foto: policija kosova / ap
Da li je moguće da BIA, VOA, VBA, ali i MUP Srbije nisu imali nikakva saznanja o grupi iz Banjske? Još gore je ako u njima postoje divlje i interesne frakcije, koje iz svojih računica nastoje da podmeću jedna drugoj. A tek pogubno bi bilo da je u pitanju “državna operacija” čiji je tok krenuo naopako a sada se svi sklanjaju, beže i prave blesavi. Da li je naoružanoj grupi na severu Kosova bila obećana pomoć i od koga? I još nešto: mnogo toga deluje prema receptima sa početka ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka. Sve službe u regionu su se time bavile, a Državna bezbednost MUP-a Srbije sa najvećim uspehom
ŠTA JE POZNATO?
Grupa naoružanih Srba u noći 24. septembra postavila je barikadu od dva kamiona na mostu kod sela Banjska, petnaestak kilometara unutar severnog Kosova. Sukob sa kosovskom policijom počeo je u 2.45 – jedan policajac je ubijen, drugi ranjen. Do zore, okršaj se preneo u selo Banjska. Tu je srpska grupa – nadjačana i opkoljena pojačanjima koja stižu kosovskoj policiji – provalila u dvorište manastira, verovatno sa namerom da ga iskoristi kao otpornu tačku. Gotovo čitav dan je trajala pucnjava. Ubijena su četiri naoružana Srbina, bar toliko ih je ranjeno, osmorica su uhapšena, a ostali uspevaju da se probiju.
Ovo se manje-više zna. Sve ostalo spada u nagađanja i spekulacije. Konkretno: šta je bio cilj srpske naoružane grupe, pod čijom se komandom nalazila i, posebno, kome je to trebalo? Ako u ovom trenutku nije moguće dati potpune odgovore, ponešto je moguće zaključiti iz šturih i često kontradiktornih informacija sa severa Kosova, iz Prištine i Beograda.
KADA SE VOJSKA NA KOSOVO VRATI
Među Srbima na severu Kosova vlada olovna, zlokobna tišina. Ljudi su zbunjeni, očajni i besni. Strah može da se opipa. Čuje se rečenica mnogo puta izgovorena, ali sada sa posebnom težinom: “Prepušteni smo sami sebi.” Srpsko stanovništvo mahom govori o mrtvima – ko je ubijen, hoće li će albanski mediji javiti da je još jedno telo pronađeno u šumi ili će se čuti da je neko podlegao povredama u bolnici u Novom Pazaru. Nije im jasno zbog čega se sve to dogodilo, jer najveću štetu imaju oni.
“Mesecima su upozoravali na represiju koja dolazi iz Prištine. I do pre nekoliko dana, krivica za situaciju bila je na kosovskoj strani, na Kurtiju, a sada su Srbima na Kosovu svi argumenti izbijeni iz ruku. Priština je dobila dokaz koji im je trebao da je sve što su pričali prethodnih meseci tačno”, objašnjava Sanja Sovrlić, novinarka N1, rođena i odrasla na Kosovu.
Pripadnici naoružene srpske grupe koji su učestvovali u oružanom sukobu sa kosovskom policijom bili su sa severa Kosova – dvojica poginulih su iz Leposavića, jedan iz Zvečana. Meštani ih opisuju mahom kao porodične ljude, iznenađeni su da su neki od njih bili deo oružane grupe.
“Kakvi su bili? Pa kao i mi”, kaže neko od prisutnih. Ističu da je dominantan stav da su ti ljudi zloupotrebljeni i izmanipulisani.
“Razmišljam o onim grafitima ‘Kada se vojska na Kosovo vrati’, o tome kako je sa svih strana negovan taj narativ”, kaže Sovrlić i nastavlja, “i zato, pre svega, nije samo problem u onima koji su u to poverovali, već u onima koji su ih ubedili da u to veruju, koji su im uporno podgrejavali nade, uveravali ih da čine pravu stvar ako uzmu puške u ruke.”
Zaista, ko stoji iza naoružane srpske grupe u Banjskoj?
“Previše je pitanja na koja ne možemo da odgovorimo, ni sebi ni drugima”, govori za “Vreme” Milica Radovanović iz Nove društvene inicijative u Severnoj Mitrovici, dodajući da pripadnike te grupe niko na severu Kosova ne može da smatra teroristima: “Ne mislimo da su bili plaćena gerila koja je otišla da puca radi materijalne koristi.” Zatim zastane, pa nastavi: “Znate, zvučaće strašno, ali danas ovde muškarci plaču i žale što oni nisu poginuli…”
FAKTOR RADOIČIĆ
Poslednje dve godina Srbi na Kosovu mahom opisuju kao neprestano zaoštravanje situacije – do pucanja. Radovanović podseća kako su od početka rata u Ukrajini bile sve prisutnije i brojnije specijalne jedinice kosovske policije na Severu, grade se njihove baze, vrši se eksproprijacija zemljišta…
Kriza je smenjivala krizu, a svaka je bila zapaljivija od prethodne: kriza zbog tablica, povlačenja Srba iz institucija, barikada u više navrata, lokalni izbori na koje srpsko stanovništvo nije izašlo. Postoje mišljenja da bi akteri iz tuče u junu mogli da se povežu sa akterima napada na kosovsku policiju.
Prethodnih meseci je na Severu nepoverenje u kosovske institucije, oduvek nisko, dostiglo svoj vrhunac: Srbima su neprestano stizale tužbe za ratne zločine za koje advokati tvrde da su politički instruisane, kosovska policija seje strah, učestali su napadi vlasti na Eparhiju raško-prizrensku… Neki u svemu vide hrvatski scenario. Reč je o proizvoljnim hapšenjima pod sumnjivim optužbama za nedela u ratu i maratonski dugim procesima kako bi se demotivisali povratnici i zastrašilo domicilno srpsko stanovništvo.
A sever Kosova je već dugo prozivan kao kriminalno središte. Razloga za to je mnogo: politički motivisano ubistvo Olivera Ivanovića, likvidacije u podzemlju, paljevine automobila, prebijanja… Sve ovo stavlja se na račun struktura vezanih za Srpsku listu – naprednjačku transmisiju na Kosovu – koja ima potpunu dominaciju nad političkim i društvenim životom tamošnjih Srba.
“Vučić ih je stvorio jer su mu trebali”, kaže za “Vreme” spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić. “Te strukture su dobijale unosne poslove u Srbiji, imale šumske švercerske puteve, neki od njih su učestvovali u ilegalnoj trgovini drogom, i, uopšte, enormno se obogatile u vrlo kratkom vremenu. One su spremne na sve kako bi odbranile ovu vrstu egzistencije.”
Postoje sada pozivi na dijalog, kaže Sovrlić, ali situacija je još složenija nego ranije: “Ne vidim u kom pravcu dalje može da se ide, pozicije su sve udaljenije. Kakve garancije Srbi na Kosovu mogu dobiti za dostojanstven život?”
Ko će sada njima da kaže, pita se dalje Sovrlić, da se vrate u policiju, da izađu na izbore: “Ne znam kuda vodi taj dijalog – ostajemo li pri dosadašnjim rundama gde pričamo o primeni sporazuma, normalizaciji, Zajednici srpskih opština – i ne znam kakvu će volju za učešće imati građani severnog Kosova koji su silom u to ugurani 2013, a Priština i međunarodna zajednica su, jer im je to odgovaralo, prećutkivale način na koji se to događa.”
Kod građana je sada dominantan strah da će završiti u nekoj tragičnoj koloni, poput one iz Oluje ili one u kojoj su sada Jermeni bežeći iz Nagorno-Karabaha, ili da će odlaziti po dva, tri auta dnevno, i nijedan dogovor više neće imati smisla.
“Svi su pali na ovom ispitu, ignorisani su vapaju građana da neko razume njihov položaj i zahteve. Beograd je oprao ruke, prištinske institucije su prema njima represivne, za zapadni svet nezavisno Kosovo je svetinja i njima je dovoljan taj kozmetički privid multietničkog života koji u stvari ne postoji”, smatra Sovrlić.
Kada je reč o budućnosti pregovora, sličnog mišljenja je i Milica Radovanović. “Ima glasova koji smatraju da poslednji događaji mogu označiti proboj u dijalogu. Ali uverena sam da se to neće desiti jer ni Beograd ni Priština nisu zainteresovani za dijalog”, kaže ona, strahujući da su poslednji događaji uvod za nešto još gore. Zatim opisuje sadašnji trenutak: “Previše je usijanih glava, previše je sada trijumfalizma u albanskim medijima – što se uvek reflektuje na položaj srpskog stanovništva – previše straha i tuge kod nas. Mi ne znamo više ni šta je ispravno.”
A onda je na sve to stiglo i Vučićevo obraćanje u nedelju u osam uveče, 18 sati nakon što je počeo oružani sukob.
“Koja je poruka sa one konferencije za štampu? Koja je politika države Srbije? Za njega je pitanje priznanja i nepriznanja samo vaganje političke koristi i štete; za vlast u Srbiji su događaji ovde samo pitanje kako ih pretočiti u političke poene ili kako kontrolisati štetu. Kosovo je računica za sve, i za Vladu u Srbiji, i za Prištinu i za međunarodnu zajednicu”, kaže Milica Radovanović, a onda dodaje: “Svima njima bi bilo lakše da nas uopšte nema.”
Koje bi bilo održivo rešenje za život Srba na Kosovu? Kako je trebalo da izgleda odgovorna politika koja nije težila samo instrumentalizaciji sukoba za političku i drugu korist?
“Mnogo je tu različitih interesa – države Srbije, vlasti, građana centralne Srbije, građana Kosova, Prištine, međunarodne zajednice… Pregovori traju 20 i kusur godina i predstavljaju pokušaj izvlačenja maksimuma iz minimuma zbog činjenice da smo 1999. izgubili rat. A ni to građanima niko jasno nije objasnio”, naglašava Sovrlić. “Kada je reč o sadašnjoj politici Beograda prema Kosovu, to je jedno – nemanje politike, nemanje strategije, ravnodušnost prema ljudima.”
Više sagovornika sa severa Kosova je istaklo da im je jedan od najjačih utisaka iz Vučićevog obraćanja bio onaj kada je izgovorio da čak i ako nas sve pobiju, ako ne bude nijednog Srbina, neće priznati nezavisno Kosovo.
“Jedan moj prijatelj je kazao kako Srbija stalno ponavlja koje su njene crvene linije, i to su obično parole opšteg tipa, ali niko ne kaže – crvena linija su nam ljudi na Kosovu kojima želimo da omogućimo da tamo žive”, dodaje Sovrlić.
Istini za volju, Vučić jeste mnogo puta branio Srbe na Kosovu prejakim rečima, obećanjima za koja je znao da ne može da ih ispuni, uživajući u svom politički isplativom, praznom i opasnom srbovanju. Tako je 26. maja, pred onim tužnim, pokislim skupom, vikao: “Ali vam kažem, prvi napad na Srbe na severu Kosova i Metohije, Srbija neće sedeti skrštenih ruku. Hoćete li da proterujete Srbe? Nećete ih proterati.”
Sovrlić posebno zamera Vučiću, odnosno njegovoj politici, ne samo što je “ulagao” u ljude poput Radoičića, već i što nije ulagao u ono što bi se isplatilo: “Srbija je propustila da podstakne mlade, da stvori dinamično okruženje. Bilo je ovde mnogo entuzijazma da se stvori sredina u kojoj neko želi da živi, u kojoj je dobro živeti.” Ali ta je prilika propuštena zbog činjenice da je Beograd od Srba na Kosovu hteo samo da napravi poslušno biračko telo, bez dostojanstva i kritičke misli, bez želje za razvojem.
A mnogo je novca iz Srbije stizalo na Kosovo, najveći broj ljudi i danas zavisi od toga jer su oni sami ili članovi njihovih porodica zaposleni u institucijama Republike Srbije. Mnogo je tu bilo i raznih zloupotreba.
“Pre nekih pet godina, na jednom događaju u Lapljem Selu bio je i Nikola Selaković. On je govorio kako je sreo puno mladih Albanaca koji su se školovali u inostranstvu, govore pet, šest jezika, i upitao je koji je naš generacijski odgovor na to. I zaista se slažem da je potrebno da tog generacijskog odgovora bude. Samo je ovdašnji odgovor bio da je Beograd stvarao svoje poslušno biračko telo, a da su one koji razgovaraju sa Albancima i strancima nazivali plaćenicima i domaćim izdajnicima”, zaključuje Sovrlić.
Srpska pravoslavna crkva, odnosno Eparhija raško-prizrenska (ERP) nesumnjivo je institucija od najvećeg poverenja među srpskom zajednicom na Kosovu. Tačnije, verovatno institucija koja jedina tamo i uživa poverenje. Godinama su se trudili da održavaju odnose sa kosovskim vlastima, slali umerene poruke, pozivali na smirivanje napetosti, bili među onih nekoliko usamljenih glasova razuma. Na kraju, u onim vremenima 1999, Crkva je bila jedina koja je ostala na Kosovu, te jedina kojoj su Srbi mogli da se obrate.
Zvanični Beograd je još onomad oličen u Vučiću pojedinim, za zajednicu važnim predstavnicima Eparhije zamerio što su bili protiv njegovog plana o razgraničenju.
Što se tiče Prištine, od dolaska Kurtija na vlast, SPC se susreće sa nizom problema. Počev od toga da sadašnja kosovska vlada uopšte ne prihvata identitet SPC, ne koristi njeno zvanično ime i do toga da recimo na sajtu kosovske policije stoji da oni štite više objekata “pravoslavnog kulta”.
Upitna je bezbednost crkvene imovine – hramovi se obijaju, a retko se dobijaju informacije o toku istrage. Vlast, takođe, ne poštuje ni SPC kao pravno lice. Pre nekoliko meseci, Milica Rakić Andrić, iz Nove društvene inicijative, za “Vreme” je objasnila da ne samo što nije izvršen upis imovine manastira Visoki Dečani u katastar, iako postoji odluka najpre Osnovnog, potom Vrhovnog, a onda i tamošnjeg Ustavnog suda, već se stalno zaoštrava i narativ o tome zašto se ta odluka ne sprovodi.
“Nedavno smo čuli da bi takvu odluku bilo moguće sprovesti samo u dijalogu sa lokalnom zajednicom, čime se ozbiljno dovode u pitanje i vladavina prava i sudska vlast”, objasnila je tada Milica Rakić Andrić.
Početkom jula meseca, britanska poslanica Ališa Kerns je parlamentu izjavila da se iz Srbije švercuje oružje na Kosovo vozilima Hitne pomoći, te da se potom čuva u prostorijama SPC. Iz Eparhije je tada stiglo saopštenje da je ona veoma jasno protiv bilo kakvog nasilja, jer je ono suprotno osnovnim evanđelskim principima i misiji Crkve, te da želi da pristupi vrlo ozbiljno navedenim optužbama. Tražili su od KFOR-a da javnosti saopšte da li mogu da potvrde navode britanske poslanice.
“Ukoliko bi se ove tvrdnje pokazale kao istinite, crkvena lica za koja se dokaže da su eventualno umešana u zloupotrebu objekata SPC i crkvene službe za navodno prenošenje ili skladištenje oružja, snosiće najstroži crkvene kazne i neće moći da nastave svoju javnu službu. Međutim, u slučaju da KFOR ne može da potvrdi istinitost ovih tvrdnji, Eparhija raško-prizrenska tražiće preko britanske ambasade u Prištini izvinjenje pomenute poslanice zbog zapaljive i netačne izjave koja ima ozbiljne posledice.” U saopštenju se dalje kaže da te tvrdnje ne smeju ostati na nivou kleveta, te postati sredstvo za nametanje kolektivne krivice Crkvi, koja je godinama izložena napadima, klevetama i drugim oblicama diskriminacije.
U prethodnim danima, Eparhija je objavila nekoliko saopštenja. Ono koje je stiglo u nedelju u prvi mah većini nije bilo jasno – ko su ljudi koji su upali naoružani u manastir, Srbi ili Albanci, šta se uopšte dešava… Kasnije, kada su se stvari malo razjasnile, postalo je očigledno da je Eparhija morala da pazi na svaku reč i svaki izraz, da bi – iako lažna – optužba da pomaže naoružanoj grupi Srba verovatno učinila da se nađe u neodrživoj poziciji.
Iako neprestano pozivaju na mir, što im čak određeni desničarski krugovi u Srbiji zameraju, i ovih dana su na meti raznih albanskih portala i pojedinaca.
Pomenuti advokat Skender Musa je tako izjavio da bi trebalo pohapsiti sve monahe iz manastira Banjske.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
