Posle ruske agresije na Ukrajinu zapadne države su posegnule za sankcijama koje se praktično svaki dan proširuju. Posle manje od dve nedelje na red su došli i energenti. Tu već zapadne sile nisu pokazale jedinstvo: embargo na uvoz ruske nafte i gasa su uvele samo Sjedinjene Američke Države i Ujedinjeno Kraljevstvo, ali svakog dana raste pritisak da im se u tome priključi i Evropska unija.
Odmah je došlo do eksplozivnog rasta cena nafte i prirodnog gasa. Nafta je u jednom trenutku skočila na 130 dolara po barelu, a prirodni gas na evropskom tržištu (u SAD je cena gasa nekoliko puta niža pošto imaju viškove) je postigao apsolutni istorijski maksimum od preko 3000 dolara za 100 kubnih metara (u poslednja dva dana cene su „pale“ za 15-20 odsto).
Pored nafte i gasa Rusija je ogroman snabdevač nikla, aluminijuma, paladijuma kao i inertnih gasova kao što su neon i ksenon. U jednom trenutku cena nikla je toliko skočila da je obustavljena njegova trgovina na Londonskoj berzi metala. Nikl i paladijum su čak tri puta skuplji nego pre pandemije, aluminijum za 70 odsto.
Uz to, Rusija i Ukrajina su ogromni izvoznici čitavog niza ključnih poljoprivrednih artikala kao što su žito i jestivo ulje pa je cena pšenice utrostručena u odnosu na višegodišnji prosek.
Skupo grejanje za hladne stanove
Utisak je da zapadne države nisu bile sasvim svesne razmera poremećaja koji će sankcije Rusije prouzrokovati u svetskoj ekonomiji. EU histerično pokušava da se „odvikne“ zavisnosti od ruskog gasa kao ključnog energenta. (Pre)ambiciozni planovi polaze od smanjenja potrošnje gasa za dve trećine sledeće grejne sezone, ali je veliko pitanje da li je realno i smanjenje za 20 odsto.
Jedna od mera predviđa i smanjenje temperature u stanovima za jedan stepen, što će stanovništvo, koje će em preskupo plaćati grejanje em početi da se smrzava, naravno dočekati sa „oduševljenjem“. Čak su i fanatici „zelene agende“ reterirali oko napada na termoelektrane na ugalj, pa je predloženo da se njihov rad intenzivira kako bi se trošilo što manje gasa uz, naravno, potpuno besmislenu ogradu da je to samo tranzicionog karaktera.
Prvi efekti sankcija su se već osetili na bezniskim pumpama: gorivo u Evropi je već probilo cenu od dva evra po litru, a ništa bolje nije ni u SAD.
Dvocifrena inflacija ili recesija
Sve to se dešava kada je svetska ekonomija već iscrpljena od dvogodišnje pandemije. Inflacija je uzela maha, u SAD iznosi 7,5 odsto a u zoni evra 5,8 odsto – u ovu kalkulaciju inflacije statistika nije još uračunala efekte ukrajinskog rata.
Centralne banke su sada suočene sa više nego neprivlačnim izborom: da nastave sa pumpanjem novca uz rizik da inflacija ubrzano postane dvocifrena, ili da stegnu kaiš i rizikuju ozbiljnu recesiju.
Istorija nam govori da je Rusija u stanju da izdrži enormne napore kada je pritisnuta (setimo se Hitlerovog i Napoleonovog pohoda) i da je stanovništvo neuporedivo spremnije da mirno trpi veliku bedu. To se pokazalo i za vreme strahovite oskudice početkom 1990-tih godina u vreme vladavine Borisa Jeljcina (omiljenog političara Zapada).
Ruski odgovor na sankcije još nije poznat, ali će Kremlju sigurno gledati da udari tamo gde će to posebno zaboleti Zapad. I bez ruskih kontramera izvesno je da će bumerang sankcija mnogo dublje i ozbiljnije pogoditi Evropu, nego Ameriku. Grčka već urgentno zahteva uvođenje „fiksnih“ cena gasa, odnosno suspenziju tržišta uz administrativno određivanje cena.
Blokiranje računa ruskih firmi i oligarha za posledicu će imati trajan beg kapitala iz Evrope u neke druge države (Singapur, Emirati) i to ne samo ruskog, već iz niza drugih država.
Neće proći puno vremena, pa će se postaviti pitanje, da li će šteta za svetsku ekonomiju koja se već sada meri u stotinama milijardi evra (nije teško zamisliti i da će se meriti u hiljadama milijardi) biti vredna jedne banalne garancije o trajnom odustajanju od proširenja NATO-a na Ukrajinu.
Odnosno, da li je Zapad sa haotičnim uvođenjem sankcija praktično sam sebi pucao u nogu?
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
