Nove tehnologije istisnule su stare, a među njima i fiksni telefon. Danima i nedeljama ne zazvoni, a kad zazvoni znamo ko je s druge strane: promoter/ka ili anketar/ka. Istina ponekad i rođak u visokim godinama.
Sad je zvala anketarka.
Mlad, zvonak ženski glas. Predstavi se, ime lako zapamtim zato što isto takvo ima i jedna naša poznata mlada glumica. Ni to ime ni to prezime nisu česti, šta ako je izmišljeno, pomislim, ali ne bih da odbijem devojku, pogotovo ne zbog neosnovane bojazni da me neko vara (čitaj – munta).
„Anketa je potpuno anonimna“, kaže i naglasi reč „potpuno“. E pa nije, pomislim, anonimna je samo delimično, zato što uz broj fiksnog telefona koji je pozvala piše ime vlasnika, šta ako sam baš ja taj vlasnik?
„Odakle vam ovaj broj“, pitam tek da makar nešto preduzmem u svoju odbranu, iako znam da će mi izrecitovati rečenicu o nasumice izabranom broju, što ona i učini k’o iz topa.
Onda mi navodi neke informacije o anketi koje me ne zanimaju, brzo brzo, valjda da je ne prekinem, a i inače je sva nešto usplahirena što me čini nervoznom, i nikako da mi kaže ono glavno i jedino što me zanima, te ja pitam: „O čemu je anketa?“
Ona prvo ćuti, a onda kaže „O aktuelnoj situaciji u zemlji.“
„Znači o Kosovu?“, pitam. Tišina, ali ne kao da ona ćuti nego kao da je pritisla dugme na kome piše hold.
„O aktuelnoj situaciji u zemlji, to je tema…. videćete iz pitanja… mogu da počnem da vam čitam…“
„Neću, hoću da znam temu“, stroga sam. „Možete da odustanete iako sam vam rekla temu…“ „Ali niste mi je rekli, recite mi naslov ankete“, insistiram. Opet čekanje u tišini, za moj ukus nepristojno dugo.
„Da li hoćete da prihvatite anketu?“, pita, ja pomislim da nisam znala da se anketa prihvata, ali sad već hoću da čujem šta je ta aktuelna situacija u zemlji i pristanem.
Pita me koji sam pol, u kojoj sam starosnoj grupi, koji mi je nivo obrazovanja, mesto stanovanja, opština, ja kažem Vračar, ona kaže „Aaa“, ja ne odreagujem.
Sledeće pitanje je, parafraziram, kako ocenjujem budućnost zemlje i ponudi mi četiri opcije: dve pozitivne i dve negativne. To odgovorim.
Zatim pita da li sam izašla na poslednje izbore. I to odgovorim.
Onda pita za koga sam glasala.
„Nemate prava to da me pitate“, kažem, čak se ni ne potrudim da zvučim pribrano.
„Znači nećete da odgovorite na ovo pitanje“, kaže ona. „Ne radi se o tome, nego se radi o tome da vi nemate prava to da me pitate!“ „To su pitanja ankete…“ „Znam ja da to nisu vaša pitanja, izvinite što sam povisila glas, i vi znate da ne mislim na vas nego na vašeg poslodavca koji sigurno zna šta sme a šta ne sme da pita samo se pravi lud!“
Onda me pita da li se informišem iz „Alo-a“ i još nekih takvih novina koje nisam zapamtila. Odgovorim.
Zatim pita da li bih na eventualnim sledećim izborima glasala za koaliciju ili za pojedinačnu stranku, ili tako već nekako.
To je znači tema ove ankete, pomislim ja, i čujem sebe kako joj govorim da ni to ne sme da me pita, da je anketa loša, tendenciozna i ostalo na tu temu.
„Znači nećete da odgovorite ni na ovo pitanje…onda ću da preskočim i naredno…“ „Ne smete da preskačete pitanja!“
„Dobro. Šta ste po zanimanju?“
„Novinar.“
„Aaaa… eee pa onda vi ne treba da učestvujete u ovoj anketi“, kaže tonom kao da sam ja nešto skrivila.
„To je trebalo da me pitate na početku! I kaže se trebalo bi da, a ne treba da.“
Opet me stavi na čekanje. Kad se vrati, kaže da mora da prekine anketu, kaže to gotovo ljutito. Kao da sam ja kriva što nije prvo saznala da li sam podobna za njenu anketu!
Krivo mi je što sam izgubila živce i propustila priliku da čujem to pitanje koje je preskočila. Mada, sve mi se čini da znam koje je.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
