Za “Vreme” iz Italije
Paolo Konjeti je u Italiji superzvezda. On je od retko privilegovanih koji mogu da biraju medije za koje će govoriti i izdavače kojima će poveriti novi rukopis. Nakon Nagrade publike na nedavno završenom 75. Filmskom festivalu u Kanu filmu Osam planina, snimljenom po motivima njegovog istoimenog romana, već postojeća popularnost Paola Konjetija biće još veća.
Tek što je prešao četrdesetu, a za sobom ima već deset knjiga. Guste crvene kose i brade, strogog i prodornog pogleda crnih očiju ispod tamnih obrva, Paolo Konjeti se ipak smeši. Rođen je u Milanu, a najveći deo godine provodi u svojoj planinskoj kući, u zelenoj italijanskoj regiji Val d’Aosta. Raznovrsne su teme njegove jezgrovite i meditativne proze: pisao je o velikim gradovima, veličanstvenim planinama, prirodi, putovanjima, prijateljstvu, mukama odrastanja i traženja mesta pod suncem – ukratko, pavezijanski rečeno, pisao je i piše o zanatu življenja. U Srbiji je izdavačka kuća Laguna objavila dve Konjetijeve knjige: zbirku novela Divlji dečak i bestseler roman Osam planina, obe u prevodu Gordane Breberine, a u septembru će i najnoviju Sreća vuka.
Poznajem ga godinama, posećujemo istu milansku knjižaru Gogolj & Co, koja se nalazi u nekadašnjoj radničkoj (sad džentrifikovanoj) četvrti Lorenteđo, a gde je Lukino Viskonti 1960. godine snimio legendarni film Roko i njegova braća. Ovaj razgovor se odmotao nakon jedne književne večeri, uz hladno belo vino. Ne špricer, to ovde ne postoji. Pokraj naših nogu dremao je pas Laki, border koli, od kojeg se Paolo retko odvaja.
“VREME”: Da li ste učestvovali u nastajanju filma Osam planina?
PAOLO KONJETI: Pratio sam rađanje ovog filma od samog početka, od leta 2019. kada je belgijski par, reditelji Feliks Groningen i Šarlot Vandermerš, došao na planinu da me lično upozna, ali i da bolje razume svet opisan u knjizi. Odmah su odlučili da će snimati na istim mestima o kojima sam pisao. Tako sam ih godinu dana, kroz sva godišnja doba, vodio po raznim lokacijana iz romana. U kuće planinara da upoznaju moje prijatelje. Bilo je mnogo posla pre početka snimanja. Onda su se u proleće 2021. vratili sa glumcima i ekipom. Glavni glumac, Luka Marineli, proveo je šest meseci sa mnom u planini kako bi bolje ušao u lik koji malo podseća na mene… Film je prekrasan, uzbudljiv, istinit. A ponajviše jer je autentičan: sve je snimano u planini, svaki kamen je kamen i svaki potok je potok, a svetlo je ono sa 2500 metara nadmorske visine. Mnogo se ponosim filmom.
Roman Osam planina, ovenčan nagradom Strega 2017. godine (najvažnija književna nagrada u Italiji), preveden je u 40 zemalja i bestseler. Da li vam je to omogućilo da živite od pisanja?
Pre ove knjige dvadeset godina bavio sam se pisanjem. I nakon toliko godina tokom kojih sam radio najrazličitije poslove kako bih sebi omogućio da pišem (bio sam kuvar, barmen, video-montažer, učitelj pisanja), konačno mogu da živim od svojih knjiga, a to je duboko zadovoljstvo. Želja da budem pisac je ostvarenje mog dečačkog sna, koji se u to vreme činio nedostižnim i ne mnogo drugačijim od želje da se bude astronaut (astronaut i pisac su u osnovi dve slične profesije). Lepo je imati toliko čitalaca i lepo je kad mi se neko zahvali na onome što sam napisao, jer mu je to malo promenio život ili mu jednostavno pravilo društvo na jedan dan.
Na jednom srpskom blogu naišla sam na recenziju Divljeg dečaka: “Knjiga ima spor ritam, radnje gotovo i da nema, ali mi se dopada jer ima dušu”, a francuska novinarka Marsel Padovani napisala je da imate đavolsku sposobnost da uđete u žensku dušu.
Moja prva knjiga, napisao sam je kad sam imao 25 godina, zove se Priručnik za uspešne devojke, što je ironičan naslov, zar ne, za zbirku priča o ženama i njihovim jadima. I još jedna, za koju sam ostao jako vezan, Sofija se uvek oblači u crno, posvećena je nabusitoj devojci koja je godinama bila moja izmišljena ljubav. Onda je, sa planinom, došlo vreme da se suočim s muškim pričama, koje sam ranije uvek izbegavao. Divlji dečak i Osam planina pričaju o muškarcima i o njihovim prijateljstvima, a ono malo žena koje su u njima prisutne ostaju u drugom planu. U planinama ima ekscentričnih, snažnih, hrabrih žena, ponekad veoma komplikovanih. Ali nije teško zaljubiti se u njih.
U jednom intervjuu ste izjavili kako bi trebalo da neko počne da piše o muškim prijateljstvima, toj temi odavno izašloj iz mode. Kakva su muška prijateljstva?
To su tiha prijateljstva. I stoga se po mogućnosti odvijaju na otvorenom prostoru, bilo bi malo čudno sedeti za stolom i ćutati… Oni zajedno planinare, grade kuću, rade neki fizički posao. I tu nema potrebe za rečima. To su prijateljstva koja podnose velike razdaljine i dugotrajna neviđanja, jer ja baš ne volim telefoniranje. U ovoj vrsti prijateljstva postoji razumevanje, tu nema osuđivanja. Ono je poput toplog skloništa, jedne od onih planinskih koliba: napolju veje i hladno je, a unutra je založena peć.
Američka književnost je duboko uticala na vas. Često ste se vraćali u Njujork istražujući i opisujući ga. Za čim ste tragali u Gotamu i zašto volite Bruklin?
Upio sam ponešto od američke književnosti, ne od one akademske, nego one tzv. ulične i iz vremena osvajanja granica. Učio sam od Hemingveja, Džeka Londona i Bukovskog, koji su takođe bili istraživači i avanturisti. Književnici koji su malo studirali, ali su mnogo živeli. Njujork je prestonica ovakve književnosti, pa sam se, obrevši se tamo, osećao kao da ulazim u omiljene knjige, u živote omiljenih mi pisaca, i posle svih ovih godina i dalje Njujork doživljavam na isti način. Da sam tamo stigao 1950-ih ili 1960-ih, verovatno bih voleo Menhetn, Grinič vilidž, Louer ist sajd, ali svako živi u svom vremenu: danas je Menhetn ostrvo za bogataše, a ja sam moj živahni, narodski Njujork našao preko mosta, u Bruklinu. A duša grada se stalno giba, možda je sada, dok razgovaramo, otišla da živi u Kvins ili u Bronks.
Ritam i vitalnost vašeg kristalnog stila pisanja formirani su i iz knjiga Bepea Fenolja i Marija Rigoni Sterna.
Oni su netipični pisci italijanske književnosti: Mario Rigoni Stern se prijavio za vojsku kada je imao 17 godina, Bepe Fenoljo je po završetku srednje škole postao partizan. Kao veoma mladi, iskusili su rat i Pokret otpora. Zajednička im je još jedna stvar, a to je vrlo blizak odnos sa njihovim krajem: visoravan Azjago za Rigoni Sterna, teritorija Lange u Pijemontu za Fenolja, u oba slučaja, dakle, radi se o seljačkim planinama, siromašnim, ali punim ljudskosti i istorije. Rat i planina (Fenoljovo je više brdo, ali nema veze) stubovi su njihovog književnog opusa koji se temelji na iskustvu, sećanju, određenim mestima, na konkretnosti drveća, reka, šuma. Eto, u njima sam pronašao i Hemingveja: uspeo sam da spojim američku književnost i italijanski jezik. Kao pisac osećam se njihovim učenikom.
Svaki mesec u planini miriše na drugačiji način. Kako miriše u junu u dolini Val d’Aoste gde ste našli utočište? Pišete li novu knjigu?
Pišem ujutro čim se probudim i predveče, pre večere. Na otvorenom, po mogućnosti. Ostatak dana provodim u šetnji (tri-četiri sata dnevno, u planini), bavim se popravkama oko kuće, negujem baštu, cepam drva. Upravo sam sagradio i smeštaj za goste i oko toga imam još puno posla. Onda odem nekom u posetu ili svratim u bar. Tokom nedelje uglavnom samujem, ali vikendom uvek dođe neki prijatelj, moja devojka Federika dođe iz Milana i onda mi je praznik. Pišem novu knjigu, da, kao i uvek. Zapravo, nikad ne prestajem da pišem. Jun je moj omiljeni mesec, tada proleće eksplodira na 2000 metara. Potoci bujaju, livade su u cvatu. Uzgajivači stoke pristižu iz doline i ostaju na planinskim pašnjacima do septembra. Miriše na mladu travu, na vodu, na štalu, a uveče na vatru, ovde se i u junu loži.
Da li ćemo uspeti da se vratimo prirodi?
Ne znam. Čovečanstvo je sklono samouništenju. Ubijamo se u ratovima, stvaramo nove bolesti i uništavamo svoj ekosistem: da smo životinje, reklo bi se da smo se previše namnožili i da ćemo izumreti, poput dinosaurusa. Iskreno, ta pomisao me ne užasava. Zapravo me teši. Kad čovečanstvo bude izumrlo, Zemlja će da slavi, vrlo brzo će zaboraviti da smo ikada postojali i ponovo će postati divno mesto.
