Velika promena: Novi početak pobedničkog društva

Oktobar je mesec u kome u novijoj srpskoj istoriji padaju nenarodni režimi. Jedan takav nenarodni režim poslat je u istoriju 5. oktobra 2000. godine. Izbori od 25. oktobra bili su trenutak kada je u istoriju poslat i režim Aleksandra Vučića.

Za nepune dve godine Studentski pokret je srušio dve naprednjačke vlade i naterao na povlačenje jednog predsednika. Na izborima koje je uporno zahtevao skoro godinu i po dana srušio je čitav režim.

Rezultati parlamentarnih izbora pokazali su, bolje od ičega drugog, da je u Srbiji narod protiv Aleksandra Vučića i da je pobunjeno društvo većinsko. Izbori su pokazali i koliko su besmislene teze režimskih i navodno neutralnih sociologa i analitičara opšte prakse da je posredi pobuna bogatih i povlašćenih. Suviše je mnogo ljudi u ovom društvu bilo utemeljeno u ideji nužnosti promene da bi takav režim mogao da opstane.

Dvogodišnja moralna pobuna mladih ljudi probudila je i uspravila srpsko društvo. Izborna pobeda Studentske liste oličava veliku pobedu srpskog društva. Veliki trenutak za Srbiju istovremeno je i važan za demokratiju: narodna volja porazila je nenarodni režim, zahtev za promene pokazao se snažnijim od režimske represije i od već rutinske podrške stabilokratiji.

Čovek obično ne želi da živi u istorijskim vremenima, ali kada ga ta čaša već zapadne, onda ne treba da propusti priliku da u tome učestvuje. Građani Srbije bili su svesni da na izborima neće biti nerešenog rezultata. Izlazeći na izbore, građani su znali da odlučuju da li će Srbija biti slobodna zemlja ili zemlja korupcije, partijskih knjižica vladajuće stranke, tabloida i tabloidnih televizija, ucenjenih ljudi, posvađanih porodica… To je bila nedvosmislena odluka da li građani veruju svojoj deci i unucima ili pak veruju samozvanom vođi.

Foto: Ognjen Stevanović/FoNet

Mobilizacija protiv organizacije

Izbore i dvogodišnji period koji im je prethodio obeležila je borba između mobilizacije i organizacije.

Na strani odlazećeg režima bila je organizacija: partijska i klijentelistička mreža koja je, naslonjena na zarobljeni državni aparat, raspolagala praktično neograničenim resursima. Ali ta organizacija nije delovala uhodano kao ranije: pokazivala je nulti stepen mobilizacije, odajući zamor, rutinu i dekadenciju. Suviše su bili uvereni u iluziju moći da bi mogli da razumeju i kontrolišu realnost.

Na strani Studentske liste kao političkog izraza pobunjenog društva bila je mobilizacija kakva nije viđena u modernoj političkoj istoriji Srbije i Evrope. Nikada nije bilo toliko entuzijazma, energije i emocija u jednoj političkoj kampanji. Studentska lista je od svoje kampanje napravila trijumf radosti, nade i vedrine. Na završnoj konvenciji Studentska lista je okupila više ljudi nego što je odlazeći režim ukupno skupio u celoj kampanji.

Ta mobilizacija najpre je stvorila referendumsku atmosferu, a potom rekordnu izlaznost na izborima. Ta dva elementa bila su neophodna za promene i za mirnu tranziciju vlasti. Odlazeći režim je odavno postao prepreka političkoj stabilnosti i društvenom razvoju Srbije. Suočen sa izbornim referendumom, morao se pomiriti s tim da je istorijski i politički poražen. Mobilizacija je pobedila organizaciju.

Superlativi Studentskog pokreta

Najlepše godine svog života ova generacija mladih ljudi provela je u borbi protiv korumpiranog režima. To je žrtva i podvig. Depersonalizovani i decentralizovani pokret, bez lidera i bez autoriteta, bez jake ideologije, ali s jakim vrednostima – to je novum u političkoj stvarnosti moderne Evrope.

Najveći antikorupcijski pokret u vreme raširene korupcije i u demokratskim i pogotovu u nedemokratskim zemljama, najveći anitupopulistički pokret u vreme populizma kao svetskog procesa, najveći antiautoritarni pokret u vreme razmaha autoritarizma i spin diktatura čak i u nekim starim demokratijama, najveći studentski pokret u evropskoj istoriji koji je postao uzor pobuni mladih ljudi u mnogim evropskim i vanevropskim zemljama.

Foto: Zoran Mrđa/FoNet

Poguban naprednjački režim

Nijedan problem u Srbiji nije se mogao rešiti bez smene režima Aleksandra Vučića. To nije dovoljan uslov za rešavanje svakog problema, ali je nužan uslov za rešavanje bilo kog problema.

Režim je podelio čitavu zemlju i na toj podeli živeo dugih četrnaest godina. Režim koji je posvađao porodice, očeve i sinove, braću, prijatelje, komšije i kolege na kraju je pokušao da posvađa bake i deke sa unucima. To nisu radili ni najgori neprijatelji Srbije.

Na toj međugeneracijskoj vezi je opstala Srbija. Opstala je i sada i pobedila štetočinski režim. Pobunjeno društvo postalo je većinska Srbija i uspelo da sačuva tu većinu ne deleći je na ideološke narcizme. Većinskom delu društva postalo je savršeno jasno: ako Srbija pobeđuje, Vučić gubi.

Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll

Nijedan režim se nije toliko mešao u privatne živote ljudi. U istoriji Srbije imali smo autoritarne režime, imali smo čak i totalitarni režim, i jedni i drugi su ljude i ideje potiskivali iz javne sfere. Ali se nijedan raniji režim nije u toj meri mešao u privatne živote ljudi sprečavajući ih i diskriminišući ih u privatnim i profesionalnim, ne samo u javnim i političkim stvarima.

Režim nije mogao da ponudi koherentnu politiku, uverljiv program ili kredibilne ljude. Umesto toga, građanima je nudio nezajažljivu volju za vlast i čitavu kolekciju strahova: od socijalnih preko nacionalnih do bezbednosnih. Međutim, ključni strah građana u trenutku sloma režima bio je strah od opstanka režima. To je obesmislilo propagandnu strategiju režima.

Nemir i nestabilnost

Na ranijim izborima Vučić se poistovećivao s mirom i stabilnošću. Posle studentske pobune to više nije mogao da ponudi. I njegovim pristalicama postalo je očigledno da taj tip ličnog režima ne nudi mir i stabilnost, već samo seriju kriza, nepravdu, nejednakost, društveno opadanje… Zato je toliko ljudi uzelo učešće u borbi za promene sa entuzijazmom kakav odavno nije viđen u društvenim i političkim tokovima u Srbiji.

Vučić je politiku pretvorio u kupujem-prodajem odnos, u ucenu, potčinjavanje i nadoknadu. Moralna pobuna mladih ljudi raskinula je tu predstavu politike kao kupujem-prodajem odnosa.

Potekla iz nadegzistencijalne situacije izazvane novosadskom tragedijom i padom nadstrešnice, u kojoj se raspala Vučićeva slika društva i iluzija statističkog razvoja bez utemeljenja u stvarnosti, studentska pobuna je obnovila politiku kao pitanje društvenog interesa i, još dublje, postavila pitanje da li samoživi lični interesi imaju ikakav značaj u sudaru s takvom realnom opasnošću za svakog pojedinca i za društvo u celini.

Nadegzistencijalna situacija je otvorila put masovnoj mobilizaciji u kojoj su učestvovali ljudi svih generacija, svih profesija, svih ideologija, iz svih naših krajeva, svih naših običaja.

Referendumska atmosfera

Prirodna posledica masovne mobilizacije, koja je omogućila najveći broj kontrolora na biračkim mestima u istoriji srpske politike, a pre toga čitav niz najvećih protestnih skupova koji su bili demonstracija nade, vitalizma i probuđene vedrine, bila je referendumska atmosfera.

Uprkos nepoštenim izbornim uslovima, to je stvorilo novu izbornu situaciju u kojoj se dominantna logika najvećeg broja birača kretala u rasponu za ili protiv. Birači su se opredeljivali ili-ili, za promene ili protiv promena, za Vučića ili protiv Vučića.

Ako je masovna mobilizacija slomila moć medija, jer su ljudi u realnom prostoru i vremenu videli na kojoj strani je većina društva, referendumska atmosfera je fokusirala snagu promene. Iz referendumske atmosfere nastala je ogromna izlaznost. Pred tom izlaznošću raspao se Vučićev sistem izborne krađe i izborne dominacije. To je otvorilo mogućnost mirne tranzicije vlasti.

Foto: Aleksandar Mijailović/FoNet

Da pobeda Studentske liste nije bila tako uverljiva, ne bi bilo priznanja izbornog poraza. Vučić nije odjednom postao smerni privrženik izborne demokratije: raspao se njegov izborni inženjering, a razlika u broju glasova bila je tolika da je bilo jasno da ne postoje snage koje to mogu preinačiti, poništiti ili odbiti da priznaju. Slike iz Lazarevca, gde građani opkoljavaju i batinaše SNS i policiju, pokazale su da su građani spremni da brane izborni rezultat. Toj većini nisu se mogli suprotstaviti ni represivni aparat države, ni partijske falange SNS. Režim se raspao.

Pobunjeno društvo je postalo većinsko, dakle, zbog nadegzistencijalne situacije, masovne mobilizacije, referendumske atmosfere i velike izlaznosti. Iz nadegzistencijalne situacije koja je srušila režimsku politiku egzistencijalne iznude (kupujem-prodajem politiku) nastala je masovna mobilizacija. Takva mobilizacija, vođena pobunjenim mladim svetom kao kvascem i moralnim stožerom pobune, stvorila je referendumsku atmosferu na izborima.

To je postala dominantna logika izbora i glasača. Iz referendumske atmosfere proistekla je masovna izlaznost kakve nije bilo u XXI veku u Srbiji i kakve zadugo neće biti. Te dve okolnosti – referendumska atmosfera i masovna izlaznost – dovele su do uverljive pobede Studentske liste i mirne tranzicije vlasti. Pod drugim uslovima ne bi bila moguća mirna tranzicija vlasti.

Kada se na kraju izbornog dana potvrdila velika razlika, autokrata nije mogao ništa da uradi, jer su i pripadnici poslednje linije odbrane videli u njemu gubitnika. Nikakvi tajanstveni pozivi iza scene, kako se predstavlja u spinovima posle promene vlasti. Da je razlika u glasovima bila manja od 5 procenata, verovatno ne bi bila priznata pobeda. Pobunjeno društvo kao većinsko bilo je odgovorno i tražilo je način za tu mirnu tranziciju makar i po cenu izgubljenog vremena. Zato je proces trajao dugo, ali što je duže trajao, uključivao je sve šire slojeve društva.

Ekstremizacija režima

Režim se ekstremizovao i završio u otvorenoj represiji, prepoznat od većine kao društvena opasnost. Ekstremizacija režima se ogledala u obnovi represije, u političkoj retorici, u medijskom poretku i u propagandi. Režim više nije mogao da vlada spinovima, a za represiju nije imao dovoljno snage, ni povoljan međunarodni kontekst. Vladajući godinama uz podršku značajnih evropskih aktera, režim se nije usuđivao da stane na put diktature. Zato je pretio represijom, a ta pretnja većini građana nije delovala verodostojno. Zato je koristio represiju koju je morao da dozira: od hapšenja i progona do masovnog prisluškivanja.

To je najopasnije stanje za režim kojim posegne za takvim sredstvom: ne može da vlada bez represije, a ne sme da se upusti u totalnu represiju. Srbija nije prihvatila delimičnu represiju, ne bi prihvatila ni totalnu represiju.

Sudar propaganda i stvarnosti

Režim je u retorici posegao za vređanjem većine građana. Nazivajući studente teroristima i ustašama, režim je uvredio većinu ljudi i porodica u Srbiji. Ne možete vladati zemljom čije građane nazivate imenom najmračnije zločinačke formacije u XX veku.

Režimski mediji su godinama bili strateški zaduženi za konkretne ciljne grupe i segmente podrške birača. Pobunjeno društvo je razorilo i taj medijski poredak. Režimski mediji su se okrenuli besomučnoj propagandi u meri da su svi došli na radikalne pozicije. Taj medijski radikalizam učinio je da se i RTS ekstremizuje i da od meke propagande pređe u polje toksične medijske radijacije.

Propaganda se sudarila sa stvarnošću. To je kobni trenutak svake propagande: režimi mogu da lažu dok imaju ikakvu potvrdu za svoje reči makar u jednom segmentu javnosti i dok ljudi mogu makar uslovno da poveruju u laži. Malo ko će vam poverovati ako tvrdite da su mladi ljudi od 18 ili 20 godina ustaše i teroristi. Ako lažete za to, lažete i za sve ostalo.

Tako režim nije mogao da sačuva podršku, a pogotovu nije mogao da proširi biračku bazu. Međutim, tako je otuđio jedan broj tihih saputnika, pa i glasača, dok je značajan broj neopredeljenih pokrenuo iz apatije i političke nezainteresovanosti jer ih je suočio s pretećom budućnošću. Strah od nastavka Vučićeve vladavine postao je veći od straha od Vučićeve trenutne vlasti i moći. Taj strah je za mnoge ljude postao snažan pokretač.

Vladar kiča i neukusa, pljačke i korupcije

Vučić je vladao Srbijom, ali nije vladao sobom. Vladao je strankom kao da je država i vladao je državom kao da je stranka. Ili još pre kao da je klijentelistička mreža u kojoj jedni dobijaju mrvice, a drugi milijarde. Vladao je javnim i tajnim poslovima, vladao je finansijskim i političkim tokovima, vladao je medijima i Ćacilendom koji je nestao u poslednjoj reči njegovog priznanja poraza, vladao je Crkvom i Crvenom zvezdom, ali nije vladao svojim nezajažljivim samovlašćem. Napravio je sistem nepravde i diskriminacije, kiča i neukusa, pljačke i korupcije.

Ali nije kriv samo Vučić. To se mora reći u času trijumfa: on je imao saputnike i saučesnike, dobitnike i korisnike svog sistema. Taj sistem ne možemo razumeti i demontirati ako previdimo Vučićeve saputnike i dobitnike u kulturi i obrazovanju, u zdravstvu i privredi, u sportu i politici, u pravosuđu i bezbednosnim službama, u medijima i zabavi.

Slom SPS-a je, opet, istorijska pravda: stranka koja je napravila tako veliku i dugoročnu štetu srpskom društvu zaslužila je da na izborima bude poslata u istoriju. U njoj njena uloga neće i ne sme biti zaboravljena.

Političke stranke koje nisu prepoznale istorijski trenutak ostavile su iza sebe politiku.

Kobna zaostavština i nužna promena sistema

Završena je jedna mračna epizoda u istoriji Srbije. Iza te epizode ostaju krš i lom, dramatične političke, ekonomske i društvene posledice. Društvene posledice režima su najteže i najdalekosežnije, ali su ekonomske posledice prve s kojima ćemo se suočiti. Između ostalog i zato što će razmere nasleđene koruptivne ekonomije tek moći da budu sagledane u punoj meri po formalnom preuzimanju vlasti.

Ostaje i sistem koji se mora promeniti iz temelja kako više nikada ne bi generisao novi autoritarni poredak. On se ne može popravljati. On se mora promeniti. Otuda je neophodna brza i efikasna tranzicija vlasti.

Studentska lista ima jasnu i nespornu većinu. Tu većinu potrebno je pretočiti u temeljne reforme društvenog i političkog sistema. Pred Srbijom je veliko spremanje: u njoj ne može biti ovakav informativni program javnog servisa, ni ovakve nacionalne frekvencije, ni ovakve nacionalne institucije koje su za šaku evra izdavale svoju tradiciju, brukale svoju ulogu, ponižavale svoju misiju…

Foto: Zoran Mrđa/FoNet

Neka pitanja se nameću sama od sebe: preispitivanje porekla imovine, dostupnost pravde za sve, kako za krivce tako i za žrtve, pitanje diplomatske mreže koja je zastupala interese režima a ne interese države Srbije, uključujući i sprečavanje dijaspore da učestvuje na izborima, konačni prekid kontinuiteta u bezbednosnim službama koje od političke policije i istraživačkih agencija tabloidnih režimskih medija moraju postati profesionalne državne službe, zaustavljanje megalomanskih projekata koji su služili za izvlačenje novca iz budžeta, nameštanje tendera i fabrikovanje BDP, povratak na posao svih žrtava režima, ispitivanje botovskih mašinerija koje su parazitirale na telu javnih preduzeća, sređivanje biračkog spiska…

Ukoliko društvo ne raščisti s političkim nasleđem, ponovo će se na vlast, za deset ili dvanaest godina, vratiti stranke koje su mutant obaveštajnih službi, prljavog novca i brutalnog populizma.

Početak novog društva

Studentska lista kao narodna lista, sastavljena od akademika i univerzitetskih profesora, radnika i seljaka, inženjera i advokata, ljudi različitih poštenih profesija, ima dovoljno potencijala da stvori ekspertsku vladu koja bi ostala usmerena na dominantni tok Studentskog pokreta: pragmatično rešavanje urgentnih, onda strateških problema, ostavljajući po strani ideološke razlike za koje će biti dovoljno vremena kada se otklone najteže posledice poraženog režima.

Foto: Nova.rs

Promenili smo režim. Sada moramo da promenimo i sistem. Odgovornost za ovoliku štetu mora biti definisana.

Građani Srbije su istorijske promene u svojoj zemlji izborili sami. Nikome ništa nisu dužni. Ni stranim akterima, ni domaćim tajkunima, ni političkim oligarsima, ni otuđenoj mreži socijalnog kapitala koja se ponekad naziva beogradskom čaršijom. To je odlična početna pozicija za novu vlast.

Srpsko društvo se decenijama poseća poraženo. Raspad Jugoslavije, sankcije i izolacija, ratovi i bombarodvanje, odložena tranzicija i nataloženo siromaštvo, Kosovo, obnovljeni autoritarizam, osećanje istorijskog kašnjenja… Takvo društvo ne može ništa da postigne. Promene koje su, posle velike i neizvesne borbe, izborili sami građani Srbije treba pretvoriti u promenu te gubitničke paradigme. Kraj jednog moralno i politički bankrotiranog režima mora biti novi početak ovog društva.

Autor je pisac, izdavač i jedan od osnivača ProGlasa

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!