Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pitanja da li dramski pisci pripovedaju istinite priče i gde je u pozorištu granica između fikcije i realnosti stara su koliko i sama drama/pozorište. Matišić ova temeljna pitanja aktuelizuje ukazujući da ona nikad ne zastarevaju i upozorava nas da kada skrenemo pažnju sa njih, ona nam “skaču za vrat” i traže da umetnost ocenjujemo neumetničkim kriterijumima
Živimo u doba manipulacije onim što se u građanskom društvu smatra ličnim i privatnim i stalnim i namernim mešanjem istine i fikcije. Rijaliti programi i razne vrste ispovesti pred kamerama su deo medijskog programa. Mnogi pisci eksploatišu u svojim delima priče za koje tvrde da imaju veze sa njihovim stvarnim životom i takva dela privlače naročitu pažnju javnosti. Dramski pisac i scenarista Mate Matišić se u svojoj drami Moji tužni monstrumi superiorno poigrava ljudskom znatiželjom koju je “zagolicao” u drami Ljudi od voska. Tri odvojene dramske priče u Ljudima od voska povezuje lik pisca Viktora. Neki podaci iz Viktorovog života se poklapaju sa činjenicama iz života Mate Matišića. I dok se stručna javnost oduševljava dramaturškim vrlinama njegovih tekstova, tabloide Matišićev rad zanima isključivo sa stanovišta koliko se junaci njegovih drama mogu poistovetiti sa stvarnim osobama iz autorovog neposrednog okruženja, te hoće li ga ko i kada tužiti za povredu privatnosti i/ili časti itd. Nova drama Mate Matišića (u režiji Vita Taufera i produkciji Gradskog dramskog kazališta Gavella, Zagreb) Moji tužni monstrumi je obračun u dramskoj formi sa ovakvim interesovanjima i ispitivanje veze između istine u stvarnom životu i u pozorišnoj umetnosti.
Tri priče od kojih se sastoji ova drama povezuje lik Matišićevog literarnog dvojnika koji je za korak bliži stvarnom piscu i sada se zove Mate. Iz scene u scenu pratimo različite načine povezivanja čitalaca/gledalaca sa junacima komada i kako se ove situacije reflektuju na pisca i njegovu porodicu odnosno suprugu koja je drugi povezujući lik. Nivoi identifikacije sa junacima komada su različiti. U prvoj sceni vidimo jednu ženu koja je ubeđena da je ona junakinja njegovog komada i to njenom jadnom životu daje nov smisao. U drugoj priči vidimo ljude koji su uvređeni što ih je autor ne baš lepo opisao mada su intimno svesni da je njihova životna istina i mnogo gora. U trećoj priči susrećemo se sa ljudima koji su ubeđeni da u Matišićevoj drami Ljudi od voska postoji šifrovana poruka koja će im rasvetliti njihovu porodičnu situaciju i objasniti uzroke njihovih životnih promašaja. Zajedničko za sve likove je ubeđenje da je dramska realnost, u stvari, maskirana životna realnost. Ako junake posmatramo sa strane, možemo reći i da su oni sami napravili fikciju od sopstvenog života, te da u dramskoj fikciji traže potvrdu da je njihova fikcija realnost. Pitanja da li dramski pisci pripovedaju istinite priče i gde je u pozorištu granica između fikcije i realnosti stara su koliko i sama drama/pozorište. Matišić ova temeljna pitanja aktuelizuje ukazujući da ona nikad ne zastarevaju i upozorava nas da kada skrenemo pažnju sa njih, ona nam “skaču za vrat” i traže da umetnost ocenjujemo neumetničkim kriterijumima. I dok se njegovim likovima smejemo i/ili sa njima tugujemo, pisac nas upozorava da je umetnost istinita ne kada koristi činjenice iz života kao svoju građu, već kada u nama gledaocima/čitaocima budi osećanje istine. Do tog saznanja Matišić nas dovodi superiorno koristeći osnovne elemente aristotelovske dramaturgije: radnju, preokret i prepoznavanje. On, takođe, jako dobro razume fascinaciju savremenog čoveka bizarnim – svaka od njegovih priča ima u sebi nešto bizarno. Kao briljantan dramaturg, on zna koliko dugo bizarna priča može da drži pažnju na sceni i kako da na kraju bizarne priče izvuče humanu poentu koja će učiniti da se gledalac/čitalac na kraju komada oseća bolje. On zna da gledaoci/čitaoci vole dobru priču jer vole da razumeju šta se dešava i žele da saosećaju sa likovima kao sa drugim ljudima, naročito ako su oni neobični.
Istovremeno, on dobro zna koliko savremeni dramski teatar može da drži pažnju publike. Komad Moji tužni monstrumi se sastoji iz četiri dela, ali smo u pozorištu “Gavella” gledali samo prva tri. To ima svoje logično pozorišno opravdanje. Prve tri priče se naslanjaju na tri dramske priče iz Ljudi od voska, a krajem treće priče se idejno zaokružuje i efektno poentira čitava tematsko-dramaturška konstrukcija. Ne znamo da li je to bila odluka reditelja ili pisca ili su je doneli zajedno, ali odluka je sasvim opravdana. Vito Taufer je bio svestan da režira praizvedbu komada veoma značajnog pisca i zato se “stavio u funkciju” tj. manje se bavio rediteljskim konceptom, a više odnosom glumačke igre i teksta.
Vito Taufer i scenograf Lazar Bodroža su scenski prostor opremili scenografijom koja deluje kao da je namerno starinska i to od one vrste što se nekad zvalo “stilizovani realizam”. Velike, teške, sive kulise koje predstavljaju zidove soba, kabasti moderni bračni krevet, lampe koje svetle, stolice, stolovi, prozori, štekeri, pravo grožđe… Sve je kao u realnom stanu, ali opet i nekako fake. Ako bismo hteli da budemo dobronamerni, mogli bismo da kažemo da taj stilizovani realizam želi da u scenskom smislu korespondira sa igrom stvarnosti i privida iz drame. Te ako se komad vraća liku i radnji, onda se scenski prostor mora vratiti kulisi koja oponaša stvarni prostor kao što lik oponaša čoveka. Isto tako, mogli bismo da tvrdimo da je u savremenom teatru to sve koješta i da bi se ovaj komad mogao igrati na praznoj pozornici. Ipak, činjenica je da ovaj scenski prostor u suštini ne smeta gledanju komada i igri glumaca.
Reditelj Vito Taufer je napravio takvu podelu da omogućava glumcima da zablistaju jer se karakteristike likova koje igraju bitno razlikuju od etide do etide. Najviše uspeha je, naravno, imala Jelena Miholjević koja u tri scene igra tri različita lika. U prvoj sceni ona glumački svedeno, što bi se reklo pozorišnim žargonom “iznutra”, to jest bez velike gestikulacije, ali ubedljivom pojavom i stavom igra duševno obolelu ženu koja misli da kroz nju govori žena iz prethodne piščeve drame. U drugoj sceni ona igra jednostavnu, brzu i okretnu ženu iz dalmatinskog zaleđa. Njene kretnje su sada brže, a gestovi u izvesnom smislu tipični za žene iz surovih, patrijarhalnih dinarskih krajeva. U trećoj, završnoj sceni, njen lik u sebi sadrži transformaciju koja je komplementarna sa preokretom u radnji. U prvom delu ona igra gluvonemu osobu koja je potpuno smirena u gestu jer je fokusirana na to da čita sa usana ono što govore drugi. Njen napor da čita sa usana ogleda se u izrazu lica. U drugom delu iste scene, kada je pisac lik “oslobodio” invaliditeta kako bi scena mogla nesmetano da se odvija, Jelena Miholjević oslobađa lice i gest i pred nama se nenadano pojavljuje žena koja deluje lepo, nežno i ženstveno. U ovoj transformaciji glumica je imala značajnu pomoć u kostimografkinji Mariti Ćopo. U sceni kada igra duševno obolelu ženu, Jelena Miholjević ima puštenu čupavu kosu i dugu belu spavaćicu. U drugoj sceni, kada igra patrijarhalnu ženu, kosa je skupljena, a kostim je crn. U prvom delu treće scene, kosa je skupljena ispod kuvarske kape koja pojavi daje pomalo zatupast izgled. Kao kontrast ovoj pojavi, u drugom delu treće scene otkriva se lepota i dostojanstvo lika koji igra tako što glumica ima urednu i lepu kosu i jednostavnu haljinu koja joj dobro stoji. Sva tri kostima su u suštini jednostavna, ali tačno definišu i razdvajaju svaki lik podržavajući glumačku transformaciju. Filip Šovagović u prvoj sceni igra brata duševno obolele Lidije. Njegove kretnje su spore i on je sav težak i usporen čime nam sugeriše i težinu životne situacije lika koji tumači. U drugom delu on fino glumački sekundira glumcima koji nose stožer dramskog dešavanja, a u trećoj sceni pravi duhovitu minijaturu u ulozi hotelskog radnika koji na hotelskim kolicima dovozi detektor laži. Franjo Dijak je uspeo da nam na sceni prikaže grč koji se ocrtava u izrazu lica i oštrini gestova tzv. malog čoveka koga muči velika muka. U drugoj sceni on igra čoveka koji na duši nosi smrt deteta, a u trećoj hotelskog portira koga proganja misao ko je kriv za to što on nema dece. Glumac Stevan Šestak u drugoj sceni igra opasnog, grubog i surovog nekadašnjeg ratnika, a sada kriminalca, a u trećoj preterano ljubaznog i uslužnog službenika koji u slobodno vreme iznajmljuje detektor laži. Ubedljiv je bio i glumac Ivica Pucar kao Iko u drugoj sceni. Čak je bila duhovita i pojava glumice Made Peršić koja u drugoj sceni samo promakne u ulozi migrantkinje, a u trećoj sceni prenaglašeno krutim držanjem tela daje komičan ton pojavi prevoditeljice sa znakovnog jezika gluvonemih. Najteži glumački zadatak su imali Živko Anočić (Mate) i Antonija Stanišić Šperanda (Ana, piščeva supruga). Pisac im nije dao mogućnost da briljiraju u transformaciji. Dramaturški gledano, funkcija lika Mate je da se ostali likovi ogledaju u njemu, a funkcija Aninog lika je da povremeno komentariše to ogledanje. Živko i Antonija su dobro, funkcionalno odigrali svoje likove, a to znači naizgled lako, bez preterivanja, bez nepotrebnog skretanja pažnje na sebe, sa reakcijama koje partneru/partnerki na sceni otvaraju prostor. I s tim u vezi, sasvim logično, oni nam deluju najmanje upadljivo od svih likova – jer na kraju krajeva, ovo i nije komad o sudbini pisca već o sudbini ljudi koji kroz literaturu koju pisac piše traže svoj smisao.
Praizvedba nove drame Mate Matišića Moji tužni monstrumi nam pokazuje da dramsko pozorište ima snagu da govori o važnim pitanjima pojedinca i društva i da svi pokušaji njegove dekonstrukcije samo pomažu da se sa zdravog jezgra skine zastarela oplata.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve