Od Titovih Jugoslovena do Slobinih Srba

Promene načina života posle rata bile su vidljive golim okom. Godine 1948. još uvek su ulicama prolazili oficiri u otrcanim uniformama, gotovo odrpani vojnici, civili još uvek napola u uniformama jer ništa drugo nisu imali, žene u nebrojeno puta prepravljanim predratnim haljinama i vojničkim bluzama, a modni detalj bio bi ako su imale čizme sa sarama do kolena. Pet godina kasnije oficiri su bili uglancani, civili u odelima, najčešće sa pogrešno vezanim kravatama, svakako jednobojnim svetlim košuljama. Postepeno su se otvarali restorani, proradile su kafane i mlekare. Vreme tačkica za odeću je, doduše, prošlo, ali konfekcije gotovo da nije bilo, pa smo svi nosili odela šivena po meri. Krojači su bili jeftini, ali izbor štofova mali. Ja sam tada mislio da smo svi mi bili ubeđeni da će svake godine bivati sve bolje, ali nismo više verovali u parolu da će “Amerika i Engleska biti zemlja proleterska”. I bivalo je sve bolje, golim okom se moglo videti kako nova zemlja niče iz ruševina rata.

foto: facebook

Posle služenja vojske 1956, star 27 godina, vratio sam se u redakciju “Omladine” gde su me dočekale velike novosti. Na mesto direktora i glavnog i odgovornog urednika postavljen je Budislav Šoškić, zvali smo ga Buda. On je od CK partije dobio zadatak da ukine “Omladinu” i osnuje “moderan” nedeljni list “Mladost”, koji će se štampati u dve boje i predstavljati nešto novo u jugoslovenskoj štampi.

Buda je bio samo četiri godina stariji od mene, učesnik narodnooslobodilačke borbe tokom koje je bio pristupio Partiji, posle rata bio je sekretar SKOJ-a u Crnoj Gori. Iako je kratko vreme bio glavni urednik crnogorskog dnevnog lista “Pobjeda”, o novinarstvu nije imao pojma.

foto: facebook

Mnoge kolege otišle su tada iz redakcije “Omladine” na druge radne zadatke, a redakcija “Mladosti” dobila je pažljivo odabrana pojačanja, pored ostalog dvojicu od mene samo malo starijih kolega koji su stigli pravo sa Golog otoka – Juga Grizelja i Stanka Vrzića. Grizelja danas mnogi smatraju najboljim novinarom na našim meridijanima od kada je sveta i veka. U “Mladosti” pod svojim imenom nije smeo ništa da objavljuje. To nije bila odluka redakcije, nego naređenje “odozgo”, oglušenje bi ga odvelo natrag “na Mermer”. Formalno je bio šef dokumentacije, ali je sa tog mesta uticao na uređivačku politiku, vodio računa da ne objavljujemo budalaštine. Ja ga se sećam kao neobično lepog muškarca, a lepa je bila i njegova supruga koja je bila ginekolog, ili kako se danas kaže – gineokološkinja.

Vrzić je postao jedan od otaca novinske fotografije u socijalističkoj Jugoslaviji.

KAKO SMO PROBIJALI LED

Redakcija “Mladosti” se nalazila u Ulici Svetozara Markovića, u prizemlju i na prva tri sprata iste zgrade nalazio se Vrhovni sud Srbije u koji se ulazilo na glavni, lep ulaz. Mi smo koristili sporedni ulaz i tesne pomoćne stepenice. Uz naše lepe redakcijske prostorije dobili smo i jednu pristojnu sobicu na tavanu. Redakcija je odlučila da je ustupimo jednom našem korektoru koji nije imao gde da stanuje pod uslovom da kada nekome zatreba, na trošak dotičnog ode na dva-tri sata u bioskop. Ta naša Jugoslavija bila je pedesetih godina veoma puritanska, nisi sa devojkom jednostavno mogao da odeš u hotel ili motel.

Ja sam dobio zadatak da uređujem četiri poslednje stranice novina koje je trebalo da budu zabavne. Smislio sam neku vrstu vremeplova. Tako sam, na primer, u broju od 7. decembra 1955. opisao prvu vožnju voza vučenog parnom lokomotivom na pruzi dugačkoj 6 kilometara između Nirnberga i Firta. U vozu je bilo 200 pozvanih putnika, stotinu njih bili su akcionari firme koja je prugu izgradila, održavala i naplaćivala vozne karte. Između šina bila je staza za konje jer su vagone na smenu vukle zaprege i jedina parna lokomotiva nabavljena iz Engleske koju su krstili “Adler” (orao). Voz je išao 24 km na sat, a bavarski Kraljevski medicinski kolegijum, preteča lekarske komore, izdao je saopštenje sa upozorenjem da vožnja takvom strelovitom brzinom predstavlja opasnost za putnike čiji bi mozak mogao da se razboli od duševnog nemira zvanog delirium furiozum.

Rubrika je bila rado čitana, ali ja sam sebi natovario veliki posao jer sam svake nedelje morao da napišem neki informativno-zabavan tekst i da nađem odgovarajuću ilustraciju, a Gugla i sličnih pretraživača nije bilo čak ni u naučnoj fantastici Žila Verna. “Mladost” je postajala sve popularnija, a mnogi čitaoci su prvo čitali baš “moje” zabavne stranice.

Imali smo mnogo uspeha pišući o pobačajima u slučaju neželjene trudnoće, kasnije i o seksu, što je tek bila tabu tema, ali na “naučnoj” osnovi. Pisao je psihijatar Pavle Milekić, koga i danas navode kao začetnika “adolescentne psihijatrije”.

Mi smo mogli mnogo slobodnije da pišemo nego “ozbiljne” novine kakve su bile “Politika” ili “Borba”, čiji su urednici više morali da vode računa o tome šta će misliti “oni gore”, pa smo mi ponegde probijali led.

Među istaknutim spoljnopolitičkim novinarima redakcije bio je Duško Pešić, koji će biti i glavni urednik “Mladosti” pre nego što pređe u “Politiku” i postane jedan od najboljih spoljnopolitičkih novinara generacije mlađe od prethodnih velikana tog lista, Jurija Gustinčića, Đuke Julijusa, Zorana Žujovića i drugih. U redakciji mu je nadimak bio “Dupe”, prosto po inicijalima. Bio je tu i Saša Prlja, glavni i odgovorni uredni “Politike” i ambasador u vreme Slobodana Miloševića. Saša je studirao medicinu. Ja sam ga pitao zašto se muči kada je jasno bilo da se neće posvetiti lekarskom pozivu, a on mi je rekao da je mami obećao da će završiti za doktora, ali ne i da će se baviti medicinom.

Neki raniji urednici “Omladine” su prešli, bolje rečeno bili su premešteni, u druge redakcije, kadrovske komisije nisu nas mnogo pitale gde želimo da idemo, šta da radimo. Neki su prebačeni na radne zadatke izvan novinarstva. Tako je naš Vojo Lopičić postao činovnik u Saveznom izvršnom veću – saveznoj vladi. On će me 1965. pozvati da prevodim za jednu delegaciju koju su predvodili Petar Stambolić i Koča Popović, nakon čega sam počeo da prevodim i za Tita. Naš kolega Đurica Labović je premešten u saveznu Udbu. Pisao je dosta knjiga. Ja sam se zavitlavao da je najbolji pisac među udbašima i najbolji udbaš među piscima. I s njim sam kasnije još profesionalno imao posla jer me je pozivao da prevodim za njih kada je Luka Banović, drugar iz CK omladine, na mestu ministra unutrašnjih poslova nasledio Aleksandra Rankovića.

KAD DUVAJU ISTORIJSKI VETROVI

Godine 1955. osnovao sam grupu novinara i istoričara da na osnovu oko pet stotina do tada neobjavljenih fotografija objavimo veliki album “Rat i revolucija naroda Jugoslavije” formata 50 sa 28 centimetara, debeo 2,5 centimetara. Zahvaljujući tome upoznao sam neke zanimljive ličnosti, poput generala Pere Morače i Franje Tuđmana, a pre svega Krcuna Penezića. U kom pravcu se Tuđman razvio opšte je poznato.

Mi smo u ono vreme, mislio sam ja, svi bili na “istoj liniji”, svesni dečjih, i ne samo dečjih, bolesti “Titove Jugoslavije”, ali verujući u ideje na kojima je počivala, a kojih su se neki ljudi, koje sam u to doba dobro poznavao, nekoliko decenija kasnije veoma lako odrekli.

Većina stanovništva, naravno ne samo kod nas, nego diljem ovog sveta, ne bavi se mnogo velikim zbivanjima iz prošlosti, ili politikom i ideologijom sadašnjosti, nego svojom sopstvenom svakidašnjicom – gladan bi da se najede, beskućnik bi da dođe do stana, oni sa malim stanom hteli bi veći, ko ima veliki stan voleo bi da ima kuću, hoće ljudi da imaju automobil, a kada ga imaju žele bolji i skuplji, a oni stvarno bogati žale se na poslugu i gledaju kako da pronađu bolju. Većina ljudi prolazi kroz život savijajući se nesvesno kada vetrovi istorije zaduvaju, zaokupljeni svakodnevnim problemima, menjajući stavove i mišljenja između kupovine nove veš-mašine i plaćanja rate za kredit.

Ali kako radikalno menja stavove i ubeđenja ona manjina koja sebe, manje ili više s pravom, smatra elitom, kako oni koji znaju šta jeste prihvataju ono što nije? Govorim o istoriji, njenom tumačenju, prekvalifikacijama. Razmišljam o nekolicini ljudi koje sam dobro poznavao.

Navodim primer Vladislava Jovanovića, ministra inostranih poslova SR Jugoslavije u dva navrata, između 1992. i 1995. godine. U vreme kada sam ja došao u Ministarstvo inostranih poslova 1974, on je bio načelnik odeljenja za evropske zemlje, znači moj neposredni šef dok sam radio u ambasadi u Bonu i posle toga ono malo u samom ministarstvu. Ja ne polažem pravo na istinu, pogotovu ne na celu istinu, jedino što mogu je da verodostojno ispričam kako se ja sećam događaja i ljudi, a Vlatko je hvala Bogu živ, pa može i da me demantuje.

foto: sava radovanović / tanjug

Sećam se da on nikada nije isticao svoj hijerarhijski veći čin u ministarstvu, bili smo kolege i drugari, u to vreme se ni oko čega nismo sukobljavali, polazio sam od toga da smo istomišljenici. On je dobar čovek, koji je dugo odbijao da ode za ambasadora, nije hteo da službuje van zemlje, čemu su se mnogi čudili. Bio je zgodan mlad čovek, odlično zarađivao, a nije bio oženjen, što je takođe bilo neobično. Tek kasnije sam saznao da je njegova majka dugo bila bolesna, da je svoje slobodno vreme provodio s njom i da zato nije hteo da napusti Beogad. Kada je preminula, oženio se i prihvatio mesto ambasadora, koliko se sećam u Turskoj. Pisao je i pesme, onako osrednje, ali objavljivao ih je. Ja posle “događanja naroda” nisam shvatao kako je on mogao da prihvati Slobu Miloševića, čak da bude ministar i u njegovo ime, u ime srpstva, vodi spoljnu politiku. Već je bio član vlade kad sam ga jednom prilikom početkom 90-ih pitao: “Kada si se ti zapravo pretvarao, da li u ono naše vreme ili sada?”

Nije se naljutio, odmah je odgovorio: “Tada!”

Ispričao je da je posle gimnazije hteo da bude sveštenik, da je pokušao da se upiše na teologiju, ali da ga nisu primili jer ne ume lepo da peva, i zbog toga je upisao pravo, pa otišao u diplomatiju.

foto: draško gagović

Po mnogo čemu različit, ali po takvom razvoju promene stavova sličan, bio je Aleksandar Prlja, zvali smo ga Saša, godinu dana mlađi od Vlatka. U listu “Mladost” bio je, kao što sam već napisao, u spoljnopolitičkoj rubrici, u koju ja nisam uspeo da upadnem. Uz Boru Erdeljana i Dušana Pešića bila je to veoma jaka rubrika.

Prlja je, kao što rekoh, bio dao reč mami da će završiti medicinu, i to je učinio, kako je rekao, jer on svoju reč ne gazi. Da li je dao reč da će biti veran Titu i njegovoj politici? Koliko ja znam, formalno nije. Niko to nije zahtevao, ali jeste pisao u duhu te politike, i to dobro.

Radili smo istovremeno i u SSIP-u (Savezni sekretarijat za inostrane poslove). Kad sam se vratio iz Nemačke, borio sam se da umesto čina samostalnog savetnika dobijem čin savetnika saveznog sekretara, to je bila razlika kao između pukovnika i general-majora. Istu borbu je vodio i on. Pošto nisam uspeo, dao sam ostavku. Saša je istrajao, a da je to bila stvar principa dokazao je ostavkom dan pošto je dobio unapređenje, već je imao dogovor sa listom “Politika” da ode za dopisnika iz Pariza, kasnije je postao i njen glavni i odgovorni urednik.

Nailazim na internetu na jedan čudan zapis udruženja Montenegrin ethnic association of Australia o poseti dr Aleksandra Prlje 1990. godine u svojstvu “ministra spoljnih poslova Srbije”, unutar tada već polužive Jugoslavije. Pitali su ga tom prilikom da li jeste ili je bio komunista, a on se, prema tom izvoru, odrekao komunizma kao Breht pred Komitetom za antiameričku delatnost. A kada su ga pitali kako je onda u vreme Tita mogao da bude sve što je bio, on je odgovorio: “U stvari sam bio samo formalno komunista, kao i mnogi drugi.”

Ako je bio “formalno komunista”, veoma ubedljivo i dugo je skrivao svoje “suštinske” stavove, kao i mnogi drugi koji su prošli kroz “Omladinu” i “Mladost”, redakcije koje mi sa stanovišta desete decenije mog života sve više liče na isečke iz utopije koja nikada nije imala šansu da opstane. A sve je tada delovalo tako stvarno.