Bad Išl u Austriji, Tartu u Estoniji i Bodo u Norveškoj – to su kulturne prestonice Evrope ove godine. Tamo spremaju kulturne spektakle
Bad Išl je poznato turističko odredište u Austriji, pitoreskni alpski gradić u blizini Salcburga kuda je na odmor odlazilo i nekadašnje austrijsko plemstvo, poše Dojče vele.
Turizam – i današnja poplava turista je i jedan od motiva mnogih od 300 kulturnih projekata koje priređuje Bad Išl zajedno s 22 okolna mestašca koja su još 1997. uvrštena u Svetsku kulturnu baštinu.
Kako objašnjava kuratorka tamošnjeg programa Elizabet Šveger, cilj je „osvetliti pozitivne i negativne strane čitavog regiona, a ne tek od toga prirediti vatromet ili nekakav festival“.
No spektakla ipak mora biti: na otvaranju 20. januara nastupa Tom Nojvirt – mnogo poznatiji kao pobednik(ca) Pesme Evrovizije Končita Vurst koji potiče iz te regije, i to zajedno s reperima i horom jodlera sa hiljadu učesnika.
Drugi važni motiv kulturnih manifestacija je, osim prekrasnog krajolika, bio i razlog i bogatstva tog područja i poplave turista, a po tome je i Salcburg dobio ime – po nalazištima soli.
„Iznikli smo iz soli, od soli postali bogati, a sa njom idemo u budućnost“, sažima Šveger. „Sad je vreme dodati još jedan element kao neophodan: kultura, ona je motor za suživot.“
Svoje viđenje eksploatacije soli tog područja će prikazati i kineski umetnik Ai Vejvej, a priređuje se i posebna manifestacija o zloupotrebi tamošnjih rudnika soli u nacističko doba – tamo su pokušali da sakriju umetnine koje su poharali širom Evrope.
Makar daleko veći, Tartu na istoku Estonije nije tako poznat. Zapravo je sa svojih sto hiljada stanovnika drugi po veličini grad zemlje. Tartu je prastari univerzitetski grad koji je pripadao udruženju hanzeatskih trgovačkih gradova još u ranom srednjem veku.
„Tartu je oduvek bio centar nauke, obrazovanja i kulture u Estoniji“, hvali se gradonačelnik Urmar Klas.
To je jedan od najstarijih gradova čitavog Baltika, a tamo je bila i kolevka nacionalne svesti Estonaca, rodno mesto festivala estonskih pesama, kolevka estonskog pozorišta i zapravo čitave države.
Upravo tamo je u februaru 1920. potpisan mirovni sporazum sa Sovjetskim Savezom – u kojem su komunisti iz Moskve priznali suverenost Estonije koja je i stvorena tek 1918.
No i kao u mnogim drugim sporazumima s Kremljom, tada ta nezavisnost nije dugo trajala tako da je, sasvim primereno toj baltičkoj zemlji, glavni motiv manifestacija „umetnost preživljavanja“.
Otvaranje će biti 26. januara posebno komponovanom himnom Tartua kao „grada mlade krvi“.
Ipak, u „umetnosti preživljavanja“ je i tamo bilo najvažnije biti duhovit: tako će se u leto održati manifestacija masovnog ljubljenja „Kissing Tartu“, priređuje se i „Naked Truth“ – festival polemika u sauni, a premijerno će se prikazati i predstava „Business as usual“ o skandalu s pranjem novca Danske Bank u Estoniji.
U avgustu će biti održan i Tartu Pride – od ove nove godine je i u Estoniji zakonom dozvoljen istopolni brak.
Treća kulturna prestonica Evrope, norveški Bodo, poseban je barem iz dva razloga: on leži sasvim na severu uz zapadnu obalu Norveške i time će biti prva prestonica koja se nalazi iznad Polarnog kruga.
Druga je osobitost prostora u kojem će se biti održano više od hiljadu manifestacija: one će biti širom goleme regije Nordlanda koja se prostire na oko 800 kilometara.
I tamo je zadivljujuća lepota arktičke prirode jedna od glavnih atrakcija kojom se organizatori nadaju da će u 2024. privući pola miliona posetilaca. Zato je i odnos prema prirodi i održivost jedan od glavnih motiva i Bodo želi da bude „najodrživija“ kulturna prestonica ikada.
„Bodø2024“ je najveća kulturna manifestacija koja je ikad priređena u tom delu Norveške. Tako će posebno mesto imati kultura Sama, indigenog stanovništva tog područja, ali isto tako je to i kultura današnjice.
Tako će već na otvaranju 3. februara biti priređen spektakl na plivajućoj pozornici u luci Bodoa, a posebna manifestacija će biti održana i 22. juna, na dan koji tako severno nema noć.
Posebne manifestacije svetla će pak biti priređene sledećeg novembra i decembra kad Sunce jedva uopšte izlazi.
Dok se čekaju rezultati tendera za izbor izvođača za izmenu i dopunu projekta za rekonstrukciju, adaptaciju i sanaciju nekadašnje Glavne železničke stanice u Beogradu, najavljeno je da će se Istorijski muzej Srbije useliti u njenu zgradu već 15. maja
Skupština grada Beograda je, sve po zakonu, imenovala Ljubišu Ristića za v.d. direktora „Ateljea 212“. Zašto je, međutim, smenjena Gordana Goncić
Kako bi sačuvao tragove nekadašnjeg centra tekstilne industrije, Narodni muzej Zrenjanin preduzeo akciju prikupljanja uspomena na velike fabrike kojih više nema
Umesto Ljubiše Ristića koji je postavljen u „Atelje 212“, v.d. direktora Pozorišta KPGT je Lazar Jovanov, glumac i reditelj poznat po ulogama u ovom kolektivu
Dvodnevni Festival eko književnosti u Beogradu predstavlja knjige koje istražuju posledice devastacije sveta oko nas, pokušavajući da ga spasu
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Zašto ministarka Snežana Paunović još nije smenjena? Šta to govori o njoj, režimu i Srbiji
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
