Kada u ime „viših ciljeva“ mediji ne prestaju da nas ubeđuju da živimo nikad bolje i kada svakodnevno doživljavamo procvate naše ekonomije po prvi put u istoriji, kada se najvažnije istorijske nacionalne odluke donose usmenom saglasnošću jer odgovorni imaju konstantnu neizdrživu bol u desnoj ruci, kada na tlu Evrope bukti rat i kada čovečanstvo strepi za budućnost, potpuno tiho, skoro nečujno prođe 12 meseci, i u osvit 1. maja možda je poslednji trenutak da se zapitamo šta radnici u Srbiji, osim dvodnevnog praznovanja, baštine kao tekovinu ovog međunarodnog praznika rada.
Najveća sindikalna centrala, SSSS, potpuno autistična za realno stanje u svetu rada, sakrivena iza zidina zgrade stacionirane na trgu Nikole Pašića, pre 3-4 dana, u prisustvu predsednice Vlade RS, proslavila je 120 godina postojanja, ničim zasluženo otevši tekovine radničkog pokreta oličenog u sindikalnim borbama sa početka prošlog veka. U sukobima sa Pašićevim žandarima i komitama Koste Pećanca, a predvođeni Tucovićem, Divcem, Kaclerovićem i drugim liderima socijaldemokratskog i sindikalnog pokreta, pobunjeni i potlačeni radnici, žedni slobode, jednakosti i solidarnosti položiše i dva života. Oni sigurno nisu dali svoje živote da bi neka sindikalna centrala bez otpora, pristala da joj se sedište nalazi na trgu Nikole Pašića.
Druga reprezentativna centrala, nastala 90-tih godina, UGS Nezavisnost, nekada prepoznatljiva po borbenosti i nepristajanju na izopštenost iz Evrope i tekovina modernog sveta, primenjuje taktiku čekanja da prođe oluja naprednjaštva u nadi da će preživeti i promeniti svoj podstanarski status.
U znaku investicionih fondova
Za to vreme antiradnička, antinarodna i antisolidarna vlast u Srbiji postade najveći zaštitnik investicionih fondova novca sumnjivog porekla, zaštitnik multinacionalnih kompanija prepoznatih kao oni koji potragu za profitom vrše nauštrb ugrožavanja životne sredine i nepoštovanja niti jedne konvencije međunarodne organizacije rada.
Nije naprednjačkoj vlasti strano ni da sa više desetina i stotina hiljada evra po radnom mestu subvencioniše strane kompanije, a da pri tom ne vrši nikakvu kontrolu poštovanja radnopravnog zakonodavstva u tim kompanijama. Šta više, ostaje nema na kršenje osnovnog ljudskog prava, prava na sindikalno organizovanje u cilju zaštite radničkih prava ljudi zaposlenih u tim kompanijama.
Običan, mali čovek, radnik, ostavljen i prepušten samom sebi, u ovoj životnoj borbi nema mnogo izgleda da ostvari viševekovni san – da svojim poštenim radom “prodaje“ na tržištu rada svoje znanje, veštine i zdravlje, u zamenu za dostojanstvo, jednake šanse i adekvatne zarade. Da bi se izgledi za uspeh povećali, hitno se moraju desiti promene.
Ljudi koje čekamo smo mi
Postoji samo jedan način i jedan put da do tih željenih promena dođe. Da bi nam bilo bolje, moramo sami postati bolji. Postaćemo bolji kada svako od nas pokaže jasan otklon od svih negativnih pojava u našem društvu. Kada svako od nas jasno ukaže na sve anomalije u svom radnom okruženju i kada jasno pokažemo solidarnost sa svakim ugroženim čovekom u našem društvu.
Biće nam bolje kada svi koji hoće da budu bolji stanu zajedno, solidarno, u tu kolonu boljih ljudi za bolju budućnost. Drugog načina nema, drugih ljudi koji će nam doneti bolje životne, radne i kulturne uslove nema, do nas samih. Da, istinit je onaj politički slogan „Ljudi koje čekamo smo mi“.
Prošlo je vreme čekanja, pokazalo se da je to vreme u stvari izgubljeno vreme, jer svaki dan čekanja je dan više lošeg života.
Pozivam sve sindikate, organizacije, radnike, građane koji ne žele više da čekaju, već žele da im bude bolje, da zajedno stanemo u tu kolonu koja će kroz zajedničku borbu doći do vekovnog cilja radničkog sveta oličenog kroz ideju: sloboda, jednakost, solidarnost.
Živeo Prvi maj!
Autor je član Resornog odbora za saradnju sa sindikatima SDS-a
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
