Zdrav duh rokenrola

Kada se Ilustrovana Yu rock enciklopedija pojavila na ovim prostorima 1998. godine, jedan od komentara je bio da je njen autor ovom knjigom ubio rokenrol. Dvadeset šest godina kasnije svedoci smo da, iako u izmenjenim okolnostima, s drugačijim pokretima i navikama, ipak živi. Tako se poslednjih par decenija ova knjiga dopunjavala postajući sve deblja (iako znamo da knjige nisu debele) i sve više dobijajući na vrednosti.

foto: privatna arhiva

Vikipedijske stranice prepisuju njene pasuse, radijski voditelji je rado citiraju, a u sve većoj meri postaje i literatura onima koji doktoriraju na temama vezanim za pop i rok kulturu u Jugoslaviji. O značaju Janjatovićeve enciklopedije svedoči i to što je muzičarima i dalje čast da se nađu u njegovoj selekciji.

Najnovije izdanje Ex Yu rock enciklopedije (1960–2023) obogaćeno je sa tridesetak novih imena iz Srbije i regiona, a tu je i dodatak u vidu značajnih sajtova koji danas prate rokenrol scenu, kao i spisak muzičkih dokumentaraca. Značajan je i izbor novih fotografija – u koloru i crno-belih, sada većeg formata nego ranije, tako da se knjiga duže i gleda. Uz Yu grupu, Idole, EKV, Konstraktu, Artan Lili… Janjatović izdvaja portret Darka Rundeka “gde on leži na patosu, čudno isprepletanih ruku i nogu”, kao i koncertnu fotografiju Davora Gopca “na kojoj se vidi umor i u potpunosti oseća atmosfera i znoj tog koncerta”.

U tekstu za peto izdanje pod nazivom “Sunčana strana ulice”, novinar, balkanolog i “Nemac s man(ij)om” Rudiger Rosig Janjatovića naziva “faktorom stabilnosti na Balkanu”. I zaista, kao što u svojoj knjizi objedinjuje sve značajne rok muzičare koji su ostavili traga na ovim prostorima od šezdesetih, tako od devedesetih do danas povezuje ljude sličnog senzibiliteta, koji su odrastali na istim vrednostima. Povodom najnovije enciklopedije, sa Petrom Janjatovićem pričamo o – rokenrolu.

“VREME”: Kako je to primetio Dragan Kremer, period SFRJ 1960–1991 je kraći u odnosu na postjugoslovensko razdoblje od ‘91. do danas iako je muzički neuporedivo bogatiji. Šta nam to govori o stanju muzike, odnosno rokenrola poslednjih decenija?

PETAR JANJATOVIĆ: Nikad više muzike nije bilo, ali je manje one značajne. Naravno da nije isto kao u pionirskim danima kada su se osvajale slobode, kada se ulazilo u novi prostor, kada je muzika stvarno imala magiju. Danas je teško biti originalan. Kao da se zatvorio krug, istrošila se supstanca. Možda deo odgovora leži i u tome što nove generacije kako autora, tako i publike žele brz uspeh i instant senzaciju. A tu potrebu im zadovoljavaju i diskografske kuće. Dakle, brzo, površno, potrošno.

Prethodno izdanje se završilo sa 2016. godinom. Za osam godina ste izdvojili tridesetak bendova. Deluje da nije mnogo?

Ja sam prilično štedljiv. Sa novim imenima je “klizavo”, vrlo sam merio koga uneti u nju, a koga ne. Kralj Čačka je zaslužio da se pojavi još 2016. godine, ali tad nije imao nijedno objavljeno izdanje. KOI KOI mi se sviđaju, oni su čudna kombinacija alternativog zvuka. Na niški bend Bohemija sam se brzo primio, verovatno zbog asocijacija na hipi period. Tu je i zagrebačka grupa Porto morto, ali i neki stariji bendovi kao što su Kojoti, koji su prestali davno da rade, ali su se obnovili i samim povratkom na scenu su pokazali trajnost. Lady Jelena je takođe vrlo perspektivna.

foto: privatna arhiva

Sve je više žena u rokenrolu koje sviraju, a na koricama je ovaj put Maja Cvetković. Kako ste se odlučili baš za nju?

Želeo sam da na naslovnoj strani bude neka devojka, a volim grupu E Play. Majina fotografija je atraktivna i prati ideju prethodnih naslovnih strana – dakle, snimljena je na koncertu, a njeno lice nije u prvom planu. Takođe su izuzetno zahvalne za slikanje bubnjarka Milena i basistkinja Ana Marija iz grupe Repetitor. I odlično sviraju. Mislim da nikada više devojaka i žena nije bilo na sceni. I to ne da samo drže mikrofon, već ima puno devojaka sa gitarama, za bubnjevima, to je krupna promena.

Na kraju knjige ističete Francija Blaškovića iz grupe Gori uši Vinetu i njegovih 120 albuma! Ipak nam nije previše poznata njegova muzika?

124! Dok je izašla knjiga, objavio je nova četiri albuma. Franci je čovek koji se ograničio na Istru, on voli da se zeza kako mu je muka da pređe Učku, meni je simpatičan taj istarski teritorijalni ponos. A Franci je specifičan, on nudi kakofoniju, tu ima svega i svačega. Sem albuma sa autorskom muzikom, on na razne načine eksperimentiše. Ali ono što je najvažnije jeste ta vrsta upornosti koju on ima. I drugo, on je čovek sa kičmom. Njegovi politički stavovi su besprekorni i pritom su neki vrlo vizionarski – još sredinom osamdesetih godina je osnovao Ligu za borbu protiv turizma jer smatra da turizam uništava lokalne kulture i kvari ljude. I to je tačno.

Osim diskografije i informacija o muzičarima i bendovima, novina su i neke zanimljivosti o uticaju rokenrola na kulturu i svakodnevni život?

Ja sam se trudio kod velikih autora i bendova da na kraju priče o njima poređam razne, možda čak i trivije, kao i događaje na koje su svojim radom uticali. Na primer, Ivica Matošević, vinar iz Istre koji je bio veliki prijatelj sa Vladom Divljanom, napravio je prošlog maja, povodom Vladinog rođendana, seriju od šest vina koje je nazvao po stihovima iz njegovih pesama – to sam stavio u knjigu zato što mi to govori o dugom životu Vladinih pesama. A i vino je dobro!

Tu je i poduži spisak starije i novije literature o rokenrolu. Koje knjige su vam bile značajne za koncept prve enciklopedije?

Enciklopedija “New musical express”-a koja je prevedena početkom osamdesetih godina kod nas mi je na neki način najviše ležala po konceptu kako je napravljena. I druga koja mi je pomogla je “Mala enciklopedija hrvatske pop i rock glazbe”, koja se pojavila, ako ne grešim, ‘94. i bila mi je sjajan primer kako knjiga ne treba da izgleda.

U čemu je bila ta čar istraživanja bez interneta i dosta usporenijeg dolaženja do informacija početkom devedesetih?

Jedan od problema je bio ustanoviti diskografiju bendova, naročito onih iz šezdesetih godina o kojima je bilo malo pouzdanih podataka. Odlazio sam kod diskofila desetak godina starijih od mene, koji su bili aktivni pratioci scene šezdesetih. Sedim s ljudima koji su strastveni kolekcionari, otvaraju neke sveske, rukom su ispisani nazivi albuma, godine izdanja, kopao sam kroz sve to i ceo taj period istraživački je bio izazov. Recimo, zagrebačka grupa Žeteoci koju su činili studenti bogoslovije, svirali su religioznu bit muziku. Njihov jedini album To nije tajna izašao je 1969. godine. Kako se prvi tiraž brzo prodao, ploča je dva puta doštampavana i svaki put sa drugačijim omotom. Diskofil Špičanović je imao sva tri omota, pa sam ih skenirao i uvrstio u knjigu. Osećao sam se kao da sam redak dragulj našao.

Koliko vam je značilo pisanje prve enciklopedije u vreme kada se država raspadala?

Ta 1993. kada sam počeo da radim na knjizi, bila je izuzetno mračna. I zato je pisanje imalo terapeutsku ulogu. Tukla me jaka nostalgija za običnim životom, nedostajali su mi prijatelji iz bivše zemlje, pa sam sebi kreirao imaginarnu stvarnost. A kad se osvrnem na prethodnih desetak godina, shvatam da mi dopisivanje i dalje predstavlja oazu mira i spokoja. Dakle, opet bekstvo od stvarnosti.

Šta ste prvo dopisali nakon što je objavljeno peto izdanje?

Potpuno mi je promaklo da su Pips, Chips&Video clips objavili album. I čim sam to video, onda sam to ubacio. I nažalost, neke od prvih dopuna su se odnosile na smrt Roberta Nemečeka i Miloša Cajgera.

Devedesetih muzika postaje deo nacionalnog diskursa. Da li se to na neki način primetilo i kada se enciklopedija prvi put pojavila?

Krvna zrnca se broje na ovim prostorima neprekidno. U Zagrebu mi je Darko Glavan zamerao da sam previše pisao o Bori Đorđeviću i Ribljoj čorbi, u Beogradu da sam uvrstio u knjigu beznačajne seoske grupe iz Hrvatske i Slovenije. Sve je to uobičajeno, kad god se radi neki izbor, uvek svako ima svoj stav. Kada sam radio drugo dopunjeno izdanje 2001. godine – tad sam bio na književnom festival FAK u Novom Sadu, na kome su bili hrvatski književnici. Zoranu Feriću, zagrebačkom književniku, pričao sam o tome kako me napadaju u Srbiji i Hrvatskoj. On je zaključio da sam ja velikosrpski kroatofil!

Koliko vam je to što ste kao novinar godinama pratili muzičku scenu pomoglo da knjiga, iako faktografska, ne bude puko nabrajanje činjenica?

Naravno da mi je mnogo pomoglo. Nikad se ne bih usudio da se upustim u pisanje takve knjige da nisam bio očevidac, a ponegde i saučesnik u nekim događajima. Radeći knjigu, prošao sam kroz kompletnu muzičku specijalizovanu štampu. Čitao sam tuđe, ali i svoje intervjue i nalazio razne zanimljivosti koje čine u krajnjoj liniji meso knjige. Recimo, Bijelo dugme i Bajaga treba da sviraju u parku Gorki u Moskvi i odlučuje se ko će da nastupi prvi. I oni bacaju novčić. Padne na to da Bajaga bude predgrupa Bijelom dugmetu. I Nele gitarista (Nenad Stamatović, prim. aut.), dok su se pripremali, krene da svira rif Smoke on the water što izazove apsolutni stampedo jer je ceo park to čuo i svi su nagrnuli. Milicija se izbezumila i krenula da pendreči pa je koncert prekinut. I Bijelo dugme nije sviralo uopšte!

Kakvi su bili ti rani koncerti, bilo je batina i kod nas?

Vlast nije baš nabolje znala kako da se ponaša u početku prema “urlatorima” i “padavičarima”, kako su ih zvali. Pričao mi je svojevremeno Dragoslav Lazarević, koji je svirao orgulje u beogradskoj grupi Plamenih 5, da je kada su svirali na gitarijadi na Sajmu, publika skakala kao besna. Kako su bili blizu benda, nasrtali su na binu, a milicajci ih pendrecima vraćaju nazad. Kakav li je to osećaj – radiš nešto lepo i gledaš kako ti biju fanove. To se nije preterano često dešavalo, ali je bilo momaka tvrdih pesnica koji su bili kao obezbeđenje, a voleli su da se iživljavaju na publici, ali je to relativno brzo dovedeno u red.

Te prve gitarijade su bile značajne za proboj rokenrola kod nas, međutim, bilo je tu i obrada narodnih melodija kod pojedinih bendova?

Uz verne verzije stranih hitova – jer tada nešto kao obrada nije postojalo, cenilo se da si što bolje “skinuo” stranu pesmu, relativno se dobijao autorski momenat kad su rađeni prepevi. Puno stranih pesama je snimljeno na srpskom jeziku, a žanrovski je takođe bilo šareno. Bele višnje su na gitarijadi svirale Moj Dilbere i Crne oči, curo imaš, osiječka grupa Dinamit, u kojoj je tada pevao Kićo Slabinac, snimila je Na kraj sela čađava mehana…

foto: privatna arhiva

Kakav je bio prijem tada?

Fenomenalan. Izvorna ili prava narodna muzika je bila jako cenjena i bila je neizostavni deo života. I onda imaš bend koji čine klinci, imaju 18, 19 godina, sviraju Trogse, Bitlse i Stonse i onda pređu na Jovano, Jovanke. To daje ključ i vezu s onim gde smo. Peca Popović je pričao da kad je Yu grupa ranih sedamdesetih imala koncert u Marquee klubu u Londonu i onog trenutka kad su krenuli da sviraju pesme sa narodnim motivima, svima su se uši otvorile. Smisleno i sa ukusom korišćenje etno motiva u rokenrolu je uvek dobrodošlo.

Ove godine obeležava se 40 godina od prvog albuma Bajage i instruktora Pozitivna geografija i Treći svijet grupe Haustor. Kako su ti tada zvučali, kad su se tek pojavili, a kako sada?

Ja sam došao iz vojske decembra 1983. godine i početkom ‘84. sam još bio svež u gradu, i ispred Doma omladine naletim na Bajagu i on mi kaže: “Nešto smo snimali, ‘ajde da ti pustim”. I tako sam čuo Pozitivnu geografiju pre no što se pojavila. I odlepim potpuno, od pesme do pesme sve je bilo šarmantnije, talentovanije, veselije. To je bila baš ljubav na prvi pogled. Njihov prvi beogradski koncert u Domu sindikata je bio praznik. A Haustor i Rundeka volim od prvog momenta kad sam ih slušao. To je moja estetika. On jeste uhvatio duh vremena, ali sa druge strane, to su pesme koje su aktuelne i dan-danas i to govori o njihovoj slojevitosti i značaju. Ja danas mnogo bolje čitam težinu te ploče.

U šta su se slobode u izrazu koje su doneli pank i novi talas osamdesetih preobrazile devedesetih godina?

Muzika je postala mnogo bitna ljudima koji su bili protiv rata i koji su kod nas bili protiv Miloševića i protiv Tuđamana u Hrvatskoj. Kroz muziku su imali “ventil” ali i potvrdu da nisu sami, da ima još ljudi koji slično misle. Jer, Milošević je krao izbore, zloupotrebljavao medije, tada nismo znali nikoga ko glasa za Miloševića, a on je pobeđivao stalno. Pa misliš da nas ima šačica. I to je ono što sam mnogo puta pričao – kad sam radio Enciklopediju, mislio sam da ne postoji više od 200-500 ljudi koje bi knjiga interesovala. Jer je izgledalo da smo potonuli, da ne postojimo. Srećom sam se prevario.

Spominjete u knjizi inicijative da se napravi rokenrol muzej u Beogradu, do sada je to jedino u Sarajevu ostvareno?

Nekoliko vrlo agilnih i entuzijazmu sklonih ljudi u Sarajevu su izgurali celu tu ideju. Napravljen je Ex-yu rok centar, koji je dobio privremeni prostor u Skenderiji, rade tematske izložbe, prikupljaju memorabiliju… Mislim da je Sarajevo dobar grad za tako nešto. I zbog pozicije i zbog nedavne tragične istorije. Skoro svi muzeji u gradu su vezani za rat u Bosni. Ovo je jedini muzej koji nije opterećen ratom. Lepo je da bude tamo.

Da li je rokenrol danas apolitičan? Šta nam govori to što na protestima poslednjih godina slušamo sa razglasa mahom iste pesme koje su se snimale devedesetih: EKV, Disciplinu…?

Da se ogradim – ne čitam prečesto intervjue novih bendova, ali ono što pročitam – ne vidim politički stav, njihov glas protiv, samim tim nekako ni takvih pesama nema. Ali opet da se vratim na Kralja Čačka, on ima nekoliko pesama koje vrlo jasno govore o vremenu u kom živimo, ali muzika Kralja Čačka nema tu himničnost. Obraća ti se direktno, imaš dijalog sa tom pesmom, ali nije to – “vreme je za pravdu, vreme je za istinu”. Ne postoji bolje koncentrisan slogan od toga. A i lako se peva.

Da li su s pravom izgubili interes da se mešaju u politiku?

Mislim da nemaju pravo da se ponašaju kao da živimo u normalnoj zemlji. Protesti prošle godine, onako masovni, govore o tome da treba izaći i treba reći šta je i kako je. A ako imaš mogućnost da sa bine nešto izgovoriš, onda to treba i iskoristiti.

Govoreći o knjizi Sedma republika Ante Perkovića, istakli ste transnacionalnu i pacifističku ideju rokenrola. Koje su to vrednosti koje rokenrol može da prenese i današnjoj deci?

Zvučaću kao matori hipik, što i jesam, ali te rokenrol vrednosti koje spominješ su jednostavne: antiratno, nema nacionalizma, nema mržnje, empatija i tačka. Nema tu mnogo dileme. Rokenrol ne sme da podržava zlo, mora da bude protiv toga.

Da li postoje neke velike pesme 21. veka koje ćemo u budućnosti smatrati obeležjem prethodne decenije?

Opet Kralj Čačka: Mama kupi mi propeler. Svi odlaze iz svojih zemalja. Nekoliko zagrebačkih bendova mi je reklo da imaju više publike u Dablinu nego kod kuće.

Da li rokenrol i dalje može da proizvede oduševljenje?

Uvek ima bitnih tema i ličnih iskustava koje ljudima mogu nešto da znače. Jedno od novih imena u knjizi je i Konstrakta, koja je bila tu i ranije kroz grupe Mistake Mistake i Zemlja gruva. Ona je zaista nešto najoriginalnije na našoj sceni što smo dobili poslednjih godina. Ima stav i iznosi ga kreativno, uz maštovite metafore. Bila je to pobeda ukusa kad je ljude zaludela pesmom In corpore sano. Kad pogledaš sve ovo, onda ta jedna pesma hrabro stoji naspram celog TV Pinka.