Napeto rušenje pozorišne iluzije

(Pra)faust Johana Volfganga Getea u režiji Borisa Liješevića je nova predstava Beogradskog dramskog pozorišta. Pra–Faust je prva verzija Geteovog Fausta koji je pronađen nakon Geteove smrti i objavljen 1887. godine, pola veka nakon objavljivanja Drugog dela Fausta. Pra–Faust se sastoji od niza scena koje govore o pogodbi Fausta i Mefistofelesa i stradanju Margarete. Zaokruženi oblik prvog dela Fausta (objavljen 1808. godine) sadrži i trostruki uvod (posveta, uvod u pozorištu i uvod na nebu) i detalj koji značajno menja razumevanje kraja dela. Naime, u završenom Faustu nakon što Mefistofeles oglasi da je Margareta osuđena, javi se “glas” koji kaže da je ona spasena. Obradu teksta prevoda Branimira Živojinovića uradio je dramaturg i dramski pisac Fedor Šili, stalni saradnik Borisa Liješevića. Za godinu dana ovo je drugo kapitalno delo evropske literature koje na scenu zajedno postavljaju Liješević i Šili (pre godinu dana u Narodnom pozorištu je bila premijera Rata i mira L.N. Tolstoja).

Ovu predstavu pre svega treba posmatrati u kontekstu pozorišnog istraživanja reditelja Borisa Liješevića koje se kreće u dva pravca. Jedan pravac je tematska okosnica koja povezuje mnoge njegove predstave, a koja se tiče pitanja šta je to dobro, šta je to zlo i šta je to ljubav. Najšire gledano, ovo je tematska okosnica brojnih Liješevićevih predstava: Elijahova stolica u JDP-u, Pijani u Ateljeu, Čitač u BDP-u, Rat i mir u Narodnom pozorištu (da nabrojimo samo neke od predstava ovog reditelja). Drugi pravac je istraživanje same teatarske forme – odnos pozorišne iluzije i pozorišne stvarnosti, odnos publike i predstave, pokušaj da se scenografija i kostim svedu na minimum, da se igra na praznoj pozornici, da se ispitaju glumačka sredstava… Predstavu po predstavu, godinu po godinu, Boris Liješević je razvio specifičan način kako bira komade i kako stvara predstavu i tako je izgradio prepoznatljiv rediteljski stil.

Reditelj Boris Liješević i dramaturg Fedor Šili napravili su adaptaciju Geteovog dela u kojoj su zadržali ključne dramske momente – kriza naučnika Fausta, njegov pakt sa Mefistofelesom i stradanje Margarete. Nasuprot ovih aktera za koje možemo da kažemo da su nosioci čistih i jasnih težnji (Mefistofeles iskušavanje, Faust potraga i Greta nevina ljubav) stoje likovi koji predstavljaju nekakav prosečan ljudski svet koji ne dobacuje do ponora i visina do kojih stižu glavni junaci. Možda baš zato, oni (ambiciozni studenti, zgubidani po krčmama, komšinice koje brinu tuđu brigu) će se vrlo rado ostrviti na onoga ko posrne, prezreti onoga ko ima manje i biti zavidni i ponizni prema onome ko ima više. Oni su ti sa kojima će se Mefistofeles grubo poigrati u sceni krčme i koji će Margaretu poslati na gubilište. Ovakvi likovi postoje i u samom Faustu, ali su zbog načina na koji je komprimovan tekst predstave došli do mnogo većeg izražaja. Iz teksta predstave su uklonjeni duhovi, demoni i veštice koji predstavljaju donji svet. Tako se stekao utisak da tzv. obični svet predstavlja tematsku, idejnu i dramsku protivtežu onoga što sobom nose Faust, Mefistofeles i Margareta. U glumačkoj skupini koja igra različite likove iz naroda (Daniel Sič, Ivan Zarić, Ivan Tomić i Stanislava Nikolić) posebno se istakao Ivan Tomić koji je jako dobro odigrao mladog studenta koji je nezreo, zanesen i pohlepan za sticanje znanja i statusa. Veoma dobru ulogu dala je i Mirjana Karanović koja je igrala Martu, Margaretinu komšinicu. Njena Marta je glumačka studija malograđanskog pretvaranja i prenemaganja iza koga se krije pažljivo kalkulisanje i spremnost da se zbog sopstvene koristi drugom nanese ozbiljna šteta.

Faust je raskošno delo sa puno scena koje otvaraju mogućnost spektakla u pozorištu (još uvek se sećam Pandurovog Fausta, monumentalnog u svakom pogledu), no reditelj Boris Liješević i scenograf Aleksandar Denić su sebi otežali posao tako što će se svesno lišiti spektakla. Predstava se igra na praznoj pozornici, a sa strane je štender na kome vise različiti kostimi (kostimograf Marina Sremac) koje glumci uzimaju po potrebi. Svaki predmet koji se koristi na pozornici ima višestruku namenu – na primer stolica je stolica, ali i puteljak preko koga se susreću Margareta i Faust igrajući voli-me-ne-voli-me. Glumci izlaze u publiku, kreću se kroz gledalište rušeći pozorišnu iluziju i ujedinjujući gledalište i scenu. To stalno rušenje pozorišne iluzije dovodi do pozitivne napetosti u publici i deo je težnji reditelja Borisa Liješevića da ispita suštinu pozorišnog čina.

Ako govorimo o glumcima i glumicama, Iva Ilinčić je ostvarila izvanrednu ulogu. Ona nas je svojim držanjem, svojim gestom, glasom, pogledom ubedila u nevinosti i naivnost četrnaestogodišnje Margarete. Ima nečeg bolno lepog i nežnog u njenoj scenskoj pojavi. Za uspeh čitavog pozorišnog poduhvata jako je važno što je Iva Ilinčić uspela da tako jasno dočara lik nevine Margarete – samo takva osoba je mogla tako strašno da postrada. Njen jasan glumački postupak je dobro delovao i na sve njene partnere, pa se činilo da su i drugi glumci u scenama koje su igrali sa njom bolje igrali svoje uloge.

Ozren Grabarić je igrao Mefistofelesa kao šarmantnog, zavodljivog tipa i napravio je više uspešnih glumačkih etida. Najzabavnija nam se čini ona sa početka predstave kada Grabarić igra dijalog Boga i Mefistofelesa tako što telom igra Mefistofelesove reakcije a glasom govori tekst Boga. Na osnovu brojnih mini etida rekli bismo da je Grabarić svoju ulogu stvarao kroz proces improvizacije, a to može biti dobar način da se fizičkom radnjom nadgradi tekst. Ipak, treba imati u vidu da Mefistofeles nije samo zabavljač. On je onaj koji večito hoće zlo a večito dobro čini – opasnost zla nam je nedostajala u igri Ozrena Grabarića. Čini nam se čak da problem zla nije dovoljno produbljen u čitavoj postavci. Na primer, u jednoj od scena likove zanese Mefistofeles, oni krenu u ludi i energični ples (koreograf Sonja Vukićević). Svi entuzijastično plešu uz Rolingstonse i pesmu Sympathy For The Devil (čak se i zastava sa znakom Stonsa zavijori), ali to je ipak rešenje na prvu loptu. Čega ima zlog u zabavi?

Najteži zadatak imao je Svetozar Cvetković kao Faust. Kada ga vidimo na sceni njegova pojava je odavala utisak da on zaista jeste taj razočarani naučnik. Cvetković ima odličnu dikciju, svaku reč koju izgovori razumemo. Međutim, nešto je nedostajalo u njegovoj interpretaciji Geteovih stihova. Artikulacija je tu, melodija je tu, ritam je tu, a ipak smo imali neprijatan osećaj da je sve to mehanički, da fizička radnja nije sjedinjena sa govornom, a govorna sa stihovima. Zato smo povremeno imali osećaj da razumemo sve reči u monologu, ali da ipak ne razumemo smisao izgovorenog. Čini nam se da je na izvođenju koje smo gledali (pretpremijera) Cvetković imao problema i sa koncentracijom – grešio je u govorenju stihova. To je velika šteta jer bi njegov lik morao biti srce predstave. No, rad je tu, vreme je tu. Možda će od jeseni taj nesporazum između govorne radnje i stihova biti prevaziđen, možda je samo potrebno da se uloga slegne i glumac srodi s njom. Faust je težak glumački zadatak, a došao je na sam kraj pozorišne sezone kada su i snaga i koncentracija na izmaku.