Devet godina zagađivanja, satanizacije i autoritarizma

Srpska napredna stranka i njen doskorašnji lider, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, dominiraju političkom i medijskom scenom tokom izbornih kampanja poslednjih deset godina. U periodu od 2014. naovamo građani Srbije su čak osam puta izlazili da glasaju na predsedničkim, parlamentarnim i lokalnim izborima održanim 2014, 2016, 2017, 2020. i 2022. godine. Novi parlamentarni i lokalni izbori zakazani su za 17. decembar 2023.

Ono što je zajedničko svim izbornim kampanjama od 2014. do danas jeste dominacija SNS-a i Aleksandra Vučića u medijskom prostoru. S jedne strane, javni servisi RTS i RTV, ali i televizije s nacionalnom frekvencijom TV B92, TV Prva, TV Hepi i TV Pink u mnogim su istraživanjima prepoznate kao pristrasni promoteri vlasti, a tokom samih izbornih kampanja često su omogućavale mnogo veći medijski prostor za vladajuću partiju u odnosu na opozicione stranke.

Šta se zapravo dogodilo sa medijima u izbornim kampanjama SNS-a? Kako su tradicionalni mediji i regulatorno telo pokoreni u naprednjačkim izbornim kampanjama, a digitalni prostor zagađen i dekredibilizovan u cilju stvaranja lažne slike podrške i sve rigidnije kontrole društvenih mreža?

APSOLUTNA DOMINACIJA

Apsolutna dominacija SNS-a i Aleksandra Vučića u medijskom prostoru Srbije traje skoro deset godina. Samo tokom izborne kampanje za republičke i lokalne izbore 2014. u deset najčitanijih dnevnih listova Vučić je najčešće bio predstavljen u pozitivnom tonu. Izveštaj tadašnje Republičke radiodifuzne agencije, današnjeg REM-a, o nadzoru nad radom emitera tokom kampanje pokazuje da je na svim televizijama ukupno najveću zastupljenost imala izborna lista “Aleksandar Vučić – budućnost u koju verujemo” sa 20,16 odsto.

Kad je reč o štampanim medijima, SNS je tokom te izborne kampanje imao ubedljivo najveću zastupljenost jer je od osam analiziranih dnevnih listova, samo “Danas” objavljivao kritičke tekstove o SNS-u, dok su “Kurir”, “Informer”, “Večernje novosti” i “Politika” otvoreno favorizovali SNS, pokazala je analiza Centra za monitoring Kuće ljudskih prava i demokratije.

Docentkinja Fakulteta političkih nauka Jelena Lončar u tekstu u zborniku “Stranke i javne politike” podseća nas da su izbornu kampanju 2014. godine obeležili i “obaranje sajtova, pojedinih tekstova i postova sa sajtova u kojima se kritikuje vlast, ukidanje emisija kritički nastrojenih prema vlasti i otpuštanje kritički nastrojenih novinara”.

Monitorinzi centralnih informativnih emisija tokom predsedničke kampanje u martu 2017. koju su sprovele brojne organizacije pokazuju da je u Drugom dnevniku RTS-a kao najgledanijem informativnom programu u Srbiji Aleksandar Vučić dobio ukupno 2374 sekunde prostora, odnosno deset puta više u odnosu na sve ostale kandidate. Kada je reč o drugim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, Vučić je ubedljivo najviše bio zastupljen u Nacionalnom dnevniku TV Pinka – čak 17.334 sekunde. Na Pinku su te godine prostor od minut i manje dobili još samo Vojislav Šešelj, Saša Janković i Miroslav Parović, dok se ostali uopšte nisu ni pojavili, pokazala je analiza Novosadske novinarske škole.

Favorizovanjem isključivo Vučića, komercijalne nacionalne televizije i javni servisi su tokom kampanje 2017. prekršili i nacionalne propise i evropske preporuke u vezi sa izveštavanjem i ponašanjem medija u predizbornim kampanjama. Iako i komercijalni i javni emiteri imaju obavezu da u kampanji obezbede ravnopravno učešće svih političkih kandidata, oni je nisu poštovali.

U ovakvom medijskom kontekstu, politička opozicija ima ograničen pristup medijima, naročito televizijama sa nacionalnom frekvencijom i javnim servisima. Stranke demokratske opozicije do danas ne samo da nisu imale jednake uslove da promovišu svoje programe na nacionalnim televizijama, nego ni jednake uslove kad je u pitanju oglašavanje u medijima. Ograničen pristup opozicije i drugih kritičara vlasti medijima koji dopiru do najvećeg broja čitalaca i gledalaca zapravo onemogućava opozicionim strankama da se suprotstave vlasti ne samo tokom izborne kampanje, nego i van nje. To je i jedna od glavnih odlika fenomena “iskrivljenog terena” o kome pišu mnogi autori koji se bave problemima savremene demokratije.

Tako profesor Fakulteta političkih nauka Nebojša Vladisavljević u svojoj analizi o izborima, demokratiji i takmičarskom autoritarizmu u Srbiji u zborniku “Kako, koga i zašto smo birali: izbori u Srbiji 1990–2020.” objašnjava da “iskrivljeni teren” potiče iz zloupotrebe medija, finansiranja i pravnog sistema i da ima veliki uticaj na političko takmičenje između izbora: “Sistematska neravnopravnost vladajućih i opozicionih stranaka koja izvire iz zloupotreba vlasti često se pojavljuje u neformalnom obliku. Obično je reč o kontroli medija u javnom i privatnom vlasništvu i njihovoj zloupotrebi u propagandne svrhe i protiv opozicije i drugih kritičara vlasti. Zloupotreba privatnih provladinih medija najčešće se postiže neformalnim vlasništvom ili koruptivnim aranžmanima. Istovremeno se mediji nezavisni od vlasti ograničavaju na niskotiražne dnevnike i nedeljnike i elektronske medije sa veoma ograničenim dometom.”

ZAROBLJENE INSTITUCIJE, ZAROBLJENI MEDIJI

Ponašanje medija u izbornim kampanjama kod nas je uređeno mnogim zakonima, ne samo onima koji se tiču medija i izbora, nego i Zakonom o oglašavanju, kao i posebnim Pravilnikom o obavezama pružalaca medijskih usluga tokom izborne kampanje. Ovaj Pravilnik je usvojio Savet REM-a još u junu 2015, u čijem članu 6 piše da je pružalac medijske usluge “dužan da prilikom informisanja o predizbornim aktivnostima podnosilaca izbornih lista i kandidata obezbedi njihovu zastupljenost u programu bez diskriminacije”. Uloga javnih medijskih servisa se posebno ističe u članu 8 – oni su dužni da “u svom programu ravnomerno i bez diskriminacije, pod istim programskim i tehničkim uslovima, predstave sve liste i kandidate”. Obaveza REM-a je da kontroliše da li mediji poštuju ovaj Pravilnik i zakone tokom izborne kampanje.

Prvi problemi usledili su već sa kampanjom na parlamentarnim izborima koji su održani posle usvajanja Pravilnika, 2016. godine, kada je REM pokazao da ne radi svoj posao za koji je dobio mandat jer je paušalno tumačio sopstveni pravilnik i nije vršio ni monitoring medija, ni merenje zastupljenosti kandidata u informativnim programima i izbornim blokovima tokom izborne kampanje. Tada su iz REM-a tvrdili da nemaju obavezu to da rade, da bi kasnije bizarno obrazložili da su pratili samo koliko su se političke partije oglašavale u elektronskim medijima i da su reagovali na pritužbe građana.

Istovremeno, izveštaji OEBS-a su otvoreno kritikovali regulatorno telo u vezi sa neispunjavanjem sopstvenih obaveza tokom kampanje, ali ni to nije sprečilo REM da tokom kampanje pred izbore za predsednika Srbije 2017. obavesti građane da “iz tehničkih razloga neće vršiti kontinuirani nadzor medijskog izveštavanja tokom kampanje, već će samo postupati po žalbama građana”. Biro za društvena istraživanja (BIRODI) u svojim analizama ističe da REM godinama unazad sistematski odbija da reaguje kada mediji krše odredbe iz Pravilnika i relevantnih zakona, ali kao poseban problem podvlači i to da REM ne radi transparentno kad je u pitanju objavljivanje nalaza o izveštavanju medija tokom izborne kampanje ili kažnjavanje emitera koji diskriminišu političke kandidate u javnom predstavljanju.

Pristup opozicionih stranaka medijima sa nacionalnom pokrivenošću bio je izuzetno ograničen tokom kampanja 2016, 2017. i 2020, ako se izuzme njihovo obavezno predstavljanje kroz predizborne programe. Istraživanja CRTE,
BIRODI-ja i drugih organizacija pokazuju da su kandidati opozicije i stranke demokratske opozicije najčešće prikazivani u negativnom kontekstu ili da uopšte nisu dobijali prostor u medijima, osim na televiziji N1 i malobrojnim nezavisnim štampanim medijima. Za razliku od njih, nacionalne televizije i provladini tabloidi kontinuirano su promovisali SNS.

Pod pritiskom javnosti, REM je u sledećoj izbornoj kampanji 2020. godine, za vreme pandemije kovida, počeo da objavljuje rezultate monitoringa medija, ali na osnovu konfuzne i neadekvatne metodologije, čime je namerno stvoren privid da u kampanji postoji ravnomerna zastupljenost političkih kandidata i partija.

“REM je sabirao vreme zastupljenosti političkih aktera u programima televizija sa nacionalnom frekvencijom sa vremenom zastupljenosti u programima kablovskih televizija N1 i Nova S, iako se ove televizije nikako ne mogu staviti u istu grupu i statistički zajedno tretirati, s obzirom da one nemaju nacionalnu pokrivenost i da se one obraćaju znatno manjem broju korisnika, te da im je programska koncepcija bitno različita pošto imaju dominantno informativni program”, primetio je BIRODI u svojoj analizi te godine. Tako je u sred kampanje REM zvanično objavio apsurdan podatak da su mediji dali više prostora opozicionim strankama nego vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci.

Uz posredovanje Evropskog parlamenta tokom Međustranačkog dijaloga o izbornim uslovima, Vlada Srbije je na jesen 2021. godine formirala Privremeno nadzorno telo za praćenje medija tokom izborne kampanje. Međutim, tokom izborne kampanje 2022. sluđivanje javnosti je kulminiralo kada su objavljena dva potpuno različita izveštaja ovog tela: u izveštaju koji su sačinili članovi koje je predložila opozicija pisalo je da javni servisi nisu izveštavali kako treba i da je u medijima bilo puno funkcionerske kampanje, dok je u drugom izveštaju koji su uradili članovi predloženi od strane REM-a pisalo potpuno suprotno, odnosno da su RTS i RTV omogućili pluralizam mišljenja i političkih stavova tokom kampanje.

U pogledu finansiranja, podaci CINS-a pokazuju da je u svim kampanjama od 2015. do 2020. godine SNS potrošio 2,7 milijardi dinara ili skoro 23 miliona evra, dok su sve ostale stranke (22) i grupe građana za isti period zajedno potrošile 2 milijarde dinara. CINS u istraživanju iz 2022. piše da je SNS dominaciju na oglašivačkom tržištu obezbedio već 2014. godine tako što su “po hitnom postupku izmenili Zakon o finansiranju političkih aktivnosti. Time je strankama dozvoljeno da novac iz budžeta koji dobijaju za redovan rad troše i na izbore.” Uz to, način na koji se raspodeljuje novac iz budžeta jedan je od razloga dominacije SNS-a, koji prema analizama Transparentnosti Srbija predstavlja sistem koji favorizuje pobednike izbora. Tako je SNS od 2015. do kraja 2020. godine za izbore dobio oko 1,2 milijarde dinara iz budžeta.

INFANTILNI SPOTOVI I KRŠENJE ETIKE

Dominantan medijski položaj SNS-a u poslednjih deset godina omogućio je i neprikosnoveno nametanje tema u javnosti i upravljanje javnom debatom. Neven Obradović, docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, u razgovoru za “Vreme” kaže da je, u pogledu sadržaja izborne kampanje SNS-a u medijima, od 2014. naovamo svaka ozbiljna tema potčinjena promociji lidera ove stranke, a da je od vanrednih parlamentarnih izbora 2016. napravljen vidljiv zaokret SNS-a ka njihovoj glavnoj ciljnoj grupi.

“Oni su 2012. i 2014. morali da budu catch–all, ali onda je od 2016. usledila transformacija, pa je to sve počelo da kulminira 2017. zakupom svih naslovnih strana dnevne štampe. To su bili predsednički izbori kad je Vučić posle najave da se neće kandidovati i da će ostati na premijerskoj poziciji ipak odlučio da se kandiduje, i tada smo videli celokupan zakup medijskog tržišta. Pored naslovnih strana, oni su zakupili sve udarne termine na televizijama i onda su na neki način najavili sve ono što nas kasnije čeka, recimo hiljade ekrana u virtuelnom prostoru”, objašnjava Obradović. Naš sagovornik smatra da je glavna odlika nastupa SNS-a od 2016. u tradicionalnim medijima, naročito na televiziji, upravo infantilnost u političkoj kampanji.

“Nakon 2016. SNS je krenuo da usmerava kampanju ka ciljnoj grupi koja je njima bitna da bi se dobili izbori. Ta ciljna grupa nije na visokom nivou političke i medijske pismenosti, i moje mišljenje je da je njima trebalo na jedan jednostavniji način objašnjavati te važne političke poruke. Zato su se oni odlučili za jednu vrstu infantilnih spotova, stadionsko skandiranje, avion kao personifikaciju vođenja zemlje, da bi to na kasnijim izborima 2020. već potpuno kulminiralo izlaskom iz frižidera, porukama pogledajte semafor ili motivima pokvarenog autobusa, putovanja u Grčku, gradnje auto-puteva… Setimo se i lokalnih izbora, negativnih spotova o političkim protivnicima, o Aleksandru Šapiću koji je predstavljen kao potrčko Dragana Đilasa. To je sve pokušaj da se politika predstavi kao nešto blisko crtanom filmu, da se što jednostavnije glasačima koji jesu njihova ciljna grupa predstavi ta politika”, navodi Neven Obradović.

U poslednjih nekoliko godina funkcioneri SNS-a su u kampanjama promovisali i futuristički izgled Srbije, vozili se letećim automobilima, teleportovali se na sastanke, klikom spremali večeru, ali i sendviče za “sendvičare”, a Vučić se obraćao stotinama ekrana iz virtuelnog studija i “iskakao iz frižidera”. U kampanji smo mogli da vidimo i animirane izborne spotove, poput onog u kome je na jednostavan način prikazana devojka Srbija koja “ponovo hoda visoko podignuta čela”. Neven Obradović nas podseća da su ti spotovi, poput onih gde je Vučić u duksu na stadionu ili kad nosi čaj na poslužavniku, prvo puštani na Jutjubu i društvenim mrežama da bi se videlo kako reaguju ljudi koji bi to kritikovali i da bi na taj način SNS “proverio” kako stoji na mrežama, prvenstveno kod mladih, koji danas skoro uopšte ne gledaju klasičnu televiziju.

Setimo se i da su zbog kršenja etičkih pravila u SNS kampanjama 2020. i 2022. neki spotovi zabranjeni. Na primer, na spot “Roršahove mrlje” u kampanji 2022. reagovalo je Društvo psihologa Srbije koje je tražilo od predsednika Vučića da hitno povuče spot u kome se prikazuju i u reklamne svrhe zloupotrebljavaju psihološki testovi. Slično se dogodilo i tokom kampanje 2020, kada je TV spot u kome je prikazan “dijalog” Vučića sa devojčicom u sobi prepunoj lego kockica, kada joj predsednik obećava da će joj vratiti tatu iz inostranstva, zabranjen zbog političke instrumentalizacije dece. Osim ovih primera, istraživanja CRTE pokazuju da je SNS zloupotrebljavao i javne resurse u svojim izbornim kampanjama, recimo u spotovima u kojima je direktorka jedne državne bolnice u Beogradu na radnom mestu u lekarskoj uniformi javno hvalila Vučića, pa je nakon prijave ove organizacije reagovala i Agencija za borbu protiv korupcije.

DIGITALNI AUTORITARIZAM

Pošto je poslednjih deset godina uspeo da stavi pod kontrolu veliki broj tradicionalnih medija, SNS je pokušao da iskontroliše i digitalni prostor, internet i društvene mreže koji se, još uvek, opiru tradicionalnim metodama političke instrumentalizacije. Do sada se dosta pričalo o organizovanoj sajber vojsci SNS botova koja radi po hijerarhiji, nalogu, šalje objave i komentare po društvenim mrežama, troluje, usmerava debatu i napada kritičare režima. To potvrđuju i podaci iz 2018. godine, kada je u javnost procurio izveštaj internet tima SNS-a, prema kome je 3456 SNS botova u samo godinu dana napisalo oko deset miliona komentara na preko 200.000 onlajn vesti. Tokom 2020. godine kompanija Tviter je suspendovala čak 8558 SNS botovskih naloga na toj društvenoj mreži koji su, prema rečima Tviter tima za proveravanje autentičnosti korisnika, bili angažovani da promovišu vladajući SNS i njegovog lidera Aleksandra Vučića.

Dalibor Petrović, profesor na Filozofskom i Saobraćajnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koji istražuje političke kampanje na internetu iz sociološkog ugla, smatra da je Srpskoj naprednoj stranci, osim približavanja mladima kao biračima i slanja određenih političkih poruka u digitalnom prostoru, mnogo važniji cilj bio da zagade prostor javne debate na mrežama.

“To znači da ga zatrpaju sa što više polarizujućih trolovskih komentara koji dovode do toga da oni koji su relativno umereni, koji su tu došli da bi pokušali da uspostave neku debatu jednostavno dižu ruke i povlače se. Cilj je da se stvori lažna slika podrške, ali mnogo važnije od toga, da se taj prostor zagadi”, objašnjava Petrović. On dodaje da je upravo takva upotreba digitalnih tehnologija u cilju podrivanja funkcionisanja jednog demokratskog društva jedna od glavnih odlika digitalnog autoritarizma.

Ovaj fenomen je prepoznat i u Srbiji, ali i u Kini, Egiptu, Nigeriji, Rusiji, zemljama u kojima vlast proizvodi dezinformacije i koristi represivne mere da suzbije kritičko mišljenje, kako pokazuju izveštaji “Fridom hausa”.

“Svaki put kad koristite digitalne tehnologije da onemogućite debatu, da izvršite neku vrstu napada na one koji su protivnici režima, da pravite klonirane stranice koje će da imitiraju originalne stranice ljudi koji recimo organizuju protest da biste time zbunili one koji hoće da dobiju informaciju o protestu, sve su to elementi digitalnog autoritarizma. U našoj zemlji nisu još uvek toliko brutalni na način da se isključuju mreže jer zbog geopolitičke pozicije vlastodršci to ne mogu da rade, ali u smislu sve brutalnije upotrebe mreža, SNS tim i SNS kao organizacija ima jednu od najrazvijenijih botovskih mreža u Evropi”, objašnjava profesor Petrović.

Mnogo opasniji element “tvrdog” digitalnog autoritarizma je direktna represija nad onima koji koriste mreže da bi kritikovali vlast. To je naročito vidljivo tokom izbornih kampanja: “Suočavamo se sve češće sa situacijom da se ljudi privode i hapse zbog nekakvih tvitova koji jesu neumereni i često prevazilaze granice dobrog ukusa, ili mogu da imaju i neke elemente pozivanja na vršenje nekih krivičnih dela. Osim što se privode, što u nekim slučajevima može da bude opravdano, tim ljudima se određuje pritvor koji često traje neumereno dugo i onda se ti procesi ne sprovedu ni posle par meseci. Tako je funkcija zastrašivanja onog ko je objavio tvit i zajednice koja stiče utisak da može da joj se desi ista stvar u potpunosti ispunjena”, kaže Dalibor Petrović.

Sagovornik “Vremena” ističe da bi u kontekstu budućih izbornih kampanja bilo opasno kad bi se takve brutalne represivne mere normalizovale.

“To je želja vlasti da se napravi utisak da se kaže ‘Pa evo, svi su ekstremisti, priveli su još jednog zato što je napisao da je neko lopov ili da misli da neko treba da visi na Terazijama’, iako je to bila metafora, a ne realna pretnja. Mislim da je vlast uspela da dekredibilizuje internet. To je globalni trend u kome mnoge vlade sveta manje ili više svesno učestvuju. Ovi naši vlastodršci, kao i drugi vlastodršci u autoritarnim zemljama, to svesrdno koriste, i u takvoj atmosferi zapravo će sve više da uspostavljaju sve rigidniju kontrolu. Nagoveštaje toga smo imali kad su se desila strašna ubistva kod nas na proleće, kada su pojedine ministarke puštale probne balone da društvene mreže treba na mesec dana zabraniti”, podseća profesor Petrović.