Susret u Ohridu: Nenormalna normalizacija odnosa

Završen je jučerašnji sastanak u Ohridu u koji su „bile usmerene oči Evropske unije i Zapadnog Balkana“, kako je na Tviteru napisao Žozep Borelj, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost. Prema Borelju, obe strane složile su se da bez odlaganja sprovedu sve tačke sporazuma; prema Vučiću, nešto je dogovoreno, šta će biti sprovedeno videćemo, još će se razgovarati i dogovarati, ovo je tek početak, „ništa nisam potpisao“, sve će nadzirati EU i od napretka će zavisiti put Srbije ka Uniji, Zajednice srpskih opština (ZSO) je pitanje svih pitanja… Kurti kaže da neće biti ZSO nego zajednice opština sa većinskim srpskim stanovništvom, sve što se radi biće u saglasnosti sa Ustavom i zakonima Kosova, u Sporazumu je i defakto priznanje Kosova…

U svakom slučaju, ohridski susret Borelja i Miroslava Lajčaka sa Aleksandrom Vučićem i Aljbinom Kurtijem je samo jedan od razgovora „o implementaciji aneksa – integralnog dela Sporazuma o putu normalizacije odnosa“, kakvih će do kraja ove godine biti mnogo, sve dok se implementacija ne završi. U prevodu, sve dok se Vučić i Kurti, zvanično, ne slože sa onim što u Sporazumu koji im je isporučen piše.

U međuvremenu, Aleksandar Vučić će, kao i do sada, u domaćoj javnosti grmeti kako ništa nije potpisao i nikada neće potpisati nezavisnost Kosova (i neće zvanično), kako je hrabro svima skresao sve u lice, ali da je na velikim mukama itd; i Aljbin Kurti će, za kosovsku javnost, igrati sličnu predstavu, samo sa obrnutim „crvenim linijama“. Predstavnici međunarodne javnosti će dokazivati da su „pregovori između Vučića i Kurtija ključ za stabilnost regiona“, da je potpisivanje Sporazuma ključno za svetlu budućnost obe strane, mir, prosperitet itd. I tako sve dok Vučić i Kurti ne budu ubedili svoje građane da su učinili sve što su mogli i da su uz teške muke ipak pobedili onog drugog, u stvari dok zavrtanje ruku ne bude dalo konačan rezultat (verovatno već jeste, ali se obema stranama daje vremena da optrče još koji krug).

Na stranu koliko će koga boleti ono što se bude potpisalo/implementiralo (srpsku stranu sigurno više), utešno bi bilo kada bi to imalo bar neke pozitivne posledice, poput makar postepenog popuštanja tenzija. Međutim, šta god da se desi biće urađeno pod pritiskom, a nijedna strana ne pokazuje da suštinski uopšte želi bilo kakvu relaksaciju, naprotiv, već škrgućući zubima razgovaraju i pregovaraju zato što je tako odlučeno „na višem mestu“. Pa gde su onda tu stabilnost, okončanje sukoba, mir, prosperitet o kojima toliko pričaju predstavnici međunarodne zajednice? Da li će Zajednica srpskih opština, kako god se bude zvala, ako i kada bude formirana, zaista olakšati mračnu i neveselu svakodnevnicu Srba na Kosovu i prekinuti višedecenijski niz napada i provokacija koje gotovo svakodnevno trpe? Hoće li „Šiptari“ u ustima najviših predstavnika srpskih vlasti, na naslovnicama njihovih tabloida i na njihovim propagandnim tv stanicama prestati da budu simbol svega najgoreg? Hoće li oni koji decenijama svoju javnost truju mržnjom prema onom drugom želeti i biti u stanju da tu javnost, makar korak po korak, okrenu u drugom smeru?

Lepo bi bilo da se makar nešto od toga desi, ali je „strepnja dublja od nade“ svakome ko pomno prati regionalne prilike poslednjih trideset i kusur godina. A čini se i da građani i Srbije i Kosova te nade nemaju previše, i da obećavanu svetlu budućnost masovno vide na drugačiji način i na drugim mestima.

Tako, na primer, već bajata vest da je samo u prva četiri meseca 2022. godine nemačka ambasada u Prištini primila 200.000 zahteva za izdavanje viza, pokazuje da građani Kosova mnogo više od nekakvog sporazuma sa Srbijom nestrpljivo čekaju da (ove godine) počne realizacija sporazuma koji će im omogućiti da bez viza putuju u Evropsku uniju. Na stranu mitinzi za/protiv, podrške ili prozivke za izdaju, reklo bi se i da građani Srbije, osim onih koje to lično pogađa, za Kosovo i ljude na njemu uglavnom mare teorijski, a zapadne ambasade i ovde godinama ne mogu da stignu da obrade sve zahteve za vize. A što se tiče Srba koji još žive na Kosovu, strah i beznađe najbolje opisuju njihovo razmišljanje o budućnosti, i to teško može da promeni bilo kakav papir, potpisan ili nepotpisan.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com