Tri dana iz života i rada

KOD PLAVOG JAHAČA
Dan u groznici, noć u nesanici. Tako je izgledalo moje vreme od telefonskog razgovora sa kolegom Strahinjom Kastratovićem, koji me je kratko obavestio da kao pravni savetnik gradonačelnika Đinđića ima zadatak da mu pronađe šefa kabineta, te da je imao na umu baš mene.

Toga dana razgovarao sam sa svim najbližim ljudima oko sebe. Svi su bili zbunjeni, neki uplašeni, a većini je trebalo vremena da saberu misli. Kako to da jedan lider u usponu i gradonačelnik traži sebi najpoverljivijeg saradnika maltene preko oglasa? Zašto mu se toliko žuri? Gde su njegovi dosadašnji saradnici iz partije? Otkud mu poverenje u sud jednog advokata, ma koliko da ga poštuje? Da li se iza toga krije nešto drugo? Mnogo pitanja, tako malo vremena.

Martovska subota osvanula je topla i blistava. Obukao sam svoje najbolje odelo, odlučio da ipak ne stavim kravatu i krenuo pešice ka gradu da razbijem tremu i saberem misli. Stigao sam pola sata ranije. Ispred kafea “Kod plavog jahača” nekoliko ljudi sedelo je u bašti grejući se na prolećnom suncu. Seo sam za sto u uglu, poručio kafu i vodu i počeo da razmišljam o tome da li će Zoran Đinđić kasniti, iz kog pravca će doći, šta ako dođe bez Strahinje Kastratovića, da li da mu odmah priđem…?

Nisam ni primetio kako je vreme brzo prošlo, odjednom sam čuo glas dve mlade kelnerice koje šaputanjem dozivaju nekog u kafiću:

“Evo ga ide Zoran Đinđić, gradonačelnik!”

Prelazeći ulicu sa rukama u džepovima, obučen u farmerke, teksas košulju i svetlobraon jaknu od jelenske kože, prilazio je Zoran. Njemu uz rame, u svetlom lanenom odelu, sa bordo kravatom i presavijenom bordo maramicom u malom džepu, hodao je advokat Kastratović. Pomislih da je trebalo da stavim kravatu.

“Dobar dan, gradonačelniče”, rekoh sa ispruženom rukom, stojeći pored stola.
“Ti si taj”, reče Zoran stisnuvši mi snažno šaku i gledajući me pravo u oči, pomalo nadmeno ili možda nekako nehajno. Dugo mi se taj pogled vrzmao po glavi – dok smo radili, družili se i sada dok ovo pišem. On je imao taj osmehnuti pogled koji je iznad stisnutih usana govorio: “Znam ja sve, ali vam dajem šansu da me ubedite u suprotno.” Ljudi nikad nisu bili potpuno sigurni da li im taj pogled veruje. Samo nekolicina su znala da je reč o odbrambenom mehanizmu čoveka koji nije imao vremena da proverava druge. Njegova uloga nije bila da proučava i menja pojedince, suđeno mu je bilo da menja i unapređuje društvo.
“Taj sam”, rekoh uz osmeh, duboko zagledan u oči preko puta.

Konverzacija je tekla lako, neusiljeno, uz Strahinjin pokušaj da na dramski način upozna režisera sa budućim glumcem. Naravno, Zorana su zanimale konkretne stvari: koliko imam godina, koje škole sam završio, koliko imam staža, znam li neki jezik…

“Pretpostavljam da niste simpatizer socijalista, radikala i Srpskog pokreta obnove”, rekao je u jednom trenutku. I pre nego što sam odgovorio, začuđen nabrojanim, rekao je da bi me poštovao u slučaju da jesam pod uslovom da to zaslužujem kao čovek, ali da ipak ne bi mogao da radi sa mnom: “Ne bih mogao sa nekim da delim kancelariju neprestano razmišljajući o kakvoj vrsti koristoljubivog čoveka je reč.”
“Nisam član nijedne stranke i ne znam da li to mesto koje mi nudite podrazumeva učlanjenje u partiju”, rekoh.
“Naprotiv”, rekao je Đinđić. “Ne sme niko da te natera na to, a biće mnogi iz mog okruženja koji će da navale na tebe. Kad se to desi, ti ćeš mi reći, i ja ću se postarati da se to ne dešava više. Možeš biti član stranke samo onda kad to sam poželiš.”

Poželeo sam da se učlanim u Demokratsku stranku tek šest meseci kasnije, radeći već kao šef kabineta gradonačelnika, predsednika DS-a, i kao sekretar Predsedništva stranke. Niko me nije naterao, bila mi je čast.

“Strahinja ti je objasnio da mi treba šef kabineta”, nastavio je Đinđić. “Sada to privremeno i neformalno obavlja jedan moj saradnik iz stranke, ali on nema potrebnu školu ni potrebno radno iskustvo. Izgleda da su za to mesto zakonom propisali strože uslove nego za gradonačelnika. Osim što treba da se brineš o funkcionisanju mog kabineta, koji sada broji desetak ljudi, možeš da potpisuješ dokumenta i donosiš odluke na koje čak ni ja kao gradonačelnik nemam pravo. U svakom slučaju, radi se o kompleksnom i odgovornom poslu. Strahinja mi je rekao da dobro obavljaš advokatski posao. Ja ti nudim nešto što je mnogo manje plaćeno od toga što sada radiš, ali plata bi bila dovoljna da normalno živiš, a sebi bi na neki način obezbedio mesto u istoriji.”

Onda se ponovo nasmejao i pogledao u Strahinju: “Nije neka istorija, al’ je naša.”
Potom je nastavio: “Mnogi u mojoj stranci bi sve dali da dođu na to mesto, a ti bi, eto, preskočio čitav red stepenica, ako ti se svidi miris.”
“Miris?”
“Da, miris. Evo, ovo su ti ključevi od mog kabineta”, rekao je Zoran, stavljajući pred mene svežanj.

Dok sam zbunjeno prebirao u ruci ključeve okačene na običnu veliku alku, Zoran je rekao:
“Najavio sam da ćeš doći sutra do Starog dvora. Javi se na portirnicu, neko će te sačekati i odvesti do kabineta. Ključeve imaš, uđi, pogledaj, omiriši, pa ako ti se svidi miris, ti dođi u ponedeljak na posao. Mislim da tvoj kabinet počinje da radi od osam.”

Đinđić je nastavio prethodno započeti razgovor sa Strahinjom kao da me nije bilo. Sedeo sam blesavo okrećući one ključeve dok su njih dvojica pričali o nečemu što zbog brujanja u glavi nisam razumeo. Nakon nekoliko minuta odlučih da ustanem.

Nisu me ni primetili. Morao sam da se nakašljem da bi okrenuli glavu ka meni.
“Bilo mi je zadovoljstvo, gospodine gradonačelniče”, rekoh pružajući ruku. “Idem sad da se pripremim za mirisanje, pa se vidimo u ponedeljak – ili da radimo ili da vam vratim ključeve.”
“Ne moraš da vraćaš”, reče Zoran kroz osmeh. “Mene svi tamo znaju, verovatno će me pustiti da uđem i bez ključa.”

SRPSKI DIJALOG NA RADIKALSKI NAČIN
Sazvavši sastanak šefova odborničkih grupa, gradonačelnik Đinđić je čekao svoje goste za velikim stolom kabineta. Došli su svi osim Šešelja. On je tražio zaseban sastanak i najavio da će doći kad svi odu. Predstavnik socijalista je delovao ljutito gledajući u šoljicu kafe pred sobom – nije se slagao ni sa jednim predlogom. Odbornik SPO-a klimao je ravnodušno glavom. Sastanak se brzo završio. Kada su izašli, sekretarica Biljana Stankov uvela je Vojislava Šešelja. Ugledavši me, on reče:
“Bilo bi prijatnije da smo samo nas dvojica.”
“Ali je pametnije da ima još nekoga”, odgovori Zoran.

Šešelj je delovao opušten, bio je nasmejan, ni nalik onom goropadnom čoveku iz skupštinskih klupa. Obučen samo u belu košulju, koja mu se na pupku povremeno otvarala, pitao je da li osim kafe može nešto i da se pojede.
“Čujem da u zgradi imate dobar roštilj”, komentarisao je miris koji se povremeno uvlačio kroz otvoreni prozor.
“To je nasleđe tvojih koalicionih partnera, socijalista”, rekao mu je Đinđić. “Oni su prethodnih godina najviše radili na unapređenju jelovnika dvorskog restorana.”
“Jeste, jer kad pogledam kroz istoriju, čini mi se da su jedina dodirna tačka partizana i četnika – roštilj i pečenje”, zaključio je Šešelj.
“Slušaj, Vojo, pozvao sam te kao i ostale predstavnike odborničkih grupa da vidimo jel’ imaš neki predlog za ovu sednicu.”
“Imam – da se izvređamo ko ljudi.”
“Kako to misliš?”
“Jednostavno. Prvo izađem ja za govornicu i ospem po tebi da si nemački špijun, imaš račune u Švajcarskoj i uzimaš reket za sve i svašta, a onda izađeš ti da mi odgovoriš istom merom.”
“Šta da ti odgovorim?”
“Eh, kao da ne znaš. Pa kažeš onako ubedljivo kao što umeš da sam i ja lopov, da smo zatrpali celu opštinu Zemun kioscima, da sam uzeo pare od četničke dijaspore i od toga napravio veliku kuću u Batajnici… Smislićeš već nešto.”

Prvi put sam video Zorana da nekoga zbunjeno gleda. To je primetio i Šešelj i nastavio:
“Treba nam više publiciteta – i tebi i meni. Ovi na RTS-u i po novinama kao da su zaboravili da postoji Skupština Beograda. Mora nešto da se dešava, a šta naš narod najviše voli? Pa pljuvačinu.”

Kada se sastanak završio i Šešelj otišao, Zoran i ja ostali smo da sedimo ćutke.
“Jesi li zapisao nešto?”, upitao me je nakon nekoliko minuta.
“Jesam, da se dnevni red proširi za tačku ‘pljuvačina’.”
“Nije to pljuvačina”, reče Zoran. “To se zove srpski dijalog u režiji radikala.”

PREMIJER POD ČESMOM
U leto 2002. godine ubijen je general policije Boško Buha, a već dugo se u gradu osećala zebnja zbog učestalih otmica, ubistava iz automobila u pokretu, naelektrisanih odnosa sa JSO, političkih trzavica u samom DOS-u… Ministar policije Dušan Mihajlović obećao je da će prevrnuti nebo i zemlju da bi pohapsio Buhine ubice. Prolazili su dani i meseci, ništa se nije desilo… Funkcioner Nove demokratije Svetozar Krstić došao je do mene i rekao mi da premijer sve više pritiska njihovog lidera Mihajlovća da podnese ostavku. Zamolio je da odem do Zorana i predložim mu da se sačeka kraj godine, a da se do tada dogovori sa Mihajlovićem o nekoj novoj ulozi koju bi on preuzeo.

Otišao sam u rezidenciju premijera u Užičkoj ulici. Zoran je sedeo u dnevnoj sobi nagnut nad neku knjigu.
“Stižeš da čitaš”, rekoh.
“Ne koliko bih želeo”, odgovori Zoran dok je ustajao. “Hoćeš da popijemo po jednu šljivu, doneo Mićović iz Arilja.”
Dok je odlazio po rakiju, ja pogledah razbacane papire po trpezarijskom stolu. Dve knjige bile su otvorene: “Drugi srpski ustanak” i “Uzgoj industrijskog paradajza na velikim površinama”.
“Reci mi, Zorane, kakve veze imaju ove dve knjige, koje očigledno čitaš paralelno?”
“Pa, obe se tiču nacionalnog interesa Srbije. Bez ustanka ne bi bilo ni šanse za privredni razvoj. Mene samo interesuje gde su potomci onih što su ustali i oslobodili se od tiranije i zašto nisu iskoristili prolivenu krv svojih predaka da zaseju nešto od čega će Srbija biti bogata i poštovana i da nikad više ne dođe u situaciju da je porobljavaju. Nego, šta si hteo da mi kažeš?”
“Radi se o ministru Mihajloviću.”
“Čekaj, dođi ovamo.”

Poveo me je u kuhinju, stao pored sudopere i pustio vodu. Znao sam o čemu se radi. Čitav period pre i posle bombardovanja Srbije, sve do Petog oktobra, nas dvojica smo razgovarali o poverljivim stvarima u ve-ceu stranačkih prostorija, nagnuti nad otvorenu česmu, kako nam ne bi prisluškivali razgovor. Bio sam zapanjen. Zar se to isto dešava i u rezidenciji premijera!?
“Zar mora ovako, Zorane?”
“Mora. Šta si imao da mi kažeš?”

Đinđić je na primljenu poruku odgovorio da Mihajlović ostane na čelu policije do formiranja Komisije za izradu Ustava nove države Srba i Crnogoraca, a da će onda biti imenovan za predsednika te komisije.

Dušan Mihajlović je ostao ministar policije do smrti Zorana Đinđića, zajednička država Srbija i Crna Gora se raspala, a Srbija je ostala zarobljena između ustanka i zasada industrijskog paradajza.