U ruskom zagrljaju: Ponovo na pogrešnoj strani istorije

Ne radi se ovde i sada samo o ovoj zimi, o snabdevanju strujom, gasom i naftom, o jednokratnom smrzavanju i sedenju u mraku. Srbija sada mora da se opredeli na kojoj strani istorije će se naći u narednoj deceniji ili dve.

Govor Aleksandra Vučića na Generalnoj skupštini UN je pokazao da on to ili ne shvata, ili prosto nije u stanju da preskoči preko vlastite radikalske senke. Reči koje su njegovi sledbenici slavili kao „istorijske“ – on je zapadnim silama skresao istinu u lice koju nisu u stanju da svare – nisu u kontekstu pulsirajućih istorjskih previranja mogle drugačije da se shvate nego kao svrstavanje Srbije na rusku stranu. Vreme nesvrstanih je davno prošlo.

Pa onda još potpisivanje Nikole Selakovića sa Sergejem Lavrovim čega god, pred uključenim kamerama uz bratski stisak ruke i zaverenički osmeh usred Njujorka; pa nastupi Aleksandra Vulina po principu „živela Moskva, uaaa Zapad!“. Vulin kao da je Vučičeva Mira Marković koja je Slobodana Miloševića sokolila da se upusti u istorijske bitke protiv globalizma koji je stajao na putu stvaranju ondašnjeg srpskog sveta.

Poruke iz Vašingtona, Brisela, Berlina, Londona, Pariza su jasne, da jasnije ne mogu biti: nema više „vrdanja“, ili ste sa nama, ili ste protiv nas u ovim predapokaliptičnim vremenima.

Zavezan u kosovskom čvoru, pod pritiskom nadolazeće srpske putinofilske, antizapadne desnice koju je sam iznedrio, zavistan od rejtinga i grčevite borbe za opstanak na vlasti, naprednjački kadar na čelu sa Vučićem u pokušaju da održi neodrživu poziciju vrdanja na međunoradnoj sceni svaki dan udaljava Srbiju od zapadnih demokratija, što već sada ima dugotrajne posledice.

Politički očevi Aleksandra Vučića i Ivice Dačića nisu svojevremeno bili shvatili šta je značio pad Berlinskog zida. U Evropi koja se ujedinjavala vodili su politiku razjedinjenja, u svetu u kome se raspadala sovjetska imperija ulog su bili stavili na slabašnu rusku kartu. Nije tačno da su tada bili „prespavali“ kraj blokovski podeljenog sveta, kako se često govorilo – uvaljani u nacionalnu kaljugu i krv oni su proklizavali na terenu međunarodne politike, jednostavno se nisu snalazili, nisu razumeli promene koje su se oko njih dešavale.

Posledica njihove politike bila je da je Srbija propustila talas proširenja Evropske unije, da se našla na stubu srama zapadnih demokratija, da su uništili u priličnoj meri sve, što se uništiti dalo. Mladi Dačić i mladi Vučić su svesrdno tada bili dali svoj doprinos temeljnom uništenju cvilizicajskih društvenih tekovina u Srbiji, o privredi i prosperitetu da ne govorimo.

Evo ih sada opet u političkoj igri na istoriskoj prekretnici, ovog puta ne u ulozi potrčka svojih šefova, već sami gazde i to na vlasti. Aleksandar Vučić je višestruko prerastao svoje političke mentore, mnogo toga je naučio iz grešaka Slobodana Miloševića. Na unutrašnjem planu je usavršio autokratsku kontrolu, na spoljnom, kako sam kaže, vrdanje, to jest neopredeljivanje i odlaganje. I to je prolazilo dok je svet koliko-toliko bio u redu.

Svet više nimalo nije u redu, promene koje se dešavaju pred našim očima su drastične i dubinske kao kada je padao Berlinski zid, samo što se ovoga puta zid ponovo diže, a sa jedne i druge strane su vojske sa repetiranim puškama.

Najavljeno je danas-sutra najistorijskije od svih istorijskih obraćanja naciji Aleksandra Vučića. Biće to samo još jedna u nizu logorejičnih bujica nerazumljih objašnjavanja, samohvalospeva i žalopojki, osim ako ne saopšti ono jedino bitno u ovoj situaciji: da li Srbija Rusiji uvodi sankcije, ili ne.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com