Amerika je daleko, a izbori blizu

Ima mesec dana otkako su predstavnici opozicije na ovom mestu (videti tekst: „Zrelo voće ili zelene šljive“, „Vreme“, 7. oktobar) razmišljali ko će s kim, kako i čime na izbore 3. aprila sledeće godine. Tada su, da podsetimo, bile predložene dve platforme o saradnji, a opozicione stranke nisu mogle da se dogovore šta je bolje: izlazak na izbore u jednoj koloni tj. predizborni savez ili izlazak u nekoliko kolona pa postizborna koalicija.

Inicijativa „Ne davimo Beograd“ i Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića sa ekološkim organizacijama, preferiraju model više kolona i ozvaničili su svoj izlazak na izbore u zeleno-levom bloku. I Dveri su najavile izlazak na izbore, a Boško Obradović i svoju predsedničku kandidaturu. Boris Tadić sa SDS-om, kao i Nova stranka Arisa Movsesijana najavili su da će učestvovati u regulatornim telima dogovorenim u pregovorima s vlašću uz posredstvo EP. Prošlog meseca upamćena je i Tadićeva izjava za NIN da ne čeka kandidata Stranke slobode i pravde, DS-a i Narodne stranke da bi odlučio hoće li se kandidovati na predsedničkim izborima, što je u tim krugovima protumačeno da – hoće.

Dogovore o zajedničkoj listi nastavili su: Stranka slobode i pravde, Narodna stranka, Demokratska stranka, te Pokret slobodnih građana i Pokret za preokret, uz još nekoliko manjih organizacija. Reč je o ključnim akterima bojkot bloka na izborima 2020, koji se tad profilisao kao glavni opozicioni blok što mu i sad, pored dvocifrenog rejtinga, daje specifičnu težinu. Činilo se da sve vodi ka dogovoru.

Razgovori još uvek traju, ali je došlo do malog novembarskog „predaha“. Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas i njegov zamenik Borko Stefanović otputovali su u SAD. Mada je nezvanična vest objavljena u novinama „Nova“ i te kako nadomestila njihovo odsustvo jer je podigla i vlast i opoziciju na noge.

Naime, kao predsednički kandidat ovog opozicionog bloka koji se dogovara o zajedničkom nastupu na izborima viđen je Zdravko Ponoš, potpredsednik NS-a i bivši načelnik Generalštaba, kandidat za gradonačelnika Beograda trebalo bi da bude nestranačka ličnost a Marinika Tepić, potpredsednica SSP-a, najverovatnije nosilac parlamentarne liste.

Bila je dovoljna nezvanična objava predsedničkog kandidata da istog sekunda krene mlevenje živog Ponoša (Marinika Tepić je više puta dosad to prošla, pa sad nije bila u fokusu) u prepoznatljivom udruženom poduhvatu: tabloidi, naprednjačka Skupština, predsednik Aleksandar Vučić, ovog puta iz Glazgova.

Ništa ne bi bilo neuobičajeno da se u NS-u nisu javno iznenadili kandidaturom svog partijskog kolege, jer o tome, kako kažu, pojma nisu imali.

NARODNA NA PREKRETNICI

Vuk Jeremić, predsednik NS-a, našao se u nebranom grožđu. Rekao je da je Ponoš svakako jedan od najkvalitetnijih ljudi u Narodnoj stranci, ali da u NS-u o tome nisu razgovarali, niti imaju bilo kakve ultimatume, kvote, imena kojima barataju u pregovorima: „Narodna stranka želi da se postigne sporazum svih“, rekao je prošle nedelje Jeremić na pitanje o Ponošu kao kandidatu (izvor N1).

„Blago Vučiću s nama. Mi smo kao deca na igralištu“, nezvanično za „Vreme“ komentariše jedan od predstavnika bojkot opozicije. „Kao, nešto smo ozbiljni, a ovamo platforme preko medija, kandidati preko medija, evo nam sad i medijske kvote predlaže Skupština slobodne Srbije, kao da smo na pijaci. A kao vodimo računa šta govorimo za medije da ne bismo pokvarili pregovore“, dodaje naš sagovornik.

Nije, međutim, samo medijska kandidatura Zdravka Ponoša dovela Narodnu stranku u neprijatnu situaciju i žižu medijskog interesovanja. Nekoliko dana pre toga, Vladimir Kovačević, predsednik Odbora za privredu i preduzetništvo Narodne stranke, napustio je stranku Vuka Jeremića uz detaljno medijsko obrazloženje svog odlaska („Danas“, 27. oktobar). Ukratko, Kovačević je kao glavni razlog za napuštanje NS-a naveo Jeremića, ali i „preagresivni način borbe protiv režima“, u kojem se „samo ističu afere režima“, umesto da se „građanima ponude neka rešenja za bolji život“. Tad je govorio i o navodnom „rivalstvu između Ponoša i Jeremića oko kandidature za predsednika“. Nedavni izlasci iz NS-a (sem Kovačevića, izašli su i vaterpolista Danilo Ikodinović i advokati Borivoje Borović, Vladimir Vučinić), kao i spekulacije o sukobu između Ponoša i Jeremića, koje su obojica demantovali, ne mogu da prođu bez posledica po unutrašnju stabilnost stranke. Izborni rezultat NS-a u Negotinu, međutim, od 13,26 odsto glasova, u nemogućim uslovima, uz gomilu nepravilnosti, pritisaka i hapšenja, dobrodošao je kao pokazna vežba opozicionim strankama koje nisu htele da učestvuju na negotinskim izborima šta mogu da očekuju u predizbornoj kampanji za prolećne izbore. Na svaki način. Zato, u NS-u kažu da su poslednji događaji pokazatelj pritiska koji ova stranka (i Jeremić lično) očigledno trpi i spolja i iznutra. Na kraju krajeva, čak i da dosad nije postojalo rivalstvo između Ponoša i Jeremića, o kojem je govorio Kovačević, ako bi kojim slučajem Ponoš kao potpredsednik NS-a bio kandidat za predsednika, to bi ozbiljno moglo da poljulja Jeremićevu poziciju u stranci.

DOGOVOR ILI KUCKANJE U ZID

Nema, nažalost, javnih istraživanja koja bi pokazala rejtinge kandidata za predsedničke izbore. Srećko Mihailović, glavni istraživač Demostata, kaže da je izbegao da se bavi rejtinzima pojedinih ličnosti iako su mu neki naručioci to tražili: „Javnost koja je orijentisana na izbore još nema formirana mišljenja. I sad imamo to da lideri opozicije umesto da predlože jednog ili više ljudi i da s time upoznaju javnost, oni traže od javnosti da ona obavi njihov posao. Treba dati partijama na vlasti da atakuju na veći broj ljudi, kandidata. Da bi građani uvideli sav taj besmisao. Postoji mogućnost zasićenja javnosti pričama i slikama koje se objavljuju u tabloidima i na TV ekranima. Jednostavno, ljudi postaju prezasićeni, a oni koji to sve čine, sebi prave medveđu uslugu. Zaprepastio me je podatak u poslednjem istraživanju da među pristalicama SPS-a i SNS-a ima veoma veliki broj (ne kažem da je natpolovičan) onih koji smatraju da su mediji zatvoreni za opoziciju i da to nije dobro. Kad imate takav podatak, morate da razmislite o tome.“

Mihailović kaže da je prerano za javno mnjenje pitati kome je bliže. Demostat je zato u poslednjem svom istraživanju imao pitanje: da li biste više želeli političku ličnost ili vanstranačku ličnost? Pokazalo se da su Beograđani (ovo je bilo istraživanje na nivou Beograda) podjednako podeljeni u tri grupe. Jedni smatraju da to treba da bude vanstranačka ličnost, približno jedna trećina, drugi da to treba da bude politička ličnost, treći su neopredeljeni, nemaju mišljenje o tome. Mihailović to tumači kao nepostojanje izrazitog opredeljenja građana za jedno ili drugo, što opet govori o tome da predizborno mnjenje još nije formirano, nije stabilno, tek je u povoju.

„Imamo, međutim, jasna opredeljenja stranačkih pristalica i oni su izrazito za jednu, drugu, treću stranku, ali znatan broj građana nema stav i leluja. Ako radimo istraživanje krajem prošlog i krajem ovog meseca imaćemo samo približno slične rezultate. Jer i najbenigniji događaji utiču na opredeljenje ljudi za ove ili one“, kaže Mihailović za naš nedeljnik.

Zato je naš sagovornik uveren da opozicija kasni jer još nije postigla nikakav dogovor. Ne misli pritom na dogovor o jednoj koloni. Mihailović, kao i građani, misli da broj kolona nije ključno pitanje. Građani, pokazalo je istraživanje Demostata, ne ulaze u detalje kad je reč o izbornim pitanjima. Građani ne daju rešenja, ali imaju generalni pogled na izbore i izborne kandidate, i zato kažu: mi smo za udruženu opoziciju. Drugim rečima, nek oni u opoziciji odluče je li to jedna ili više kolona.

„Ključno je pitanje da se opozicija udruži oko dve, tri ili četiri bitne stvari od kojih neće da se odstupi. Iluzija je dogovor o 50 tačaka, kakvih je pokušaja bilo ranije, kao što u gubitak vodi odsustvo dogovora o nenapadanju. Mi imamo sada na političkoj sceni određenih grupa koje se za to zalažu, za osnovni dogovor, ali to ne nailazi na dobar odjek kod svih. Insistiranje na ideološkim razlikama je bitno u nekim periodima, u drugim ga treba gurnuti na stranu. Ne kažem da ga treba zaboraviti, ali ostvari neke ciljeve pa posle ponovo aktiviraj svoju ideologiju“, zaključuje Mihailović za „Vreme“, i podseća na reči filozofkinje Agneš Heler uoči mađarskih izbora 2018: „Ako se opozicioni lideri sada ne dogovore o zajedničkom nastupu, onda će imati priliku da se dogovaraju kad budu bili u zatvorima, kuckanjem u zid.“

SLOBODNE KVOTE

Sagovornici „Vremena“ iz bojkot bloka koji su želeli da ostanu anonimni priznaju da tragično kasne u predizbornom dogovoru, ali i da predlog akademika Skupštine slobodne Srbije o raspodeli osvojenih mandata nije tek tako pao s neba, nego je prilično nesmotren pokušaj s dva cilja: 1) da se pomire suprotstavljeni stavovi o raspodeli mandata i „otkoče“ pregovori i 2) da Skupština slobodne Srbije, s kojom su razgovori takođe vođeni, tu svoju „medijaciju“ na neki način i materijalizuje. U NS-u i DS-u, kako su mediji izveštavali, postojalo je uverenje da bi svaka od tri strane trebalo da dobije isti broj mandata, dok je SSP, kao najjača stranka u bloku, na stanovištu da kvote treba da budu određene prema rejtinzima političkih stranaka. Ipak, svi su uvek demantovali da je bilo razgovora o kvotama.

Predlog Skupštine slobodne Srbije, da bude svima jasno ko nije pročitao predlog „Dogovor 4“, jeste da kandidat za gradonačelnika na beogradskim izborima i nosilac liste bude nestranačka ličnost koju predlaže SSS, da predsednici stranaka ne mogu biti na listi za odbornike, a da na prvih 28 osvojenih mesta podela mandata bude po sledećoj formuli: SSS (7), SSP (11), DS (5), NS (5). Dalje, kad je reč o republičkim izborima, Skupština slobodne Srbije predlaže da se prvih 50 osvojenih mandata raspodeli ovako: SSP (20), DS (6), NS (6) i SSS (6). „Dogovor 4“ podrazumeva i da svaka od četiri strane predloži po dva stranačka ili nestranačka kandidata, da od tih osam izaberu četiri kojima će potom biti izmereni rejtinzi da bi se onda na osnovu istraživanja javnog mnjenja glasalo za najboljeg opozicionog kandidata za predsedničke izbore.

Malo ko je od opozicionih lidera zvanično želeo da komentariše predlog SSS-a. Sanda Rašković Ivić, potpredsednica NS-a, kazala je za list „Nova“ da izuzetno ceni akademsku vrednost ljudi u SSS-u, ali da joj se čini da su se „politički malo precenili“, a lider Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović da mu je teško da poveruje da bi nekome od ozbiljnih ljudi koji sede u Skupštini slobodne Srbije palo na pamet da se „zabranjuje kandidovanje onih koje su stranačka članstva izabrala da ih predstavljaju“.

„Lažnog elitizma, ni na čemu zasnovanog eksluzivizma, podela i opozicionog ostrakizma smo i do sada imali previše. Od intelektualaca očekujem da pomognu sabiranje, a ne deljenje na opozicionoj sceni. Ovo je suludo vreme i nemamo luksuz za ovakve gestove“, rekao je Grbović.

GLAS IZ AMERIKE

Za to vreme, Dragan Đilas i Borko Stefanović susreli su se sa specijalnim predstavnikom SAD za Zapadni Balkan Gabrijelom Eskobarom i drugim zvaničnicima Stejt departmenta. Za „Glas Amerike“ Đilas je rekao da u Vašington nije došao po podršku, nego da sa predstavnicima najveće svetske sile razgovaraju i iznesu stavove o svemu što se dešava u Srbiji.

Rekao je da građani Srbije moraju da promene vlast u svojoj zemlji, ali da SSP očekuje od zemalja koje se zalažu za demokratiju da podrže „evropske standarde“.

Nije želeo da potvrdi da njegova stranka izlazi na prolećne izbore, niti ko je mogući kandidat za predsednika opozicionog bloka kome pripada SSP. Veruje da opozicija može da pobedi na lokalnim izborima u Beogradu, kao i da bi dobar kandidat opozicije mogao da pobedi predsednika Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima („Glas Amerike“, 5. novembar).

U nedostatku preciznijih informacija o čemu su se tačno vodili razgovori u Stejt departmentu, sama činjenica da su ih tamo primili bila je dovoljna da provladini tabloidi raspale iz svih oružja baražnu paljbu po Đilasu i Stefanoviću i da ih etiketiraju kao ljude koji očekuju pomoć SAD u svrgavanju ovdašnjeg režima. Njihov boravak u SAD nisu bogzna kako oduševljeno prihvatili ni mnogi protivnici Vučićevog režima. Cene da u ovako medijski manipulativnom biračkom telu to može da bude tumačeno i kao autogol opozicije uz podsećanje da vlast ma kakva bila mora biti pobeđena u Srbiji, a ne u svetskim centrima moći. Ni pismo sedam američkih kongresmena u kome od Džozefa Bajdena i administracije traže da malo više povedu računa o stanju demokratije u Srbiji, posebno o medijima i korupciji, nije nešto u šta treba polagati velike nade.

Ovakva vrsta inicijativa kad je u pitanju američka politika nije ekskluzivitet i ne treba joj pridavati veću pažnju nego što objektivno zaslužuje. Američka politika se menja sporo i ništa spektakularno neće se dogoditi ni ako Vučićevi lobisti među američkim kongresmenima objave i kontrainicijativu, odnosno na sva usta ishvale režim u Srbiji, čemu se Vučić i ambasador Marko Đurić iskreno nadaju.

Pa ipak, inicijativa američkih kongresmena nije baš da nije ništa. Na duge staze, inicijativa po inicijativa, mogu stvarati atmosferu za promenu načina gledanja na Aleksandra Vučića i prilike u Srbiji.

Svejedno, Amerika je daleko, a izbori u Srbiji blizu.