Apel slobodnim medijima: Potreban je nov odnos prema politici u Srbiji

U petak 12. maja na desetine hiljada građana pridružilo se protestnoj šetnji beogradskim ulicamai, a isto to se desilo samo nekoliko dana ranije.   Ove građane je na proteste izvelo pre svega duboko nezadovoljstvo načinom na koji je vlast odgovorila na potresne i užasne događaje koji su nas zadesili u samo nekoliko dana.

Jedan broj opozicionih partija i pokreta pokazao se dorastao trenutku i umeo je da tom nezadovoljstvu pruži odgovorajući politički odgovor – Ne davimo Beograd, SSP, Narodna Stranka, Zajedno, Demokratska stranka, PSG.  Poslanici tih partija su se okupili 05. maja i dogovorili da pozovu građane na ulicu.  Postavili su i jasno određene zahteve od kojih su svi neposredno ili posredno (ali ne i manje značajno) povezani sa tragedijama koje su pogodile naše društvo.

Građani su u ponedeljak 08. maja odgovorili na ovaj poziv i izašli su na ulice u velikom broju i to ne samo u Beogradu, već i u Novom Sadu, a i u još nekim gradovima Srbije.

U međuvremenu jedan od zahteva opozicije je usvojen.  Ministar prosvete Branko Ružić je podneo neopozivu ostavku.  Došli smo do prepoznavanja ideje o načelu odgovornosti – nešto čega u Srbiji nije bilo već decenijama.  Zatim su ti isti ljudi, ti opozicioni poslanici ovih partija, uspeli da prikupe potpise više od trećine narodnih poslanika i da primoraju vlast da ispuni zahtev vezan za sazivanje sednice Narodne skupštine koja će biti posvećena samo stanju u društvu i merama da se počne sa njegovim izlečenjem.  Svih ovih dana ti ljudi ne prave greške, već to čini samo i jedino vlast, koja je svojom bahatošću i nedostatkom osećaja za ono što građani osećaju dovela do toga da u petak na ulice Beograda izađe dvostruko veći broj ljudi nego u ponedeljak.

Inercija slobodnih srpskih medija 

Međutim, naša opozicija ne mora da se bori samo protiv SNS-a i SPS-a.  Ona mora da se izbori i sa izvesnom inercijom srpskih slobodnih medija, onima gde jedino i ima mogućnost da se pojavi.  Naime, šta to slobodni mediji rade što nama građanima Srbije, njihovim slušaocima i čitaocima, smanjuje šanse da u dogledno, prihvatljivo vreme vidimo promenu sistema koji nas uništava?

Prvo, to je konstantno promovisanje potpuno promašene ideje kako je politika moguća bez političara i političkih organizacija.  To je ono sladostrasno ponavljanje besmislene mantre kako npr. političari ne predvode kolone (a ovoga puta ih baš oni predvode), kako narod ne želi političare i kako nije zbog njih izašao.

Pa naravno da nije.  Ovo nisu partijski sletovi, već ozbiljni politički protesti.  Na političke proteste pozivaju političari, ali su sami protesti posvećeni nekom konkretnom društvenom pitanju.  Za suprotan primer videti ono što se sprema 26. maja.

Stalni i neskriveni prezir prema bilo kakvom obliku političkog organizovanja postao je neka vrsta mantre pasivnih građana. I mi tako 12 godina razaramo srpske političke organizacije, sa podsmehom se odnosimo prema stvaranju novih, a onda se čudimo kako to Aleksandar Vučič i SNS uspevaju da pobede na izborima gde opozicija nije u stanju da obezbedi kontrolore ni na polovini biračkih mesta.  A eto, to je jedna od stvari koje „narod“ ili „građani“ ne mogu da urade.  Da obezbede 30.000 obučenih kontrolora, po 2 do 3 za svako biračko mesto u Srbiji kako bi se osigurali pošteni izbori.

Ili, ako 26. maja mnogi naši sugrađani dobiju pretnje da će dobiti otkaz ako se ne pojave na prozivci za odlazak na miting vlasti, da li će „narod“ ili „građani“ da organizuju pravne timove da ih brane, da po medijima šire njihove sudbine, da okupe ljude da stanu u njihovu zaštitu?  Nama je ponuđena suicidalna ideja da je protiv jedne savršeno naštelovane i surove poličke mašine, kakva je SNS sa svojim trabantima, najpametnije boriti se potpunom dezorganizacijom.

Pažnja usmerena na pogrešne ljude

Oni srpski političari koji su osmislili, organizovali i sproveli ove proteste, a to su pre svega narodni poslanici prethodno pomenutih parlamentarnih opozicionih partija i pokreta, su iz neobjašnjivih razloga dovedeni u položaj da moraju da se bore za medijski prostor.  Srpski slobodni mediji svoje naslovne strane i svoje vreme velikim delom pružaju ljudima koji sa ovim protestima nemaju nikakve veze, ili koji jednostavno nisu učestvovali u njihovom organizovanju.

Zorana Mihajlović je dobila više pažnje srpskih slobodnih medija od poslanika koji su pozvali narod na ulice.  Predsednici nekih partija koje nisu podržale i nisu učestvovale u organizaciji protesta dobijaju prostor o kome mogu samo da sanjaju oni koj stoje u njihovom prvom redu.  Mi ovde moramo da se zapitamo da li se to srpski slobodni medji plaše pomisli da može drugačije, da može bolje, da nade ipak ima. Pa nas uporno drže u prošlosti sa ljudima kojima je Srbija davno rekla političko zbogom (npr. Boris Tadić) i ne daju prostora da upoznamo one koji ne samo da sebe nude kao predstavnike naroda, već nešto stvarno i rade, i to daleko uspešnije od svojih predhodnika.

Dobro osmišljeni zahtevi protesta

Tu je i veoma upečatljiv odnos prema zahtevima protesta.  Ovoga puta su naši narodni poslanici uradili tačno ono što im je bio posao.  Dobro su osmislili zahteve.  Oni nisu politikantski.  Politikantski zahtevi bi bili oni kojima bi se od vlasti tražilo ono što se nije moglo dobiti na izborima.  Npr. da Vučić podnese ostavku, iako je dobio glasove na izborima.  Da SNS prepusti vlast, iako ima većinu u parlamentu.  Ako niste spremni na revoluciju onda su ovo samo i jedino politikantski zahtevi. I 5. oktobar je došao kao posledica izbora održanih 24. septembra 2000. godine.  A svako ko ima i malo iskustva sa srpskom politikom zna da su nepromišljeni i politikantski zahtevi najbolji put ka ponovnom razočarenju građana.

Ono što su ove opozicione političke partije i pokreti tražili jeste vezano upravo za tragedije koje su pogodile naše društvo. A da bi to potvrdili dovoljno je da vidimo kako se poklapaju medijski zahtevi opozicije sa onima naših gimnazijalaca.  Gotovo su identični.  Ili, pak, zahtevi za odgovornošću sa onima saveta roditelja OOŠ Vladislav Ribnikar. To što oni odbijaju da se komemoracija ubijenoj deci obavi pod krovom neke državne institucije dovoljno govori o postojanju i potrebi da se prepozna objektivna odgovornost najviših predstavnika vlasti. Politlički zahtev za sazivanjem sednice Skupštine je toliko prirodan i normalan da o njemu ne treba trošiti reči.

Ove političke partije i pokreti su uspeli da urade i još nešto važno, nešto što ih ovoga puta jasno odvaja od mnogih njihovih prethodnika. One nisu lagale i nisu zavaravale građane. One im nisu nudile šarenu lažu lakog političkog rešenja. Nisu im obećale da će Vučić pasti samo ako nas se skupi dovoljno. Nisu ih lagale da će sve ići brzo i lako. Neće!

Da bismo mi stigli do šanse da nešto menjamo prvo moramo da izgradimo političke organizacije koje će biti u stanju da se izbore za mašinerijom SNS-a i SPS-a.  Naše društvo je toliko bolesno da će put njegovog ozdravljenja biti dug i mukotrpan. I ovoga puta na čelu kolone imamo političare koji nam tu istinu nisu sakrivali.  Čini mi se da su malo ovoga mediji kojima verujemo, ali i koje podržavamo, prepoznali, već su se gotovo sladostrasno usmerili na kritike zahteva, bilo da su preširoko postavljeni, bilo da su preusko postavljeni.  Pri čemu upravo ta kritika, da budem ciničan, govori u prilog tome da su postavljeni baš onako kako treba.

Opozicija treba da nastupa u više kolona

Konačno, tu je i pogubna opsena jedne kolone, „svesrpske sabornosti“ u kojoj propadamo svi zajedno, a nikako ne uspevamo da nešto postignemo. Naravno da se radi samo o mom ličnom mišljenju, ali na kraju krajeva ja drugo i nemam. Ovoga puta su desničarske partije, DSS, POKS, Zavetnici i Dveri jasno stavile do znanja da nisu deo protesta.  I to je nešto što je dobro. Jer se time samo pravi vododelnica između političkih organizacija.  I građani mogu mnogo lakše da biraju. Jedna kolona nam onemogućava da vidimo razlike koje su ključne za ono što želimo da Srbija bude. Između političkih partija postoje ozbiljne ne samo moralne, već i ideološke razlike.

Srbija se neće spasiti samo činom Vučićevog odlaska. Kao što se nije spasila samo odlaskom Slobodana Miloševića. Nama nisu neprijatelji pojedinačne ličnosti, već sistem i ideologija.  Nas strateški ne mogu da objedine borbe za pojedinačne ciljeve.  Voleti prirodu može i nacista.  Biti protiv Vučića može da bude i neko ko ima političke stavove zbog kojih bih ja pre izabrao Vučića nego tu osobu. Stoga je suludo okupljati se ako se ne slažemo ni oko toga da vlast treba da se smeni po svaku cenu.  Taktički kompromisi gotovo po pravilu razjedaju suštinu.

Npr. ja ne mislim da bi bolja od ove vlasti bila ona koju bi predvodili Mladen Obradović i dr Nestorović.  Niti mislim da bi to bila vlast koju bi predvodile desničarske partije. Međutim, iako kao i ja mislli veliki broj građana Srbije, predlog da se o načelima i ideologiji vodi računa se od strane velikog dela slobodnih medija gotovo po pravilu dočekuje sa neodobravanjem i nepoverenjem. Pošto bi valjda bilo normalno da prepoznajemo dr Jovanu ili Mišu Vacića kao moguće političke saveznike. U ime sabornosti.

Ja nikada ne bih mogao da budem dobar političar, iz mnogo razloga, uključujući i sebičnost. I veoma poštujem one koji su izabrali taj poziv, jer oni rade ono bez čega jedno demokratsko društvo ne može da postoji.  Naravno da se njihova kritika podrazumeva.  Naravno da mi imamo pravo da pitamo i pravo da se ne slažemo.  Ali bi morali da im pružimo šansu da urade ono što mi od njih tražimo.  A to je ono što u ovom trenutku srpski slobodni mediji ne rade u pravoj meri. I ovo je apel jednog njihovog vernog čitaoca i gledaoca da je došlo vreme da se nešto promeni.

Prihvatam i odgovor da nije obaveza medija da podržava, sem ukoliko se ne radi o partijskim glasilima, ali je i ono što sam možda i konfuzno pokušao da definišem neka vrsta podrške srpskim slobodnim medijma kojima sam se obratio delom i zato što verujem da su se oni u ovim vremenima oštre „diferencijacije“ opredelili ne samo za istinu, već i za pravo svih nas na normalnu budućnost.

Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com