Znao sam da će me jednom ovo čekati, osim ako odem pre njega. Nije se dogodilo. Dakle, sačekalo me je.
Hteo sam da ugasim laptop i odem na spavanje, a onda mi je ruka ipak krenula na još jedan krug po mreži, ko zna zašto, valjda sam hteo da pronađem nešto utešno pred spavanje, bilo šta, a umesto toga me je sačekala rečenica: Umro je Igor Mandić. Rasanila me je u hipu. Kako sam ipak zaspao? Takvi su ovo dani, pomislio sam, sve naopako je sada moguće, pa i da sablasni avion pravo iz prošlosti tresne na Zagreb, i da nedaleko odande umre Igor Mandić.
Ali ujutru opet ništa nije bilo ni stvarno ni moguće. Od tada, a prošlo je četrdesetak sati, pokušavam da apsorbujem tu pročitanu naslovnu rečenicu, zapravo, činjenicu od koje se ona sastoji. Ali, ne ide. Mada ni u činjenici ni u rečenici koja je odražava nema ničega čudnog: ljudi su smrtni, a još su smrtniji ako imaju osamdeset i dve godine.
JEDINSTVENA MALENKOST
A Igor je ionako sa smrću koketirao, prizivao je, molio je da mu dođe već punih osamnaest godina, otkada je tragično ostao bez diteta, bez kćeri Ade, još jedne duše bez odbrane od sveta. Osamnaest godina: celo jedno punoletstvo čekanja. Bez iluzija, bez nade, onako kako nama bezbožnicima sleduje.
I u kakvu se samo veličanstvenu ruševinu polako i sa stilom pretvarao taj stari, lepi, uspravni čovek: gledao sam ga, sada znam da je bilo poslednji put, kako podruku sa Slavicom, umoran, malo pripit, tek jedva pogružen, zamiče od Vuka ka “Moskvi”, u već ponoćni oktobarski sat. Posle je došla korona, zvanično, pa treći svetski rat, nezvanično… I ostali jahači apokalipse su u niskom startu. Ovo dalje što će uslediti, odigraće se bez njega, kao da nam je veselo pokazao šipak – dosta ste blenuli u mene, dalje se snalazite sami.
Pitaju me ovih dana oni kojima je posao da pitaju takve stvari: kako ste otkrili Igora Mandića? Kako ste ga upoznali? Čuj, otkrio, čuj, upoznao… Nisam ga nikada “otkrio”, on je prosto bio tu, u naponu spisateljske i svake druge snage, elokventni, svestrani, osebujni, ekscentrični četrdesetogodišnjak koji je u svojoj inokosnoj “malenkosti” nosio ono što su u srećnijim, otud i lagodnijim kulturama i društvima pokrivali čitavi pokreti, pravci, družbe i sljedbe…
Igor je, dakle, taj koji je nešto “otkrio”, i to za sve nas: to nešto bismo možda najtačnije mogli nazvati medijska pismenost. Danas je to opšte mesto, ali u vreme kada je on demonstrirao njenu važnost i njene mogućnosti, ona nije postojala ni kao pojam – ili, svakako ne ovde.
KATEDRICE I INSTITUTIĆI
Rođen 1939. u Šibeniku, u deklasiranoj građanskoj porodici, đak klasične splitske gimnazije, uživalac klasične muzike, govornik klasičnih i savremenih jezika, klasični atlet i klasični knjiški moljac u jednom telu i duhu, potom u Zagrebu student i diplomant komparatistike, mogao je Mandić proživeti još jedan od onih klasično klasičnih klasičarskih života i postati dremljivi klasik, akademik, bard i nestor Nacionalne Kulture, ovlašćeni i povlašćeni, dobro dotirani i kotirani čuvar kojekakvih čistota (prvo ideološke, a potom nacionalne, jezičke…), u svakom slučaju jedan od onih kreštavo ćutećih pernatih stvorova punjenih slamom kakvi naseljavaju naše provincijalne Panteone, i o čijim se mrtvorođenim jubilejima neživota i nerada održavaju simpozijumi sa hektolitrima kafe i kisele vode, sve sa celomudrenim izvješćem od minut i po pred kraj državnog TV dnevnika. Mogao je, da je hteo, ali bi to bilo u dramatičnoj suprotnosti sa onim što je značilo biti Igor Mandić, i biće da je to on razumeo, makar na intuitivnom nivou, i pre nego što je postao The Igor Mandić.
A to je rađanje istinski započelo kada je, umesto ušuškavanja na kakvoj katedrici ili institutiću (a Zagreb je osobito zgodan grad za odživljavanje života u finom paperju od deminutivčića), mladi Mandić banuo u – novine. Bilo bi to još u redu da je kanio postati novinarom ali, čini se, ništa mu nije bilo dalje od takve pomisli. I nekako je zauvek i ostao najmanje novinar od svih naših velikih i znamenitih “novinskih pisaca”, kolumnista, vituoza na petoparcu, esejista od “jedne teze, dva primera i tri šlajfne”.
Od tih bezobraznih mladalačkih književnih i muzičkih kritika u Vjesniku, od Notesa u VUS-u, od niza “kulturoloških i fenomenoloških” serijala u drugoj polovini šezdesetih i kroz cele sadamdesete, od vrlo često pionirskog pisanja o televiziji, erotici, hrani, vinu, žanrovskoj književnosti i koječemu drugom, Mandić se etablira kao Osobnost bez pardona, jednima omiljena, drugima iritantna, a svim neizbežna – naročito onima koji se kunu da “TO ne čitaju”. U osamdesetima, kroz ono što će sam nazvati “odriješeni jezik posttitovske epohe”, u “šuvarovskoj” Hrvatskoj praktično zabranjen, postaće provokativni kolumnista “Duge” i ključni, prevratnički književni kritičar NIN-a, najznačajniji nakon Mihizove epohe. Nikad ličan tj. privatan u svojim sviđanjima i svađanjima, oštar gde i kad god treba ali uvek olimpijski benevolentan, prijatelj mnogima ali suštinski uvek sam jer mu nepotkupljivost ukusa i nazora to diktira, to je onaj Mandić s kojim ću se susresti kao dečak takoreći, i kojeg nikada neću napustiti.
KLASNI NEPRIJATELJ
Fokusiran uvek na umetnost, na mišljenje, na estetsko i etičko, na hedonizam takođe, Mandić se nikada kao autor nije bavio tzv. dnevnom politikom: ni klasičnim disidentstvom u socijalizmu, ni strančarenjem i drugim političarenjem u (pseudo)demokratijama postjugoslovenskog feudalizma. Pa ipak, svi su ga, a političari naročito, tretirali kao disidenta onomad, i kao nepoćudnika, oporbenjaka, otpadnika posle. Kada je nastupilo, a zatim propalo “Hrvatsko proljeće”, Mandić nije pustio suzu za njim: nije u njemu video mnogo više od banalnosti i tupog prostaštva nacionalističkih revandikacija, jer mnogo više od toga nije ni bilo. Pomislilo bi se da je onda barem u postmaspokovskoj Hrvatskoj za njega bilo široko polje, ali lažna idila trajala je kratko, a Mandić se našao visoko na “nepostojećoj” crnoj listi kao nosilac dekadentnih buržoasko-liberalnih skretanja… Kad gle, mnogi među tadašnjim zakletim komunistima koji su o Mandiću govorili kao o klasnom neprijatelju kasnije će u sebi otkriti bojovnike hrvatske domovine, a u Mandiću lošeg i nepouzdanog Hrvata. Nisam nikada primetio da se bunio protiv te etikete: znao je da je pod tiranijom dobrih i pouzdanih Hrvata (Srba etc.) to pre odlika nego pogrda.
Glavinjajući tako kroz naš tzv. javni život sledeći svoja interesovanja, preferencije i autorske opsesije, Mandić je, hteo-ne hteo, mnogima stao na žulj, mnoge sujete trajno ranio, mnoge interese pomrsio, a da možda toga nije ni bio svestan, mesečareći kao Kluzo kojeg glavni inspektor Drajfus pokušava da smakne, ali uporno povređuje jedino sebe. To ga je prirodno dovodilo u bezbrojne polemičke okršaje, a bio je kanda i najbolji polemičar našeg jezika u našoj epohi: tako dobar da ste zaticali sebe kako navijate za njega čak i u nekoj stvari u kojoj mislite da baš i nije u pravu.
Teško je onima koji ne pamte jednopartijska vremena dočarati koliko su važne i zdrave bile književne i druge polemike: u doba zamrznutog i omrznutog pluralizma one su bile ventil, ali i ona kišovska “kuhinja ideja”. No, od Mandića se niste učili samo umeću polemisanja nego i nečemu još značajnijem: bio je neprikosnoven u odvajanju privatnog od javnog. Nikada nije “otkazivao” ljude, ma koliko da je ratovao s njima. Znao bi se s Markom ili Jankom svađati na pasja kola razmenjujući najteže reči, a onda bi njihove pesme ili romane hvalio u kritikama ili ih uvrštavao u antologije.
I u tome se, ne bez razloga i prava, smatrao duhovnim sinom velikog Miroslava Krleže. I kada je, početkom osamdesetih, počeo da ispisuje knjigu “antikrležijanskih pamfleta”, preispitujući pre svega građansko i spisateljsko držanje gromovnika s Gvozda u socijalizmu, Mandić je to radio izvorno krležijanski. I nipošto u simfoniji s “antikrležijancima” s nacionalističke i klerikalističke desnice, bilo hrvatske ili srpske. A kada je mrtvom Krleži skresao u brk sve što mu se živom reći nije moglo jer je ovaj napravio betonski sarkofag oko sebe, polako mu se bogme i vratio – to jest, svemu onome što je od Krleže ostalo kad se otrebila pena dana, a toga je i dalje bilo nesagledivo mnogo…
TAPŠANJA I IZOPŠTAVANJA
Kao čovek klasičnog obrazovanja a bezbrojnih savremenih interesovanja, bio je sasvim prirodno kosmopolitskog duha, a prva i nužna stepenica svakog kosmopolitizma “na ovim prostorima” jeste osećanje kulturnog i identitetskog zajedništva sa svima koji ih nastanjuju, i sa i bez zajedničke države: ne verujte nikada nabeđenom kosmopolitizmu koji nekako misteriozno “preskače” prve susede, pa se onda najednom “realizuje” u nekom bezbedno dalekom Parizu, Njujorku ili Tokiju. To nije kosmopolitizam nego palanaštvo za više klase. Mandić je uvek gledao preko uskih međa tribalno shvaćene “nacionalne kulture”, što mu je u tuđmanovskoj Hrvatskoj donelo status marginalca i izopštenika, a u srpskoj sredini ponekad i jednu sasvim drugu vrstu nerazumevanja: neretko su ga hvalili i tapšali po ramenu sasvim pogrešni i njegovom duhu i senzibilitetu beskrajno daleki ljudi, oni koji bi srpske “mandiće” uvaljali u katran i perje. No, on tu nije mogao ništa, dovoljno puta sam svedočio: i kroz to bi promesečario a da ga ne okrzne…
Zato je rat i raspad zajedničke zemlje za Igora Mandića morao biti kulturna i civilizacijska katastrofa. I zato je “preko Bajakova” pohrlio čim mu je to bilo moguće. Dogodilo se to 1996, a njegov je dolazak u Beograd završio na naslovnim stranama i “ovde” i “tamo”, i cela bi se jedna podebela knjiga mogla napraviti samo od odjeka i reagovanja na to obično, malo putovanje jednog skromnog pisca koji obitava u nevelikom stanu na vrhu jednog zagrebačkog nebodera. Jeste, bilo je i pre njega onih koji su prelazili tu najtvrđu balkansku granicu devedesetih, ali to je tako kada ste čovek izuzetnog formata: tek kada vi to učinite, to se nekako zaista računa. Kao kad Balašević ode negde “preko” da peva: to onda nešto stvarno znači. Srešću se tada s Mandićem u hotelu Moskva (bio bi nesrećan ako ne može da odsedne baš tu, Moskva je bila njegova beogradska adresa) i napravićemo veliki intervju za Vreme, a sve će to biti, baš kao u Kazablanki, početak jednog velikog prijateljstva… Koliko smo se puta videli od tada? U Beogradu, Zagrebu, Novom Sadu, Puli, Rijeci, ko zna još gde? Predstavljali knjige jedan drugome, govorili o svemu i svačemu, ili tek onako, “jer bi čuo da sam u gradu”.
A od svega najbolje pamtim jedan davni ručak “u Mandićevih”; u Zagrebu sam bio prvi put posle rata. Slavica me je poslužila čašom vina, a Igoru je bilo zabranjeno da pije, oporavljao se od moždanog udara. Kako je Slavica izašla iz sobe, Igor je poskočio i popio moju čašu naiskap. Slavica se vratila, o, Teofile, dopada vam se vino?, i sipala mi drugu. Popio je i nju, kao i treću. Malo sam se zarumeneo, Slavica je sigurno mislila da je to od vina… Na stolu je ležala, otvorena, moja netom izašla prva knjiga, i videlo se da je Igor u njoj nešto podvlačio. Ništa na svetu nisam toliko žudeo da saznam koliko šta li bi to u mojoj knjizi mogao podvlačiti Igor Mandić, ali naravno, nisam se usudio da je uzmem u ruke, onako kako je Igor uzimao moju čašu. Ko mi je kriv: nikada neću saznati. Mislim da bi on na mom mestu bio kuražniji.
Ali, preživeo je Mandić i taj kao i tolike druge udare, ostajući bistre glave i uspravnog držanja do kraja svog dugog i ispunjenog života, hodajući, gledajući, govoreći onako kako je to samo njemu bilo svojstveno, toj atletskoj staturi i tom ponositom, prčevitom mužjačkom držanju iza kojeg se krilo nježno srce. I proživeo je život u sadejstvu sa vlastitim poslima i poslanjima, do poslednjeg daha. Slično kao kod starog mu drugara Milana Vlajčića koju nedelju pre, u subotu mu je izašla poslednja književna kritika u Jutarnjem, u nedelju je preminuo na Svetom Duhu; ko zna Zagreb, znaće šta je i gde je to.
Igor Mandić, ne sveti, nego dobri, veliki, divni duh jedne žive, male, ali u dobrome moćne kulture. Njena pamet, njena iskra, njen stvaralac, tumač i čuvar. Kakva je to samo bila čast, kakva je to bila privilegija! Ne znam kad i ne znam gdje, popiću i ja tebi ona tri vina, dragi Igore.
