U teoriji bi izborna tišina biračima trebalo da omogući da pred izborni dan saberu utiske, da im se svari sve čime su ih raznoliki kandidati za različite političke funkcije nakljukali, da im se slegne sve što su čuli i videli, da neometano dobro razmisle, te na glasačkom mestu bistrog uma i čilog duha realizuju odluku dobro promišljenu u sopstvenom najboljem interesu.
Izborno tihovanje bi trebalo da glasače podstakne da pažnju okrenu unutrašnjem svetu ne bi li sagledali carstvo ovozemaljsko, dosegli stanje blažene svesti i čistog postojanja koje je sakriveno duboko u nama, a koje remete izborne konvencije, skupovi, reklame, bilbordi, TV dueli između konkurentskih ponuđača političkih opcija (u državama u kojima ih ima), nenaručena i naručena istraživanja rejtinga partija i pojedinaca, itd.
U srbiji bi izborna tišina mogla da se zvanično nazove i „zabrana iskakanja iz frižidera“, to jest zlostavljanja birača medijskom sveprisutnošću kandidata upornih da ubede potrošače medisjkih sadržaja u svoje tumačenje stvarnosti i halucinacije.
Mediji tokom izborne tišine ima da se uzdrže od objavljivanja naklapanja i izjava koja imaju direktne veze sa izborima. Medijima je tokom izborne tišine, naravno, dozvoljeno da, na primer, obožavaju najveličanstveniji novootvoreni, taze renoviran deo Kliničkog centra Srbije, pošto se prethodnih nedelja sve živo i srpsko na njegovom postojanju zahvaljivalo onom jednom jedinom, bez koga takvo čudo ne bi postojalo, a čije ime zbog izborne tišine ne sme da se spomene u takvim kontekstima čitavih 68 sati.
U praksi je sve to čista glupost, a pogotovu u Srbiji. Da bi se srpskim biračima, izloženim ozbiljnoj i neprekidnoj mnogogodišnjoj torturi političkom propagandom, omogućilo da im se makar donekle razbistri um od sugestvinih, politički manipulativnih sadržaja, izborna tišina bi trebalo da traje barem 720 sati, po principu: 30 dana izborna kampanja, 30 dana izborna tišina.
Dalje: po stupanju na snagu izborne tišine, predizborna buka samo se, u tradicionalnim medijima, transformiše u manje eksplicitne oblike, a u svom punom zanosu se seli na društvene mreže.
I još dalje: pitanje je da li se propisivanje izborne tišine kosi sa zagarantovanom slobodom govora kao jednim od osnovnih postulata svakog demokratskog društva. To nije pitanje samo za Srbiju, već i za funkcionalne demokratije u kojima takođe postoji izborna tišina, kao što su Kanada (na sam dan izbora u blizini biračkih mesta), Francuska (subota i nedelja), Irska (subota od 14 časova), Italija (tamo je sve to dosta komplikovanije i počinje mesec dana pre izbora) ili Španija (24 časa pred izbore).
U ogromnoj većini zapadnih demokratija naravno da ne postoji pojam izborne tišine. Pod jedan: ne postoji nikakav dokaz da je delotvorna; pod dva: sloboda govora mora da bude neupitna u svakom trenutku.
Najbolje je da svako u Srbiji sam tokom ovog izbornog tihovanja razmisli i o tome da li je zahvaljujući zatišju poltičkog informativnog bombardovanja na bilo koji način promenio/la mišljenje o nekom kandidatu/kandidatkinji ili partiji.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
