Opera nije samo ljubavna priča, ona ima vremenski kontekst, i kao i svako pozorišno delo neophodno je istaći sve njene elemente, kaže Ana Grigorović, rediteljka nove verzije opere „Na uranku“ Stanislava Biničkog
Ponovnom premijerom opere „Na uranku“ Stanislava Biničkog u sredu uveče – prva je bila pre pandemije – Narodno pozorište u Beogradu obeležava 120 godina od prvog izvođenja, i 160 godina od rođenja Branislava Nušića, autora libreta.
Međutim, osim ova dva jubileja, večerašnje izvođenje opere „Na uranku“ je posebno zbog nečeg što se retko radi na našoj operskoj sceni, zbog – aktuelizacije.
„Po mom doživljaju, opera nije samo tamo neka muzička forma sa ljubavnom pričom. Svaka je politična, ima vremenski kontekst u kome se dešava njena priča, i nema nikakvog razloga da se taj njen aspekt zanemaruje. Smatram da čim je nešto na sceni, to je pozorišna umetnost i zahteva da se na sceni pokažu svi njeni elementi“, kaže za „Vreme“ Ana Grigorović, rediteljka najnovije verzije opere „Na uranku“.
Zato je ovo čuveno i klasično nacionalno opersko delo pokazala s pogledom na današnjicu, naravno poštujući i pridržavajući se izvorne verzije.
„Na uranku“, kaže, „ima malo zastarelu priču o turskom osvajaču koji polaže pravo prve bračne noći, i htela sam tu priču da približim današnjici. Tursku vladavinu sam izjednačila sa kapitalom uopšte, bilo kojim: turskim, kineskim, kakvim god.“
Objašnjava da se u fabrici u kojoj se dešava priča proizvodi tekstil „poput onih koje postoje sad u Srbiji zahvaljujući stranom kapitalu i koje se otvaraju pompezno uz velika obećanja i planove, a posle se ispostavi da radnici rade u nedostojnim uslovima i da dobijaju niske nadnice“.
Ana Grigorović kaže da su malo intervenisali „na jeziku libreta koji je u originalu pisan ijekavicom kako se tada, kad je opera nastala, govorilo u kraju u kome je Nušić smestio radnju opere.“
Aktuelizaciju najnovije verzije ove opere Ana Grigorović opisuje kao „stilizaciju na nivou asociranja na današnjem vremenu“, i objašnjava da su „na primer kostimi u beloj, crvenoj i plavoj boji koje, zahvaljujući koreografiji, treba da podsete gledaoca na našu zastavu“.
Opera se na našoj savremenoj pozorišnoj sceni „za razliku od svetske, sporije prilagođava vremenu od dramske predstave, i htela sam da ovom stilizovanom aktuelizacijom utičem na to.“
„Jedino opravdanje za tu sporost imam u našem obrazovanju. Naši studenti razmišljaju samo o režijama na beogradskim scenama, i to na velikim, a o operske predstave im nisu ni na pameti. Istina, na beogradskom Fakultetu dramske umetnosti se ne uči režija opere. Tek od nedavno je uveden predmet Režija kroz medije, i ja kao stručni saradnik na klasi profesora Darjana Mihajlovića nastojim da studentima približim i neke druge vidove pozorišne umetnosti.
Ana Grigorović je rediteljka Narodnog pozorišta, režirala je operu „Đani Skiki“ Đakoma Pučinija, „Na uranku“ Stanislava Biničkog, Mocartovu operu za mladu publiku „Bastijen i Bastijena“ i Lorkinu dramu „Dom Bernarde Albe“.
Opera „Na uranku“ ima dve podele, pa večeras nastupaju Marko Živković, Evgenija Jeremić, Mihajlo Šljivić, Mihajlo Otašević i Dubravko Filipović, a 20. januara Ljubica Vraneš, Ana Gvozdenović, Mladan Prodan, Isidora Radin i Vuk Zekić.
Ne bežeći od bluza već ga šireći i obogaćujući srodnim muzičkim izrazima, Katarina Pejak je kreativno na liniji koja se pruža od Nine Simon ka Nori Džouns, sada već kao kantautorka koja s lakoćom barata korenitim stilovima popularne muzike
U vreme kad država od kulture oduzima i ono malo novca koje joj je dodelila, ministar Nikola Selaković najavljuje osnivanje Festivala patriotske pesme
„Duboko je cinično gledati filmove o ljubavi i braku dok Izrael intenzivno sprovodi genocid nad palestinskim stanovništvom“, piše u apelu kojim je traženo da se otkažu Dani izraelskog filma
Industrijsko nasleđe je upitno u vremenu očigledne ugroženosti već zaštićenih i daleko poznatijih kulturnih i istorijskih objekata, kaže Dobrivoje Lale Erić učesnik regionalnog projekta koji promoviše vrednosti kulturnog, naučnog i industrijskog nasleđa
Posle trogodišnje pauze „Arhipelag“ opet organizuje Beogradski festival evropske književnosti i, u ovo vreme besparice po kulturu, pita - da li su kultura i književnost subverzivne
Izgleda da je predsednik Srbije momački nagazio na žulj Putinu. Zašto? Zato što mu Zapad možda i može pomoći u pokušaju da izađe na kraj sa studentima i velikim delom pobunjenog društva, a Moskva ni u teoriji
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da uništi srpske Univerzitete kako bi opstao na vlasti. Ne shvata pritom da bez Univerziteta gubi društvo iz kojeg, kao i svaki parazit, isisava životodavne sokove. On ubija ono što ga drži u životu
Kao paradržavni organ specijalne namene koji metalnim štanglama zavodi „red i mir“, Vučić upravo legalizuje kapuljaše. U pitanju je – otprilike – nešto nalik na Musolinijeve „borbene saveze“ iz 1919-1922.
Intervju: Adam Mihnjik, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Gazeta viborča”, pisac
Studenti su dobra budućnost Srbije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
