Dva policajca koja su stajala prekoputa Parlamenta pažljivo su posmatrala ljude koji se već mesecima okupljaju u „Privremenoj skupštini naroda dostojnog Srbije“. Njihov posao je bio jednostavan, možda samo malo otežan zbog smoga koji ne napušta beogradske ulice, jer je grupa ljudi koju nadgledaju statična i mirna. Na drugu malu skupinu ljudi, neke ljude sa psima okupljene oko šatora u Pionirskom parku, policajci nisu uopšte obraćali pažnju.
Povod za njihov protest bio je što je u noći između 12. i 13. oktobra neidentifikovano lice ubilo desetine pasa lutalica na ulicama Smederevske Palanke, među kojima je bila i meštanima dobro poznata ženka Zlata. Iako je bojevom municiojom pucao po gradu, vinovnik još uven nije priveden.
Šator Ivana R. Ivanovića bio je raširen je nasred Pionirskog parka već osmi dan zaredom. Plava plastika bila mu je jedina zaštita od kiše i hladnoće. Neko je ispred šatora stavio klupu prekrivenu crvenim plakatom otpornim na vlagu na kome piše „Nema nazad“ i na kome su navedeni stravični podaci o svim psima koji su tokom godina brutalno ubijeni u ovoj državi. Slike na desetine životinja nalazile su se ispod svakog teksta kao dokaz, a “drugo lice” plakata imalo je još više poražavajuće podatke: pečati, potpisi i grbovi Republike Srbije stajali su samo kao ukras na fotografisanim izveštajima o zločinima koji nikada nisu ugledali lice pravde.
Ljudi su se okupljali oko klupe da pročitaju sve što piše i saznaju za šta se Ivan bori već godinama.
Juki, Emi i Kejti nisu mnogo marile za ono što ljudi rade, one su našle mesto na kome mogu malo da se ugreju po hladnom i kišovitom danu. Pozirale su uz crveni plakat kao pravi seći modeli za neki prestižan časopis opsima. Mala odela krasila su im krzna različitih boja, a svaku naredbu koju bi im izrekli njihovi vlasnici pomno su pratile ušima i očima.
One su tug dana predstavljale simbol borbe, simbol svih ljudi koji su se svaki dan okupljali oko Ivanovog šatora. Oko plave plastike bi tokom nedelje dolazili njihovi raznobojni rođaci iz svih delova Beograda, a njih tri su danas ponosno stajale na toj klupi i reprezentovale sve njih.
Čekajući kao pas na ulici
„Životinje samo ljubav traže, jer ni jedna šta joj treba ne ume da kaže“ pisalo je kao parola na obližnjoj banderi koja je osvetljavala grupu ljudi oko šatora.
Ivan se šetao naokolo, pričao je sa svima i svakome zahvaljivao što je došao da ga podrže. „Ja nisam bitan, ovi ljudi ovde su oni koji pričaju našu priču“ rekao je kada bi ga upitali da kaže nešto više o sebi i svom trenutnom stanju.
On je u Pionirskom parku zajedno sa psima lutalicama već osmi dan gladovao i čekao odgovor jedinog “Vlasnika” koji bi nešto mogao da promeni – predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Taj vlasnik se nije odazivao, a Ivanov jedini izbor je bio da nastavi štrajk glađu i da kao pas čeka na ulici.
Kesa u šatoru mu je bila puna namirnica, sokova, čajeva i ostalih proizvoda koje su mu ljudi donosili, a koje nije ni okusio.
Kolaps
“Neko mu je prethodnih dana napao stvari i šator, polili su mu ulje i gađali ga čime su stigli” rekla je jedna od vernih posetilaca Ivana u Pionirskom parku Nadica, “Ovde okolo su kamere koje snimaju i prate sve, ali mi ne očekujemo da će ih iko ikada uhvatiti, kao što nisu ni kriminalce koji su ubili sve ove životinje”.
Lica ljudi koji su tu već neko vreme dolazili vidno su iskazivala zabrinutost, kako za Ivana, tako i za ishod njegove borbe koja se nije pomerila s mesta.
Ivan je ušao u svoj šator, bio je vidno umorniji i slabašniji nego prehodnih dana, pa su se svi složili da treba da uđe unutra dok oni ispred čuvaju stražu. Nekoliko njih bi mu prilazilo, pitalo bi ga da li je dobro. On je svima njima odgovarao pozitivno.
Ispred šatora se uglavnom pričalo o kućnim ljubimcima, o tome kako je ko saznao za sve ovo što se dešava i zašto sa ovom borbom ne sme da se stane. Ljiljana, koja je već neko vreme tu stajala, kaže „koliko Ivan zapravo i sam trenutno liči na napuštenog psa: šeta ulicama već danima bez hrane, sam, po kiši i magli, ljudi ga gađaju i teraju, a ovaj njegov šator ovde izgleda kao da je kućica za pse”.
Okupljeni ljudi čuvali su Ivana do mraka kao najdrogocenijeg psa koji je ikada šetao Pionirskim parkom. Čak i kada mu je bilo hladno, činilo se da je toplina koju bi mu ljudi svaki dan svojim prisustvom donosili, bila jača od kiše i magle koja nije napuštala beogradske ulice.
U ponedeljak su isti ljudi ponovo došli da obiđu Ivana. Vrhovni “Vlasnik” i dalje nije reagovao na sve pse koji čekaju ispred vrata Predsedništva. Ivana nije bilo: oko pola 9 uveče mu je pozlilo nakon čega je prevežen u Urgentni centar gde je bio primoran da prekine štrajk glađu.
Za sada.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com