Hronika velike gladi i velike smrti

Ove godine televizija u Srbiji napunila je 65 godina, što je, prema važećim zakonima, vreme za punu starosnu penziju. Na početku ovog pregleda odmah ću razjasniti značenje naslova, koji se nametnuo kada bi nekim čudom mogli ubrzano da premotamo unazad celinu televizijskih programa. Bila bi to godina neprekidne političke kampanje iza koje stoji neutaživa glad jednog čoveka za medijskim prostorom. Aleksandar Vučić se gledaocima obraćao svakodnevno, a često i više puta dnevno, tumačeći stvarnost između dva izborna ciklusa. U medijima koje drži pod kontrolom, a to su svi mediji sa nacionalnom frekvencijom, sve je cvetalo i blistalo, u okruženju neviđene i nikada zabeležene krize, uz strah od unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja, sa kojim se surovo obračunavao. Naš Predsednik se nikada pred kamerama nije video sa ljudima koji nisu njegovi istomišljenici osim na pregovorima u Ohridu i Briselu, ali nam ih je samo on kasnije prepričavao i tumačio.

U opozicionim medijima takođe je neprekidno bio Aleksandar Vučić, bilo kao šlagvort i tema za kritičare ili satiru. Predsednikov rijaliti program nije prestao od kada je na prošlim izborima kao duh iz boce izašao iz frižidera na televiziji Pink. Ova Velika glad ga je dovela do toga da se u Skupštini Srbije jednom suočio sa opozicijom, ali bez rezultata. Ta situacija završila se protestima i njegovom odlukom da sebe prikaže kao vuka samotnjaka, kojem se kasnije simbolično pridružio čopor pristalica deleći sliku te divlje životinje na društvenim mrežama. To je možda najbolja metafora usamljenog Vođe, kojeg čopor bespogovorno prati u njegovom pohodu da utaži vučiju glad za apsolutnom moći.

Glad objašnjava potrebu za medijima koji će pratiti Vođu, u rijalitiju koji će voditi Jovana Jeremić na Pinku i Milomir Marić na televiziji Hepi. Rečima voditeljke, uneće se i seksualna potencija Vođe (muda do poda), a Marić će bez problema rekonstruisati realnost za potrebe hvalospeva Vučićevoj neviđenoj pameti i državničkoj veličini. Kao u Velikom bratu, niz bezimenih eksperata potvrdiće nepogrešivost Vođe i kreirati novu reviziju naše istorije, od Tita, preko Miloševića do Đinđića i 5.oktobra, koji je posebno nezgodna tema. Svaki pokušaj demokratizacije danas se ocenjuje kao “Majdan”, što znači rezultat delovanja antisrpskih elemenata sa Zapada uz podršku domaćih izdajnika.

Zato smo na televizijama videli talas konzervativizma, od bizarnih reakcija SPC na jogu ili seriju Popadija, preko serijala Južni vetar gde NGO sektor prima mito od Rio Tinta, do militarizacije društva i veličanja ruskih “pobeda” u Ukrajini. Nevidljivi direktor BIA, Vulin, našao se na spisku nepoželjih lica američke administracije pa je podneo ostavku.

Nekrofilno i neprofesionalno izveštavanje svoj vrhunac dostiglo je tokom najstrašnijih događaja u Srbiji od NATO bombardovanja.

U OŠ “Ribnikar” u Beogradu 3. maja 2023. dogodio se masovni zločin, a nedugo zatim i u selima Dubona i Malo Orašje. Došlo je do paralize društva, mediji su podivljali u senzacionalizmu i nekrofiliji, objavljena su imena maloletnih žrtava, a političari su se pravili da nisu kod kuće. Jedina politička konsekvenca je ostavka ministra prosvete Ružića. Niko drugi nije osetio makar moralnu odgovornost.

Još se nismo i nećemo se još dugo oporaviti od ove Velike smrti, ali je ona imala i svoj uticaj na medije i politiku. Protesti “Srbija protiv nasilja” postali su okosnica građanske opozicije, a građani nisu uspeli da ograniče ili ukinu rijaliti programe i preispitaju delovanje televizija Pink i Hepi. Ove dve televizije postale su metafora Vlasti, odnosno Vučića.

Jedina posledica protesta je činjenica da je Željko Mitrović posle završetka Zadruge 6, rijaliti preimenovao u Elitu želeći da svoju medijsku imperiju nametne kao merilo stvari. To se kasnije nastavilo opozicionim pokretom “ProGlas”, koji je okupio građansku elitu i spiska 2000+, kojim je Vučić okupio one koji ga podržavaju. Srbija je tako dobila dve elite koje, pokazaće se na izborima, imaju fundamentalno različite poglede na našu stvarnost. Posle “Blica” i “Kurira”, u TV biznis uključio se i “Informer”.

U godini Velike smrti, građane su plašili superćelijskim olujama, slikama sukoba Srba sa KFOR-om i leševima u Banjskoj. Nakon toga, još leševa videli smo tokom rata Izraela i Hamasa u Pojasu Gaze. Pink je probio medijsko dno emitujući delove video-snimaka ubice iz Gradačca i seks-tejpova opozicionog političara Miketića. Parizer je postao simbol prosperiteta, uz deonice autoputa kojima je Predsednik vikendom krstario u otvorenom autobusu.

Nole, Jokić i košarkaši su za kratko dobili medijsku pažnju zbog izuzetnih rezultata, ali se u medijima sportom uglavnom bave reklame za kladionice.

Slagalica je proslavila 30 godina, Deca zla su emitovana na HBO, a Znam kako dišeš na Netfliks platformi. RTS se bavio Drugom Markom, a N1 sprečavanjem revizije u filmu Đinđić, priča o Srbiji, tek da se ne zaboravi, a mnogi bi da zaborave da je pre 20 godina ubijen premijer Đinđić i sa njim nada u korenite promene našeg društva.

Na kraju ovog tužnog osvrta, stigli smo do izbora i još neizvesnog epiloga. Televizija je iskorišćena do kraja, kraj godine i izbori označili su masovnu upotrebu društvenih mreža u svrhe političke propagande. Naši političari postali su Tiktokeri, nasmejani influenseri koji će u digitalnom prostoru moći beskrajno da multiplikuju svoje prisustvo. Lajkujte, šerujte, zapratite, a oni će vas nasmejati do suza!