Dobrovoljni davaoci identiteta

Ako mislite da su trolovi koji truju o politici (mi ih pogrešno zovemo botovi) nešto najgore, onda verovatno niste putovali niti ste nešto kupovali na internetu. Kako je sada vreme putovanja i letnjih odmora, uobičajeno je da u procesu rezervacije pročitate kakva su iskustva drugih koji su odseli tamo gde i vi planirate da idete. Moj trik je da uvek prvo čitam šta govore oni koji su veoma nezadovoljni, pa ako prepoznam nešto što mi se nikako ne sviđa, tražim dalje. Ali, može da se dogodi da pogrešim jer je internet prepravljen lažnim prikazima to jest kritikama svega što se na njemu nudi, od smeštaja, preko restorana do šopinga. Kako pozitivnim, tako i negativnim.

Nije to neka novost, reći će neko, toga ima od kako internet postoji. Ali zahvaljujući čet botovima, dakle, pravim robotima, sada je to dignuto na mnogo viši nivo. Čet botovi, naročito oni koji su razvijani da bi nam pomogli u pisanju, zapravo su majstori da imitiraju stil i stavove pravog čoveka jer sa velikom verovatnoćom predviđaju šta bi mogla da bude njegova sledeća napisana reč. Tako dobijamo prikaze koji su verodostojni, bolji su čak i od onih koje pišu živi ljudi imitirajući druge ljude u takozvanim “fabrikama trolova” koje vode verbalne ratove na internetu.

Istražujući slučaj, novinari “Gardijana” pokušali su da čet bota navedu da napiše negativnu kritiku nekog hotela, dajući mu neke ulazne informacije kako tamo nije čisto, osoblje je neljubazno, velika je buka, klima ne radi itd. Bot se isprva nećkao i odgovorio da nije stvoren da bi pisao takve stvari. Ali kako to nije istina pošto je stvoren da piše ono što mu se naredi, vrlo brzo se predomislio i isporučio baš opor prikaz. Uz malo intervencija, kritika dobija sasvim humano obličje ako unesete neka “lična iskustva”. Naravno, još lakše se pišu pozitivne kritike sa pijanim superlativima koji nesretnog gosta treba da privuku, primoraju da plati unapred i onda nema nazad.

Jedna od sugestija je da savete čitate samo na proverenim sajtovima, ama i tamo je more lažnih prikaza, tvrde oni koji se bave njihovim pronalaženjem. Lek za čet botove je, kažu, da ukucate nešto tipa “as an AI language model” jer su roboti skloni da takve stvari dodaju u tekst. Ako naiđete na nešto tog tipa ili slično, znači da je kritiku pisao robot, a ne čovek i da joj ne treba verovati. Ali to su primitivni primeri prevare.

Mnogo gora budućnost nam se ukazuje ukoliko mi, ljudi od krvi i mesa, svesni, a halapljivi, prihvatimo da se botovi na nama vežbaju u zamenu za neko internet ogledalce ili đinđuvu koja svetluca. To je ono pitanje da li želite da nastavite da čitate nešto “besplatno”, ali da pristanete na deset stranica sitno kucanog teksta raznih uslova koje se preskaču jednim klikčićem. Tog trenutka ste, možda, botu dozvolili da uči iz vašeg stila pisanja, vaših imejlova, tekstova, poruka, svega na šta može da naiđe na vašem uređaju čija ste mu vrata klikom otvorili. Bot posle izvesnog vremena piše baš kako i vi pišete, pravi iste gramatičke greške, guta slova tu i tamo, teško je razlikovati ono što ste zaista vi napisali od robotizovane verzije.

Ko malo prati zna da se u botovskom svetu vodi veliki rat oko ispaše, odnosno prostora za učenje. Tviter pokušava da spreči druge firme da postove na Tviteru koriste za treniranje to jest hranjenje svojih jezičkih modela. Pitanje je samo da li ćemo ubuduće svoj spisateljski stil botovima prepuštati uz sitnu ili malo veću nadoknadu. A uz stil mogu da idu i lične fotografije, odnosno pravo da naš lik ubace u kontekst, kao da smo u nekom gradu i u nekom hotelu zaista i bili. Tehnologija je tu i razvija se. A poverenje postaje najveća vrednost. I retkost.