Uskoro će se navršiti 55 godina otkako je 16. juna 1967, prilikom održavanja Prvog međunarodnog simpozijuma o Džejmsu Džojsu, utemeljena International James Joyce Foundation. Mesto (Dablin) i vreme (Blumovdan, Bloomsday) preuzeti su iz njegovog najpoznatijeg dela, koje mu je iz štamparije stiglo na dan kad je navršio četrdeset godina, 2. februara 1922. Mnogo godina docnije, 1984, na Devetom je simpozijumu Žak Derida okupljenim ekspertima i onima koji se tako osećaju saopštio, uz nebrojene druge, dve očiglednosti koje zapanjuju baš zato što su belodane: da je Džojs sve to predvideo i da je, upravo stoga, stručnost po pitanju njegovog dela konstitutivno nemoguća. Da bi zatim tu suštinski nedokazivu tvrdnju dokazivao sledeći neke od bezbrojnih i beskonačnih značenjskih slojeva koje u tekstu aktivira, reklo bi se, najjasnija od svih reči – da, yes. “Da ne dolazi nikad samo i čovek nikad nije sam kada kaže da”, kaže Derida, da bi u drugom kontekstu, ali na istoj stranici, rekao i da već prve stranice Džojsovog romana “morale bi biti dovoljne da čitaoca nauče pameti” po pitanju konačnosti i jednoznačnosti napisanog. Ako je lepa knjiga 100 Odiseja (i noć više): beleške za Džojsa Novice Milića, kojom je, među ostalim, obeležena, stogodišnjica pojave romana Ulysses, po opsegu mala, to, dakle, nipošto ne znači da nije veoma opširna, mada svakako znači da nije iscrpna – jer to ni unutar sopstvenih relativno skromno zadatih okvira zahvaljujući materiji ne može da bude. Ovde ćemo tek uzgred pomenuti kako erstwhile Deridin beogradski domaćin s pravom ukazuje da bi bilo bolje da naslov prevede oblikom nasleđenim iz grčkog, Odisej, a ne iz latinskog, Uliks, kako su to činili svi dosadašnji prevodioci. Važnija je tvrdnja kako je to roman kojim se završilo sa literaturom: “Napisano je ispunjeno. Dovršilo se. Urađeno je. Sve posle je ponavljanje već viđenog, ovako ili onako.” Da to ipak neće biti tako jednostavno, još manje naivno, ne svedoči toliko potreba da se odmah navedu još neka lako predvidljiva imena, koliko sledeća rečenica: “Hteo sam time da počnem, tom tvrdnjom.” Ali nije, pročitali smo, time počeo, tom tvrdnjom o završetku, jer ne počinje pisanje gde hoće onaj ko – ni ona koja, dabome – piše.
On n’écrit pas ce qu’on veut, pisaše Flober, koji je, ako iko, ne samo tačno znao šta je hteo da piše, nego i mogao da piše šta je hteo. Pa kako ona stoji stvar sa čitanjem? Ako ne kontrolišemo ni početak, još smo manje u stanju da određujemo gde pisanje završava. Slučajno ili ne, neočekivano u svakom slučaju, drugi jedan Žak – Ransijer – obrazlažući svoju tezu o radikalnoj jednakosti sposobnosti saznavanja sledio je putešestvije razumevanja figure koja je veoma bliska Odiseju: Telemaha. (Da, ime operatera nije odabrano slučajno, pokazuje to Deridin tekst opširno se baveći telekomunikacijom kod Džojsa.) Pozivajući se na eksperiment Žozefa Žakotoa, koji je svojedobno veoma popularan roman o sinovljevim priključenijima koristio za podučavanje francuskog nečuvenim načinom (ostavio je učenike same sa tekstom, bez ikakvih objašnjenja, samo je “izdao naredbu da pređu šumu iz koje on sam nije poznavao izlaza”), Ransijer je projekt intelektualne emancipacije uspostavio na obrtanju logike ovlašćenog tumačenja. “Nije nužno objašnjenje da bi se otklonila nesposobnost razumevanja.” Naprotiv, to je fikcija koja osigurava neravnopravnost principom zamene “slova duhom, autoriteta knjige jasnoćom objašnjenja”. Ključna operacija je prevođenje (pa i, recimo tako, nekog jednostavnog naslova) jer “razumeti uvek znači samo prevesti”. Tu se, ako već ne drugde, Ransijer slaže sa Deridom: “Nema ničega izvan ispisane stranice, nema dvostrukog dna koji bi zahtevao rad neke druge inteligencije, inteligencije onoga koji objašnjava.” Da bi govorili o Fenelonovom Telemahu, učenici su na raspolaganju imali samo reči iz Telemaha, što je kao kritički metod zagovarao i Pol de Man.
Preduslov je – u tome je, dabome, problem – volja da se sazna, da se nauči, umesto da se preuzme gotov kalup autoritativnog znanja. Ransijer izričito podseća kako su učenici naučili bez učitelja koji objašnjava, ali ne i bez učitelja naprosto. Učitelj neznalica iz njegovog naslova ostavio je “svoju učiteljsku inteligenciju po strani kako bi njihova učenička inteligencija bila zaokupljena inteligencijom knjige”. S tim u vezi, i Milić ponavlja: “Delo je mašinerija koja produkuje interpretacije, a džojsovska revolucija u čitanju ima tu odliku da nas je prinudila na te interpretacije kao mnoštvo, kao plural.” Kao ni svet, ni knjiga nema finalnu interpretaciju, “postavke između teksta i razumevanja, posredovanja koja su u tekstu, oko teksta, i na unutrašnjem i na spoljašnjem njegovom rubu, nemaju kraj,” one se okreću “oko sebe i jedne oko drugih, a sve skupa oko Džojsove knjige”. U poetici, kao i u politici, odgovornost je na nama: sapere aude. Razumevanje je opažanje i pamćenje, ponavljanje i proveravanje, dovođenje u vezu onoga što želimo da saznamo sa onim što već znamo. “Jedini je metod”, štono reče Eliot, “biti veoma inteligentan.” A uvek je lepše biti glup.
