one sugestivne sile koja je ga je već jednom pokrenula, i koja je bitna za njegovo nastajanje i postojanje, a o kojoj govore Moskovisi i tvorci psihologije gomile; sile kojoj je u interesu da njegovu iracionalnost neprestano hrani i podstiče mitovima, predrasudama, avetima iz prošlosti, jer zna da mase, kao što kaže Moskovisi, “bolje raspoznaju tragove prošlosti nego izglede u budućnosti. One zapažaju ono što se ponavlja, a ne ono što se menja”. Čovek-masa iz “antibirokratske revolucije” (onaj prosečni, a ne onaj delimično osvešćeni pojedinac iz opozicionih demonstracija), ne stigavši da se vrati u svoje normalno stanje čoveka-jedinke, nije u stanju da raspozna perspektive budućnosti koje su se pred njim otvorile 5. oktobra, ali je zato u stanju da ponovo zatreperi na podsticaje koji su ga u nedavnoj prošlosti dovodili u blaženo stanje opijenosti i samozaborava. Potrebno je samo ponovo ga izložiti istoj onoj sugestiji kojoj se njegova podsvest, uobličena nebulozama nacionalnih mitova, tako lako i tako rado odaziva.

Pa ipak, ne bi se trebalo prepuštati preteranom pesimizmu. Optimizam koji ovde želim da izrazim, ma koliko bio uslovljen i ograničen, zasniva se na činjenici da je u Srbiji, barem u urbanim sredinama, u toku proteklih godina već došlo do iznenađujućeg povratnog preobražaja čoveka-mase u čoveka-jedinku, u građanina. Duh koji je došao do izražaja na beogradskim ulicama u godinama od 1996. do 2000. zaista je bio nešto nenadano i čudesno. Beograd je bio “svet”. Nacionalisti iz intelektualne elite, koji su danas opet veoma rečiti i izgledaju tako moćni, loše su prolazili u to vreme u toj sredini: setimo se kako je Dobrica Ćosić izviždan prilikom opozicionog mitinga na Terazijama. Teško je poverovati da je taj građanski Beograd nestao, da su tu probuđenu Srbiju opet opile mitske nebuloze, te da ona ponovo sanja već odsanjani nacionalistički san rizikujući još jedno surovo buđenje.

Ali ne treba gubiti hrabrost ni odustajati čak ni ako se inertnost čoveka-mase pokaže toliko velikom da u njemu ponovo prevlada njegov iracionalni ego. Nacionalističkoj sugestiji valja i u tom slučaju suprotstavljati one protivotrove u čije smo se postojanje uverili, i koji su tokom dugog i strpljivog formiranja građanske svesti, u godinama do 2000. već pokazali svoju delotvornost.

Opijene valja trezniti.