Dva događaja sa ovogodišnjeg BITEF-a ukazuju se kao akteri (van)institucionalne diskusije o pevanju. Jedan je operska instalacija Sunce i more, drugi je predstava Raspevana mladost. Obe izvedbe su pevane i između ostalog diskutuju tradiciju institucionalnog i vaninstitucionalnog operskog i ostalih pevanja iako se ne deklarišu kao opere
Zapevati i zapévati, opevati, otpevati, pevušiti, ispevati, prepevati, upevati, natpevati, raspevati – raznoliki su modusi i atmosfere pevanja. Pevati može svako, sa sluhom ili bez njega, pod tušem, na biciklu, u krevetu, u šetnji, kraj šporeta, u kolima, sa nekim ili sam, u horu, sa rečima ili bez njih, uz zvižduk, na mmmmmmmm čak i sa zatvorenim ustima, pojedini čak i sa dva glasa istovremeno. U poređenju sa učenim “umetničkim pevanjem” koje neguje osobenu artikulaciju, pozicioniranje glasa, određene vokalne boje, hijerarhije i atmosfere, “neuko pevanje” je dostupno svima, ono je svačije. Potreban je samo glas i volja. Umetničko pevanje je drugačija rabota. Ono se najčešće povezuje sa romantičarskom tradicijom u kojoj su važan deo muzičkog sveta činili manji ili veći orkestri i bio je potreban fizički jak glas koji bi takve orkestre mogao nadjačati da bi se uopšte mogao čuti. Odatle specijalna tehnika koju je potrebno naučiti. Institucija konvencionalne opere usvojila je tehniku takvog pevanja i čuva je kao svoj simbol. Sa druge strane, na postoperskom horizontu koji se danas najčešće i najbolje vidi na pevanim predstavama koje su zamišljene i odigravaju se van operske kuće, razna drugačija pevanja nalaze svoje mesto i stvaraju mapu opere u proširenom polju.
Dva događaja sa ovogodišnjeg BITEF-a ukazuju se kao akteri (van)institucionalne diskusije o pevanju. Jedan je na 58. Venecijanskom bijenalu (2019) zlatnim lavom nagrađena operska instalacija Sunce i more litvanskih autorki: muziku je komponovala Lina Lapelite (Lina Lapelytė), tekst je uradila Vaiva Grainite (Vaiva Grainytė), a režirala je Rugile Barždiukaite (Rugilė Barzdžiukaitė). Drugi je predstava Raspevana mladost autora Judit Borož (Judit Böröcz), Bence Đorđi Palinkasa (Bence György Pálinkás) i Mate Sigetija (Máté Szigeti) u produkciji kuće sa savremenu umetnost “Trafo” iz Budimpešte. Obe izvedbe su pevane i između ostalog diskutuju tradiciju institucionalnog i vaninstitucionalnog operskog i ostalih pevanja iako se ne deklarišu kao opere.
foto: tanjug / tara radovanovićSunce i more
Autorke Sunca i mora sugerišu sledeće u uvodnom tekstu za muzički album tog dela koji je dostupan na internetu: “Zamisli plažu i sebe na njoj, ili još bolje: zamisli kako je gledaš odozgo – sunce koje peče, zaštitna krema, šareni kupaći kostimi, znojavi dlanovi i noge. Umorni udovi rasprostrti lenjivo preko mozaika peškira. Zamisli povremenu dečiju vrisku, smeh, zvuk kombija sa sladoledom u daljini. Muzički ritam talasa za surfovanje, umirujući zvuk na baš toj plaži… šuškanje plastičnih kesa koje se vrte u naletima vetra… Grmljenje vulkana, ili aviona, ili glisera. I onda hor pesama, svakodnevnih pesama, pesama brige i dosade, pesama skoro ni o čemu. I ispod njih: sporo škripanje iscrpljene planete Zemlje: udah.” Upravo taj zamišljaj je scena ove operske instalacije koja se u Beogradu odigrala u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”. Institucija/scena se prethodno priprema: u nju se unosi pesak koji prekriva pod i sve postaje plaža. Na plaži su u realističnom maniru postavljeni pevači stalnog pevajućeg ansambla koji uključuje sirenu, hor odmoraša, bogatu mamu, radoholičara, filozofa, “vulkanski par”, stariji par, bliznakinje… Tu su peškiri, suncobrani, ležaljke, bicikli, deca, knjige, torbe, pas. Osim stalnih izvođača, tu su uvek i lokalni statisti. Umesto sunca, svetli jak reflektor uperen odozgo. Prostor je manje ili više kružnog oblika. Izvođači na sceni rade ono što bi inače radili na plaži: sunčaju se, mažu se zaštitnom kremom, igraju badminton, spavaju. I pevaju, svako na svoj način, neko u horu, a neko sam ili u manjoj grupi. To pevanje razgrađuje vizuelni realizam plažnog ambijenta i na toj dinamici razgrađivanja plovi predstava.
Ambivalentnost između prijatnosti i neprijatnosti pevanja je i motor predstave Raspevana mladost koja je igrana u Bitef teatru. Tu nas na sceni dočeka šest izvođača sportski odevenih u bele šortseve, majice i patike, poput tenisera. Oni stoje u grotesknim zamrznutim pozama dok publika ulazi, a iza njih je fotografija spomenika i pompezni tekst izjave Viktora Orbana povodom važnosti kulturne politike u društvenom sistemu. Narativ predstave se kreće oko kritičkog pogleda na izgradnju nacionalnog stadiona “Puškaš arena” u Mađarskoj, ojačavanja nacionalističkih stavova u toj zemlji i apsurdnost figura savremenih političkih lidera poput Orbana, koji često deluju kao figure izrasle iz tradicije likova bufo opere.
U Raspevanoj mladosti šest izvođača, dve ženska i četiri muška glasa, čine hor koji najveći deo ove jednosatne predstave peva na mađarskom jeziku. Neobična zvučnost mađarskog i nemogućnost prelaženja praga nerazumevanja (sem čitanja projektovanih prevedenih tekstualnih fragmenata) naslanja se na opersku tradiciju u kojoj često nije moguće razumeti pevane reči bez prisustva titla u pozorištu. U muzičkoj igri su glumački glasovi, glasovi rane muzike, poletnost masovnih pesama pevanih u doba komunizma i socijalizma, borbene horske pesme i koračnice, na momente gregorijansko pevanje, skandiranje poput navijača na stadionu ili demonstranata na protestnom skupu, kao i renesansni madrigali. Izvođači su virtuozni i odlično vokalno uigrani. Libreto je kolaž izjava političara i ideoloških lidera važan najčešće za narastajuća nacionalna osećanja i mesto umetnosti i kulture u takvom kontekstu. Predstava je visokoestetizovana karikatura koja izvrgava ruglu sistem sa kojim se suočava na domaćem terenu. Madrigalski pristup suočen sa poletnošću masovnih pesama formira muzičku karikaturu. I u ovom slučaju, pevanje služi kao sastojak koji opovrgava realizam predložen kostimima, tekstom i scenografijom/videom. Pevanje preznačava i menja smisao teksta i konteksta.
U Suncu i moru pogled publike je odozgo, sa galerije. Stojećoj publici je dozvoljeno da se kreće i menja pozicije. Muzička matrica je snimljena, a preko nje izvođači uživo pevaju. Muzika je melodična, repetitivna, na momente ambijentalna, nenametljiva, moglo bi se reći gotovo “neuka”, ali neuka sa namerom. Prisutne su povremeno kratke muzičke aluzije na operu Ajnštajn na plaži Filipa Glasa i Roberta Vilsona, dokaz da je kompozitorka mislila delo i iz te postminimalističke postoperske tradicije. Tempo muzike je u pojedinim numerama na ivici presporosti, što se takođe uklapa u lenji i proizvoljni ambijent plaže. Publika ulazi kada je delo već u toku i iz dela izlazi dok se ono još odvija da bi pustila sledeću publiku da zauzme svoja mesta. Izvođači pevaju o crticama iz života savremenog turiste – mladić iz “vulkanskog para” objašnjava kako se zaljubio nakon što je avion morao da promeni rutu zbog vulkana koji je proradio; bogata mama peva o egzotičnim destinacijama na kojima je već imala prilike da se obre; filozof komentariše protokole poznog kapitalizma, kapitalističkog realizma i proizvođenja nesigurnosti; “sirena” peva operskim sopranom o nesrećnom spletu okolnosti koji je doveo do toga da se njen partner udavi.
Opšti je utisak usporenog protoka vremena, lažne bezbrižnosti, prividne anarhije i plaže ustrojene tako da i sama deluje kao produkt kapitalističkog realizma u svakodnevici prosečnog konzumenta. Međutim, ova plaža je i putujući raspevani ready made, relativno lako prenosiva operska scena, produkt i agent, koji pevanjem preispituje ideološke pozicije onih koji ležanje na ovakvoj ili slično ustrojenoj komercijalnoj plaži mogu sebi da priušte. Niskobudžetni letovi neumorno prevoze hiljade sunca željnih turista od njihovih manje ili više oblačnih prebivališta do raznolikih egzotičnih scena sve više prilagođenih uniformisanim turističkim očekivanjima. Gradovi poput Venecije, Lisabona ili Barselone se zbog toga dramatično menjaju gubeći pređašnji identitet.
Ova raspevana plaža pokušava da putuje u suprotnom smeru, ka konzumentima, dolazeći u njihove gradove i prenamenjujući peskom i promenom perspektive, barem privremeno, njihove institucije. To je plaža koja pevanjem postavlja pitanja o svrsi, smislu i iskustvu savremenog putovanja, turizma, želje, razbibrige, ali i opere. Plaža koja postaje pevani ekran na kome su zumirane navike i konvencije konzumenta. Na toj plaži pevanje konzumira potrošača svojom ugodnošću i izvrgava ga preispitivanju i karikaturi. Ta ugodnost nije ugodna. Operska institucija profitira postajući scena izlaska iz zone komfora, kako turiste, tako i umetnika. Kada funkcioniše u polju instalacije u vizuelnim umetnostima kao na Venecijanskom bijenalu, Sunce i more provocira svojom raspevanom neumivenošću koja je iritantna poput peska u cipelama. Kada je, kao na BITEFu, gledamo u kontektu pozorišne predstave nakon pandemijske izolacije, Sunce i more deluje još izmeštenije, poput plaže na koju je opasno uputiti se zbog, na primer, blizine ratnog konteksta. To je plaža naizgled neukog pevanja koja opominje i postavlja pitanja. Pevanje je njena slatko-gorka pilula, dostupna svima.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Nije aktivizam to što nas može uzbuditi u pozorištu. “Nove forme, nove forme su potrebne!” Ko zna, možda će ih i biti do kraja festivala. Nadamo se da će nam novi selektorski tim pokazati kako razume sintagmu “nove pozorišne tendencije”, odnosno u kom pravcu treba dalje da se razvija festival
Međuvreme
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!