Ko pomaže u vanrednim situacijama

Sredina aprila 2014. godine, javna, dramatična sednica Vlade Srbije zbog poplava u Obrenovcu, predsedava, pred televizijskim kamerama, netom izabrani premijer Aleksandar Vučić. Izdaje naloge, zove dobrovoljce da se priključe odbrani, načelnika Generalštaba Ljubišu Dikovića svodi na nivo komandanta bataljona, naređuje mu (protivzakonito): “Dikoviću – Šabac. Ako Šabac padne, znaš šta ti je činiti…” I tu ostaje nedorečen.

Javljaju se dobrovoljci, parking kod Sava centra pretesan je za one koji su poslušali Vučića da “brane Šabac”, koji su mogli svojim angažovanjem da odbrane od poplave i njegovi stanovnici postavljanjem džakova sa peskom, jer to nije mali grad. Ali, Vučićeva se ne poriče. U isto vreme, u Obrenovac prvog dana poplave (još nije dobijen sudski epilog odgovornosti za posledice, a tadašnji predsednik opštine Miroslav Čučković je unapređen u gradsku vlast), pored pripadnika Sektora za vanredne situacije MUP i delova Vojske, idu “donkihotovski” samo ekipe entuzijasta – pripadnici ronilačkih klubova, oni koji znaju da upravljaju čamcima ili ljudi obučeni za pomoć stanovništvu u vanrednim situacijama, ali u nekom prošlom vremenu.

“SOCIJALISTIČKI RELIKT”: A suština je u tom prošlom vremenu – u vreme socijalizma čitavo stanovništvo se obučavalo, na ovaj ili onaj način, za postupanje u slučaju vanrednih situacija, kroz sistem Civilne zaštite koji je obuhvatao i starce u najzabačenijim selima Jugoslavije. Obaveza svih zaposlenih u radnim organizacijama je bila da kroz njega prođu, održavale su se i vežbe, a podrazumevalo se i da učenici osmog razreda osnovne i prva dva razreda srednje škole imaju predmet Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita (ONO i DSZ).

Sve to je devedesetih ukinuto, jednim delom zahvaljujući i doktoru ONO i DSZ Vojislavu Šešelju, čiji najbolji učenik je bio Aleksandar Vučić – oni su tražili da se “raskrsti sa svim socijalističkim reliktima”.

Civilna zaštita je tako tiho nestala, pokušano je da se, u jednom obliku, vrati tokom bombardovanja 1999. godine, ali i to je bio tek pokušaj – samozvani poverenici su gledali ko ne gasi svetla u stanu i ne silazi u podrume kada se oglase sirene i prijavljivali su ga kao lokatora.

Da se danas, ne daj Bože, desi zemljotres kao onaj u Turskoj i Siriji, Srbija bi imala dosta žrtava, a evo i jednog primera od prošle nedelje. U Beogradu se, u razmaku od par dana, osetio jedan, pa drugi zemljotres, i niko ne reaguje, niko ne napušta stanove ni poslovne prostore. Ni ne pomišlja na to, a mnogi, pogotovo mladi, nisu zemljotrese ni registrovali zabavljeni kuckanjem i gledanjem video-klipova na mobilnim telefonima. Autor ovog teksta je, kao dete od četiri godine, upamtio zemljotres u leto 1970. godine kada je baš jako “zadrmalo” Severnu Dalmaciju”, i seća se kako su dolazili neki ljudi, upozoravali građane da ne idu u kuće i stanove jer će uslediti nova serija drmanja tla, možda opasnija i razornija. Ljudi su to poslušali i nisu ulazili u kuće naredna dva dana i noći. To je dokaz da je sistem bio izgrađen, a od njega su najviše profitirala deca koja su se mogla slobodno igrati po čitavu noć, poseban doživljaj su bili improvizovani šatori.

Doživljaj drugi – potres u Crnoj Gori aprila 1979. godine – iako relativno daleko, ali očigledno na istoj tektonskoj ploči. Probudi te tutnjava, vidiš kako krevet vibrira, a luster se ljulja – trk napolje. I nema ulaska u kuću u narednih pola dana. Deca danas, šta god se dešavalo, ne reaguju na to, slušalice i mobilni su tu i baš ih briga za zemljotres, i ne primete ga.

POD INGERENCIJOM MUP-a: U Srbiji (kao i u ostalim državama bivše Jugoslavije) tema ONO i DSZ je skrajnuta, sete je se samo kada je neka katastrofa; umesto obuke naroda, to je preneto na “specijalizovane ekipe” vojske ili policije.

Kakvo je stanje danas u Srbiji? Nakon raspada bivše zajedničke države civilna zaštita ulazi 2009. godine, u sastav Sektora za vanredne situacije MUP, donošenjem Zakona o vanrednim situacijama, ali nedorečeno, da bi tek nakon poplava 2014. godine bio usvojen i nacionalni program upravljanja rizikom od elementarnih nepogoda. Prema tom zakonu, za odgovor na vanrednu situaciju odgovorne su snage zaštite i spasavanja, sastavljene od štabova za vanredne situacije, jedinica civilne zaštite, vatrogasno-spasilačkih jedinica, policije, Vojske Srbije i “drugih subjekata čija je redovna delatnost zaštita i spasavanje ili koji su opremljeni i osposobljeni za ovakvo reagovanje”. U prevodu – dok se svi ti “subjekti” angažuju – prekasno je, a to je slučaj Obrenovca pokazao.

Sektor Civilne zaštite je do 2006. bio u nadležnosti Ministarstva odbrane, a od tada prelazi pod ingerenciju MUP-a, čime je praktično prestao da postoji. Što je najgore, građani su potpuno neobavešteni i neuvežbani za ponašenje u raznim vanrednim situacijama – zemljotresima, poplavama, hemijskim akcidentima, požarima, pa i u ponašanju u slučaju bombardovanja, kao što je bilo 1999. godine kada su, na primer, lepljive trake stavljali preko prozorskih stakala. Onima koje su detonacije pogodile prozori su svakako polupani, a onima koje nisu trebalo je vremena i živaca da sastružu ostatke te trake.

Niko se nije sada, posle potresa u Turskoj i Siriji, potrudio da ode do građana, da u svaki ulaz i poštanski sandučić ubaci uputstva kako se ponašati u takvoj situaciji. A civilna zaštita i njeni poverenici su to radili direktno.

Posebna priča su atomska skloništa koja su se nekada gradila u urbanim sredinama. Ona su ili izdata u zakup, ili su pretrpana viškom stvari koje ostavljaju građani. Srbija ima javno preduzeće “Skloništa”, koje ima popriličan broj zaposlenih, sa visokim platama, a ne rade praktično ništa, osim što se ubiraju kirije od zakupaca, uglavnom vlasnika teretana i fitnes klubova. Zakon predviđa šta ta skloništa treba da imaju, od kreveta do zaliha vode i slično, a u ovim današnjim, poput onih na Novom Beogradu, to ne postoji – šta će ti kreveti kad tu mogu stati sprave za teretanu?

Naravno, postavlja se i pitanje koliko građana uopšte zna gde se nalaze i koliko su udaljena skloništa (predviđena da izdrže atomske udare, a pogotovo zemljotres). Ljude, jednostavno, niko nije upoznao sa tim. Autor ovog teksta živi u zgradi u Zemunu koja nema atomsko sklonište, ali je zbog konfiguracije i načina gradnje njen podrum bio pretvoren u sklonište za pet-šest ostalih zgrada. I danas na vratima podruma, koja nisu blindirana nego obična, drvena, stoji natpis: “Zatvaraj vrata. Štab zaštite opštine Zemun”. A o skloništima sada odlučuju upravnici zgrada. ¶