Putovanje od jednog sata, jednog minuta i jedne sekunde

Kad je prošle godine u Njujorku premijerno prikazana Crna rupa, kritika je predstavu trupe Tribe visoko ocenila, a za njenog koreografa i igrača Šamela Pitsa, pored ostalog, rekla da je “definitivno sasvim poseban glas njujorške umetničke scene”, da je “neobično moderna i iskrena, sjajno hladna i nežna. U svakom trenutku vizuelno upečatljiva, spora, a uzbudljiva” (“Njujork tajms”).

Osnivač ovog multidisciplinarnog kolektiva, Šamel Pits je igrač, koreograf, pedagog, umetnik performansa, konceptualnih i dramskih postavki – piše u katalogu Crne rupe. Diplomirao je umetničku igru na Univerzitetu Džulijard i dobio nagradu Marta Hil za izvrsnost u igri. Svoju profesionalnu karijeru započeo je u okviru “Hell’s Kitchen Dance” Mihaila Barišnjikova, kao i u trupi Balet džez Montreal. Između 2009. i 2016. godine, bio je član Kompanije Batševa koju je vodio Ohad Naharin. Tu je usavršavao Gaga pokret, čiji je danas sertifikovani pedagog. Asistent je na Univerzitetu Džulijard i rezidentni umetnik na Univerzitetu Harvard. Naveli smo samo najosnovnije stavke iz njegovog si-vija. Šamel Pits i Tribe učestvovaće ovog marta na 20. Beogradskom festival igre.

“VREME”: Kosmički naslov predstave, Crna rupa, podrazumeva korpus sasvim zemaljskih, ljudskih stvari. O čemu je vaša predstava?

ŠAMEL PITS: Crna rupa istražuje odiseju u kojoj se tri umetnika afričkog porekla ili, bolje reći iz afričke dijaspore, udružuju kako bi stvorili trojstvo snage, afro-futurizma i snažnog zagrljaja. Iako je naslov izveden iz kosmičkog fenomena crne rupe, ovo nije komad koji se bavi objašnjavanjem nauke. Naime, u koreografskom smislu, mi dajemo predlog da se ideja crne rupe iskoristi za stvaranje misteriozne atmosfere o onome što ona obuhvata i šta može da sadrži u sebi. Crna rupa je rad koji angažuje publiku i vodi je na živopisno hipnotičko putovanje, u trajanju od jednog sata, jednog minuta i jedne sekunde.

foto: the adeboye brothers

Ova predstava je deo vašeg triptiha Crna serija. Prethodili su joj Crna kutija i Crni somot. Koja je njihova priča?

Crna kutija je bila je moj prvi komad. Tada sam još živeo u Tel Avivu i nastupao za Kompaniju Batševa. Premijeru sam organizovao u sobi mog stana, koju sam ofarbao u crno. Odredio sam da to prvo izvođenje bude na moj 30. rođendan, za 30 bliskih prijatelja i da traje tačno 30 minuta. Kada je ovaj rad doživeo svoje trideseto izvođenje, praćen neverovatnim uspehom, znao sam da moram da radim dalje. Otišao sam kratko u Brazil s namerom da kreiram Crni somot. Tamo su tada stvarali zanimljivi multimedijalni umetnici, Mirel Martins i Luka del Karlo, sa kojima sam hteo da sarađujem. Somot je nastavio da se razvija, kao duet, koji će kasnije obići mnoge svetske scene. To je bio signal da treba stići do Crne rupe, za koju sam angažovao još jednog južnoafričkog umetnika, Tušrika Frederiksa, da nam se pridruži, dok je zvučni pejzaž kreirao njujorški kompozitor Siven Jakobovič. Crna rupa je postala priča o poreklu našeg plemena (Tribe).

Međutim, u vašem opusu je i takozvana Crvena serija. Zašto ova boja?

Volim kada mogu da odigram reči i kada one mogu da dobiju mnoga značenjaodjednom. Na primer, crno zapravo nije boja već nijansa, a u zavisnosti od konteksta može biti i odsustvo boje ili zbir svih boja. Crveno nije samo boja, već je i moj nadimak iz detinjstva. U Bruklinu su me i prijatelji i porodica zvali Red. Nakon što sam u inostranstvu kroz Crnu seriju stvorio svoj, nezavisan egzistencijalni okvir, poželeo sam da se vratim kući. Tu u Bruklinu, pokušavao sam da ponovo otkrijem svoje detinjstvo, svoje dečje zapitanosti nad životom, šarenilo, razigranost i lakoću. Crvena serija je platno za ove kvalitete. A unutar lakoće još uvek postoji ogromna dubina. Ukrštanja između samoće, neizvesnosti, kreativnosti i solidarnosti.

Svuda vas je bilo i svuda vas ima, sarađivali ste sa istaknutim kolegama. Kako je to iskustvo obogatilo vaše koreografije i izvođenje?

Radeći u različitim trupama, ali i ostajući sam sa sobom, naučio sam da predvodim bez potrebe da imam sledbenike. Svi umetnici sa kojima radim su moji heroji i neizmerno me inspirišu. Predavati se, za mene, podrazumeva da je neko inteligentan učenik. Da je zadržao radoznalost, otvorenost, spremnost na eksperiment. Mnogo sam naučio od Ohada Naharina, dok sam sa njim dugo i blisko sarađivao u Tel Avivu u Batševi. Uvek bih pažljivo posmatrao kako Ohad radi sa drugima. To je bila moja svakodnevna praksa.

U Batševi ste ovladali i Naharinovim poznatim Gaga pokretom. Kako je u Americi prihvaćen Naharinov jezik?

Nisam majstor Gaga pokreta, koliko sam zapravo još uvek strastveni praktikant. Učim i vežbam svakodnevno. Amerika voli Gagu! Neverovatno je videti koliko je Gaga suštinski deo svakodnevnog života Amerikanaca. Pozvan sam često

da podučavam ljude, i to radim sa ogromnim zadovoljstvom.

I, nešto iz ranih godina vaše biografije: Šamela, dečaka iz Bruklina, magnetizam igre davno je privukao. Kako je sve počelo?

Moja majka je uvek pravila zabave. Dolazilo je mnogo ljudi, a mnogi od njih su igrali. Ostajao bih do kasno i igrao sa maminim prijateljima. Sećam se da bih nakon te igre, u sitne noćne sate, pokušavao da te odrasle ljude rasporedim u različite ćoškove i sekvence. Onako, u mojoj mašti. Bio je to verovatno moj prvi pokušaj koreografisanja. Tada sam imao šest, najviše osam godina.

U tom kontekstu, koliko je neverovatno ili teško biti kreator igre u Njujorku, dakle ovo što ste vi danas?

Zaista je dobar osećaj vratiti se kući. Njujork ima jedinstvenu atmosferu i neku posebnu energiju. Ovde oduvek postoji veoma ambiciozna scena, ali uvek ima prostora za sve nas. Što više nastavljam da ulažem u zajednicu koja me je podigla, sve više shvatam da je ovo grad najrazličitijih kultura i načina života: jedan živopisni lonac. Pošto je Tribe kolektiv domaćih i inostranih umetnika, osećam se veoma posebno u pažljivom kultivisanju prostora za sve nas, dok sam istovremeno zadivljen i inspirisan kulturama koje ovde već postoje.