“Tog 24. februara, kada su pale prve bombe na Ukrajinu, nisam spavao. Video sam odmah postove na društvenim mrežama i shvatio šta se dešava. Bilo mi je muka, plakao sam. Imam prijatelje u Ukrajini, radim sa Ukrajincima, ne mogu da se poistovetim sa takvom agresijom ruskog rukovodstva. Zato sam odlučio da odem, brzo, pre nego što se granice zatvore.” Ove reči izgovara 30-godišnji programer Android telefona iz Sankt Peterburga, čije je ime poznato redakciji, dok sedi za stolom jednog kafića na Topličinom vencu u Beogradu, crnih podočnjaka, sa strahom u očima, izgubljen. Sleteo je u Beograd 5. marta.
Nekoliko hiljada Rusa su, kao i on, nakon Putinove invazije na Ukrajinu našli utočište u Srbiji, jer je jedna od retkih zemalja u Evropi koja ne zahteva vizu čitavih trideset dana. Takođe, i dalje postoji direktna avio-veza sa Moskvom i pored pritiska Evropske unije, koja je zabranila letove za i iz Rusije. Čak je udvostručen broj letova nakon invazije, pa vraćen na jedan dnevno, pod pritiskom EU na predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Pročitajte ceo tekst Milice Čubrilo Filipović u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (31. marta)
Pretplatite se na digitalno izdanje
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com