Novi Sad: Tragedija i posledice
Komandantu četničkog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini vraćena građanska prava. Sud nije odlučivao u rehabilitaciji Ravnogorskog pokreta koji je u Srbiji rehabilitovan zakonom iz 2004. Sud takođe nije odlučivao o tome da li je Dragoljub Mihailović ratni zločinac, već samo o tome da li je imao fer suđenje... Dokument: Presuda Vrhovnog suda FNRJ Vojnog odeljena broj 711/46. izrečena 15. jula 1946. ISTORIJSKE ANALIZE: Priprema suđenja i suđenje Mihailoviću
Viši sud u Beogradu dana 14. maja 2015. godine, doneo je i javno objavio rešenje kojim je usvojen zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića i utvrđeno da je odluka Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije – Vojnog veća, I Sud. br. 1/46 od 15. jula 1946. godine, u delu koji se odnosi na Dragoljuba Mihailovića, kojom je osuđen na smrtnu kaznu za krivična dela izdaje i ratnog zločina iz člana 3 tačka 3, 4 i 6 Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, te krivičnog dela organizovanja oružanih bandi u cilju nasilnog obaranja postojećeg državnog uređenja iz člana 3 tačka 7 istog zakona, uz koju su mu izrečene i kazne trajnog gubitka političkih i pojedinih građanskih prava, kao i konfiskacija celokupne imovine, ništava od trenutka njenog donošenja, kao i da su ništave sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice Dragoljub Mihailović smatra se neosuđivanim.
Prilikom donošenja odluke sud je utvrdio da postupak koji je vođen protiv Dragoljuba Mihailovića nije bio sproveden uz poštovanje prava okrivljenog, kako po važećim, tako i po tadašnjim pravnim standardima, te da je Dragoljub Mihailović lišen života i drugih prava na osnovu sudske odluke iz političkih i ideoloških razloga, što jasno proizilazi iz činjenice da su se predstavnici izvršne vlasti mešali u sam tok postupka, a neretko i donosili ili učestvovali u donošenju ključnih odluka značajnih za postupak i meritorno odlučivanje.
Sudsko veće odlučujući o zahtevu za rehabilitaciju nije bilo nadležno da se bavi utvrđivanjem činjenica i izvođenjem zaključaka o tome da li je Dragoljub Mihailović ratni zločinac ili ne, odnosno da li je učinio krivična dela koja su mu stavljena na teret, već je nadležnost sudskog veća iscrpljena ocenom toga da li je sudska odluka doneta iz političkih i ideoloških razloga.
Naime, sud je ocenio da iz postupka kakav je sproveden prema Dragoljubu Mihailoviću nije bilo moguće izvesti pravilan zaključak u pogledu postojanja krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, odnosno da postupak u kojem su prava odbrane toliko grubo povređena, i u kome nije bilo nikakvih neizvesnosti, zasigurno ne može dovesti do pravilno utvrđenog činjeničnog stanja i na njemu pravilno donete sudske odluke, te je sud uverenja da je predmetna odluka kojom je Dragoljub Mihailović osuđen na smrt bila unapred doneta, od strane političara, a ne sudija.
Jedan broj lica osuđenih istom presudom Vojnog veća Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije od 15. jula 1946. godine, među kojima i Slobodan Jovanović, već je rehabilitovan od strane Višeg suda u Beogradu.
Odluka suda o rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića biće objavljena na internet stranici Višeg suda u Beogradu, nakon njene pismene izrade.
(Rehabilitovan Dragoljub Mihailović – Draža VIŠI SUD U BEOGRADU, 15.05.2015.
Odlukom Višeg suda u Beogradu koju je 14. maja 2015. saopštio sudija Aleksandar Trešnjev poništen je deo presude Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije Vojnog veća broj 711/46. izrečene 15. jula 1946. kojom je komandant četničkog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Draža Mihailović 15. jula 1946. godine osuđen na smrt uz oduzimanje svih građanskih prava, a dva dana kasnije streljan. Odlukom suda, on se smatra neosuđivanim i vraćena su mu sva građanska prava koja su mu oduzeta u političko-ideološkom postupku koji je protiv njega i drugih optuženih, vođen 1946. godine.
U ovom postupku nesumnjivo smo utvrdili da je Mihailović uhapšen 13. marta 1946. godine i da mu je pravo da izabere branioca dopušteno 21. maja iste godine. Optužnica je podignuta 25. maja za ukupno 24 osobe. Dostavljena je braniocima 13. jula 1946. godine, glavni pretres bio je zakazan za 10. jun, a zaključen je 11. jula iste godine. Presuda Dragoljubu Mihailoviću, kojom ga je Vojno veće Vrhovnog suda ondašnje Jugoslavije osudilo na smrt, objavljena je 15. jula 1946. godine. Oglašen je krivim za izdaju i ratni zločin i organizovanje bandi u cilju obaranja postojećeg državnog režima. Uz smrtnu presudu, Mihailoviću je izrečen i gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, kao i konfiskacija celokupne imovine. Molba za njegovo pomilovanje odbijena je 16. jula 1946. godine, a streljan je 17. jula.
Sudija Aleksandar Trešnjev obrazlažući odluku o ukidanju presude naglasio je da je sud odlučivao isključivo o tome da li je Dragoljub Mihailović imao fer i pravično suđenje, a ne o činjenici da li je bio ratni zločinac i da presuda ne znači rehabilitaciju Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini, jer je to učinjeno brojnim zakonima koji se odnose na boračka pitanja.
„Nadležnost ovog veća iscrpljuje se u tome da li je Dragoljub Mihailović imao fer i pravično suđenje, odnosno da li je sudska odluka doneta i iz političkih i ideoloških razloga“, naglasio je sudija Aleksandar Trešnjev, rekavši da je sud utvrdio da Mihailoviću nije obezbeđeno fer suđenje, da nije imao prava na odbranu, da nije video advokata do početka suđenja
Predsednik veća je naveo i da Zakon rehabilitaciji koji je donet 17. aprila 2006. godine, po kojem se sudilo u ovom postupku, u članu jedan, između ostalog predviđa da se ovim zahtevom organizuje rehabilitacija osoba koje su sudskom odlukom iz političkih i ideoloških razloga lišene života ili nekih drugih prava.
Predmet ovog postupka nije bila rehabilitacija Ravnogorskog pokreta, niti pokreta Jugoslovenske vojske u otadžbini. To je već delimično učinjeno donošenjem Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica (koji je Skupština Srbije usvojila 24. decembra 2004.) i Uredbom o načinu ostvarivanja prava Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta, u oblasti invalidskih i boračkih zaštita. Predmet je bila zakonitost sprovedenog procesa protiv Dragoljuba Mihailovića. Mi smo u toku ovog vanparničnog postupka izveli mnogobrojne dokaze koji su bili važni za utvrđivanje činjenica bitnih za donošenje naše odluke – rekao je predsednik veća.
Proces koji je vođen protiv Dragoljuba Mihailovića, prema rečima sudije, nije bio sproveden uz poštovanje svih prava okrivljenog, kako po standardima današnjeg prava, tako i ondašnjeg. Branioci su tokom celog sudskog postupka, samo pet puta uspeli da razgovaraju sa optuženim i to svaki put uz prisustvo organa vlasti. To, naglasio je sudija Trešnjev, jasno govori do koje je mere sud ometao odbranu Dragoljuba Mihailovića.
I pored toga što nema zapisnika iz istrage, može se zaključiti da je ona vođena. Mihailoviću nije data mogućnost da pre podizanja optužnice uzme branioca. To mu je dopušteno tek 21. maja 1946. godine, četiri dana pre podizanja optužnice, što pokazuje da je bio onemogućen da se delotvorno brani u fazi istrage, uz stručnu pomoć odbrane.
Uskraćeno mu je i pravo da pre glavnog pretresa ostvari uvid u većinu dokaza, uključujući i njegovu zaplenjenu arhivu zbog čega mu je, takođe, onemogućeno pripremanje odbrane. Tadašnja vlast nije dozvolila braniocima da prikupe određene dokaze, uključujući i činjenice koje se odnose na saslušanje svedoka koji su bili u inostranstvu i koji su želeli da dođu i svedoče u korist odbrane Dragoljuba Mihailovića. Osim toga u toku postupka su korišćeni i falsifikovani dokazi – obrazložio je predsednik veća.
Sudija Aleksandar Trešnjev je u obrazloženju odluke o poništenju presude iz 1946. rekao da su kao dokazi korišćena i tri pisma koje je navodno sačinio Dragoljub Mihailović od kojih su dva poslata zagrebačkom nadbiskupu Alojzu Stepincu i hrvatskom poglavniku Paveliću. Treće je, naredba koju je Mihailović navodno izdao svojim komandantima u Crnoj Gori datirana 20. decembra 1941. godine.
«Istoričari u ovom postupku izjasnili su se da je tokom naknadne istoriografske obrade jasno utvrđeno da je reč o falsifikatima. Upravo u pogledu ovih dokaza, odbrana je stavila primedbu da joj oni nisu bili dostupni, na šta su sud i tužilac odgovorili da to i nije moguće, da bi nakon toga tužilac izjavio da je to nebitno jer je cilj postupka utvrđivanje materijalne istine» – rekao je obrazlažući odluku sudija Trešnjev.
Treba imati u vidu, naveo je udija Aleksandar Trešnjev, i da je advokat Đonović skrenuo pažnju već 15. juna 1946. da su zaplenjeni blanko papiri sa potpisom generala Mihailovića i pečatom Jugoslovenske vojske u otadžbini. Dva papira se danas nalaze u Vojnom muzeju. Jedan od njih imao je i Vladimir Bakarić i dao ga je Vladimiru Dedijeru za objavljivanje njegovog dnevnika.
«Odbrani nije dopušteno čak ni da predloži dokaze da je glava Dragoljuba Mihailovića bila ucenjena od Nemaca, prvi put 1941, a potom 1943. godine na 100.000 rajh maraka u zlatu. Sama atmosfera suđenja, kako to proizilazi iz stenografskih zapisnika, nije bila uobičajena. Publika je često glasno govorila što je za posledicu imalo da predsednik veća opominje na mir u sudnici. Optuženi su tokom izlaganja često bili prekidani od tužilaštva ili publike, što je sve imalo za posledicu da se nije moglo govoriti o regularnim uslovima za suđenje. Dragoljubu Mihailoviću nije sudio nezavisan i nepristrastan sud, već su članovi veća bili visoki oficiri Narodnooslobodilačke vojske – jedan pukovnik i dva potpukovnika. Oni su bili ne samo njegovi politički protivnici, nego i učesnici četvorogodišnjih oružanih borbi protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini na čijem je čelu bio upravo Mihailović – kazao je sudija Trešnjev, koje je između ostalog konstatovao da je Mihailoviću je tokom čitavog postupka 1946. davan alkohol od četvrt litre rakije dnevno da bi se to završilo sa litar i četvrt jer se navikao.
Optužnica i dokazi iz istrage su prema nepotpunim sudskim spisima iz 1946. imali 2.155 strana. Samo čitanje optužnice u sudnici trajalo je čitav dan. Priložen je i spisak od 702 dokaza i izjave 42 svedoka. Tužilaštvo je tokom postupka predložilo još 25 svedoka. Sve ovo govori da je pripremanje odbrane Dragoljuba Mihailovića zahtevalo mnogo duži vremenski period od osam dana, koliko je dato na raspolaganje braniocima. Ne treba gubiti iz vida da je reč o izuzetno složenom predmetu gde su optužene 24 osobe za više teških krivičnih dela, pri čemu je izrečeno 11 smrtnih kazni, a ostali su osuđeni na dugotrajne zatvorske.
Zato, naglasio je sudija Aleksandar Trešnjev, ne možemo da kažemo da se suđenje koje je trajalo mesec dana, odnosno 29 sudećih dana, odvijalo u razumnom periodu. Najpre bi se moglo govoriti o postupku koji je samo formalno sproveden, uz izuzetnu žurbu da se što pre okonča.
Prema sudijinim rečima, pored toga što Dragoljub Mihailović nije imao fer postupak, proces protiv njega bio je i politički i ideološki obojen što jasno proizilazi iz činjenice da su se predstavnici izvršne vlasti mešali u sam tok postupka, a neretko i učestvovali u donošenju ključnih odluka.
«Politbiro Komunističke partije Jugoslavije je, kao najviše partijsko telo, raspravljalo o tome da li suđenje treba da bude javno ili tajno. U spisima predmeta je i izvod iz knjige Josipa Hrnčevića, koji je u vreme suđenja Dragoljubu Mihailoviću bio savezni javni tužilac. U toj knjizi, on navodi da je istraga o svim važnim delima bila u rukama Udbe, a da im je stvarni šef bio Aleksandar Ranković, organizacioni sekretar CK KPJ i ministar unutrašnjih poslova. I pored toga što su tužilaštvu, po Ustavu i zakonu data velika ovlašćenja, ono se nije u političkom i javnom životu moglo ponašati kao neki suveren. Ono je bilo pod kapom partije i vlade. On dalje piše i da je na poziv Đilasa došao u njegov stan radi razmatranja koncepta optužnice protiv Mihailovića što ilustruje odsustvo svake samostalnosti saveznog javnog tužioca.
U arhivu CK KPJ pronađeno je 14 pisama razmenjenih između Aleksandra Rankovića i Josipa Broza Tita, koji su u ovoj fazi pripremanja postupka bili u Moskvi, i Kardelja i Đilasa, koji su ostali u Beogradu. U osam pisama, ova korespondencija bavi se organizacijom suđenja Mihailoviću. Ta prepiska pokazuje da su najviši predstavnici KP odlučivali kako o pretresnim pitanjima iz sudske nadležnosti, tako i o tome šta će se raditi tokom suđenja.
«Tako na primer, Milovan Đilas obaveštava Aleksandra Rankovića da su u optužnicu uneti najvažnije političke korekture, a Ranković je naredio da se optužnica mora predati do 2. juna, a da se postupak udesi za 10. jun. Upravo u skladu sa ovim naređenjem, optužnica je predata 3. juna braniocima, a suđenje je zakazano za 10. jun – konstovao je je sudija Aleksandar Trešnjev.
Zahtev za rehabilitaciju Mihailovića su prvi put 2006. godine podneli njegov unuk Vojislav Mihailović, profesori Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Smilja Avramov i Kosta Čavoški, Srpski liberalni savet i Udruženje Jugoslovenske vojske u otadžbini. Kasnije su se tom zahtevu pridružile i pojedine političke stranke i udruženja.
Postupak za rehabilitaciju počeo je 16. septembra 2010. godine, ali je u dva navrata došlo do zastoja u procesu.
Prvi put se čekalo utvrđivanje dana streljanja Mihailovića, a drugi put jer je Savez antifašista Srbije podneo krivične prijave protiv dva svedoka zbog lažnog svedočenja.
Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu kao datum Mihailovićeve smrti utvrđen je 17. jul 1946. godine. Mihailović nema grobno mesto.
Tokom procesa je saslušano na desetine svedoka, mahom istoričara, preslušani su audio snimci sa suđenja i prikupljena je brojna dokumentacija.
Suđenje, ročišta, kao i čitanje presude o rehabilitaciji Draže Mihailovića pratile su burne polemike u javnosti i česta sučeljavanja pristalica četnika i partizana ispred suda.
Zakonom o rehabilitaciji uređeno je rehabilitovanje osoba koje su sa ili bez sudske ili administrativne odluke, iz političkih ili ideoloških razloga, ubijene, uhapšene ili lišene nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu tog zakona. Zahtev za rehabilitaciju može da podnese svako zainteresovano fizičko ili pravno lice, a pravo na njegovo podnošenje ne zastareva. Podneti zahtev mora da sadrži lične podatke osoba čija se rehabilitacija zahteva i dokaze o njegovoj opravdanosti. Ukoliko podnosilac nije u mogućnosti to da uradi, uz zahtev podnosi opis progona ili nasilja sa podacima koji mogu da posluže za identifikaciju žrtve i događaja. Pre odlučivanja o zahtevu, sud pribavlja potrebna dokumenta i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, koji su dužni da ih na zahtev suda dostave. Postupak za rehabilitaciju podnosi se okružnom sudu na čijoj teritoriji podnosilac zahteva ima prebivalište ili na čijoj teritoriji je sproveden progon ili nepravda. O zahtevu odlučuje veće sastavljeno od troje sudija u javnom postupku koji je oslobođen troškova i taksa.
Rehabilitovane osobe se, prema zakonu smatraju neosuđivanim, a pravo na naknadu štete.
Sudska odluka kojom je faktički rehabilitovan Draža Mihailović nije prvi slučaj poništavanja presude Vrhovnog suda SRFJ – Vojnog odeljenja 711/46. od 15. jula 1946. kojom su osuđena 24 lica. Ranije su na primer rehabilitovana i druga lica obuhvaćena optužnicom. Profesor Slobodan Jovanović je rehabilitovan 2007. na zahtev za rehabilitaciju koji su podneli Advokatska komora Srbije, Srpska liberalna stranka, Udruženje Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, Udruženje književnika Srbije, Omladina demokratske stranke Srbije i Nada Tomić-Vuković.
Pre profesora Slobodana Jovanovića, rehabilitovan je 2006. Momčilo Ninčić, profesor univerziteta, ministar inostranih dela, finansija, građevina, prosvete, pravde, trgovine i industrije, na osnovu zahteva koji su Okružnom sudu podneli njegovi naslednici Roksanda, Miroslav i Feodor Ninčić i Spomenka Ninčić-Šoć. Momčilo Ninčić je bio osuđen na hapšenje i prinudni rad u trajanju od osam godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od pet godina, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak državljanstva.
Na zahtev kćerki Ljubice Knežević i Ivane Knežević-Davidson, koje danas žive u Sijetlu u SAD, Okružni sud u Beogradu je 2009. doneo rešenje o rehabilitaciji njihovog oca Živana Kneževića (1906–1984), majora Vojske Kraljevine Jugoslavije, jednog od organizatora vojnog puča 27. marta 1941.
Godine 2012. rehabilitovan je i dr Lazar Marković, bivši ministar, profesor Pravnog fakulteta…
Zakonom o uređenju sudova (Službeni glasnik RS“, br.116/2008 i 104/2009) i to članom 23 stav 1 tačka 5 navedenog zakona, Viši sud u Beogradu nadležan je da odlučuje o zahtevima za rehabilitaciju.
Do 13.12.2011.godine u postupcima po zahtvima za rehabilitaciju primljenjivao se Zakon o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 33/06), na osnovu kog zakona se može izvršiti rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 06. aprila 1941.godine do dana stupanja na snagu zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Navedenim zakonom propisano je da pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju ne zastareva, te da se ranije započeti postupci po zahtevima za rehabilitaciju imaju pravnosnažno završiti po odredbama zakona iz 2006.godine.
Dana 13.12.2011.godine na snagu je stupio novi Zakon o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 92/2011) prema kome se uređuje rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koje su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke, izvan teritorije Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke, vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imali ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije; sudskom ili administrativnom odlukom organa Srbije; sudskom ili administrativnom odlukom vojnih ili drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije. Navedenim zakonom propisano je da pravo na podnošenje zahteva zastareva u roku od 5 godina od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Na zahteve primljenje u sud do 13.12.2011.godine primenjuju se odredbe Zakona o rehabilitaciji iz 2006.godine, a o zahtevu odlučuje veće od tri sudije, dok se na zahteve primljene u sud nakon navedenog datuma primenjuju odredbe Zakona o rehabilitaciji iz 2011.godine, a o zahtevu odlučuje sudija pojedinac…
Na kraju 2011.godine u Odeljenju za postupanje po zahtevima za rehabilitaciju Višeg suda u Beogradu u radu je bilo ukupno 306 predmeta, od toga 197 starih, te je na kraju godine rešeno 132 predmeta, od toga starih 94. U prva tri meseca 2012.godine rešeno je 77 predmeta, od toga 52 stara predmeta. Prednost u rešavanju daje se starim predmetima.
Viši sud u Beogradu ima kontinuiranu saradnju sa Agencijom za povraćaj oduzete imovine, kojoj postupanje po zahtevima za povraćaj oduzete imovine zavisi od rešenja za rehabilitaciju. Pored toga ostvarena je saradnja sa Arhivom Jugoslavije, Arhivom Srbije i Beograda, BIA i drugim ustanovama koje se bave prikupljanjem arhivske građe, kao i sudovima opšte nadležnosti, a sve u cilju pribavljanja potrebnih dokaza kako bi se postupci po zahtevima za rehabilitaciju pravnosnažno okončali u razumnom roku, poštujući Ustav Republike Srbije i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i slobodama.
(Videti takođe: Rehabilitacija, sajt Višeg suda)
Rehabilitovani Jelisaveta, Aleksandar i Nikola Karađorđević
Rehabilitovana Kraljica Marija Karađorđević
Rehabilitovan Aleksandar Stojanović
Rehabilitovan Dimitrije Stanojević
Rehabilitovan Emilijan Milan Kalafatić
Odbijen zahtev – Midhad Ćatović
Rehabilitovan knez Pavle Karađorđević
Zakon o izmenama i dopunama zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica
Član 1.
U Zakonu o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica („Službeni glasnik SRS“, broj 54/89), u članu 2. dodaju se st. 3. i 4. koji glase:
„Status borca NOR-a, u smislu ovog zakona i u pogledu prava utvrđenih ovim zakonom, imaju i pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta, počev od 17. aprila 1941. do 15. maja 1945. godine.
Način utvrđivanja statusa lica iz stava 3. ovog člana uređuje Vlada Republike Srbije.“.
Član 2.
Član 3. menja se i glasi:
„Vojnim invalidima i korisnicima porodične invalidnine, pored lica kojima je to svojstvo priznato po važećem propisu kojim su uređena osnovna prava vojnih invalida i porodica palih boraca, ovim zakonom se smatraju i invalidi i porodice palih pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta.
Ustanovljava se „Ravnogorska spomenica 1941.“ na koju imaju pravo lica koja su od 17. aprila 1941. godine do 31. decembra 1941. godine stupila u odrede Ravnogorskog pokreta, odnosno Jugoslovenske vojske u otadžbini. NJeni nosioci se u pogledu prava utvrđenih ovim zakonom izjednačavaju sa nosiocima „Partizanske spomenice 1941.“.
Dragić Joksimović, srpski političar i advokat, branilac genarala Dragoljuba Mihailovića, rođen 18. jula 1893. u Bačini u Temnićkom srezu u Moravskom okrugu, po završetku gimnazije u Kruševcu i Beogradu, upisao je Pravni fakultet 1912. u Beogradu, koji je završio 1922. Nakon studija stekao je zvanje doktora ekonomsko-finansijskih nauka stručno u Frankfurtu (Nemačka). Još kao student je bio član Samostalne radikalne stranke, a od osnivanja – Demokratske stranke, predsednik Studentskog demokratskog kluba, saradnik časopisa Budućnost i urednik omladinskog lista Sloboda. Jedan od je osnivača i predvodnika Studentskog kluba demokrata na Beogradskom univerzitetu između dva svetska rata.
Od 1927. do 1928. bio je na mestu šefa kabineta Ministarstva trgovine i industrije, a potom kmet pravnik Beogradske opštine. Nakon toga otišao je u advokaturu.
Više put biran za narodnog poslanika u narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije.
Avgusta 1945. godine postao je član privremene Narodne skupštine Jugoslavije, koja je nastala po sporazumu Tito-Šubašić. Tu je predvodio Demokratski poslanički klub, koji je u to vreme podneo niz predloga zakona: Zakona o slobodi od straha i Zakona o pravima građana kod vojnih sudova. Nakon što su njihove inicijative odbijene, Dragić je zajedno sa ostalim demokratskim poslanicima septembra 1945. napustio ovu skupštinu. Nakon toga bio je jedan od pokretača lista Demokratija, koji je od osnivanja na meti progona a nakon 6 brojeva i zabranjen.
Bio je branilac, postavljen od strane suda i Advokatske komore genarala Dragoljuba Mihailovića.
Nakon suđenja Draži Mihajloviću Joksimoviću su vlasti oduzele advokaturu, pa je bio prinuđen da se primi posla običnog advokatskog pisara kod mladog advokata Isaka Abravanera.
Tri godine posle procesa Mihajloviću Joksimović je 16. juna 1949. godine je uhapšen, istražne torture preživeo u staroj Glavnjači i ubrzo optužen za neprijateljku delatnost. Osuđen je za zlušanje stranih radiostanica radi pribavljanja materijala za opozicione političke razgovore, zbog vica o zubobolji druga Tita, tvrdnji da će posle narednih izbora biti za opoziciju bolje, da će izbiti rat između Istoka i Zapada, nazdravljanja Svetom Savi, da će se stanje „promeniti i popraviti kad sazru trešnje i grožđe“, itd…
Presuda je glasila:
»Dr Dragić Joksimović, krajem 1948, pa sve do juna 1949. godine, u stanu Milivoja Ivankovića, gde je često odlazio radi slušanja emisija stranih stanica i na drugim mestima, zajedno sa Ivankovićem, Savom Đorđevićem i dr Čedomirom Stankovićem, u prisustvu drugih lica, učestvovao je u političkim razgovorima, u kojima je lično tvrdio da će uskoro doći do rata, koji će se završiti pobedom imperijalističkih sila, a da će se postojeće državno uređenje u našoj zemlji uskoro izmeniti, Jugoslavija primaći imperijalističkom bloku, a na vlast povratiti bivše buržoaske stranke, te su sa drugim optuženima preuzeli zadatke da nabave statute bivših buržoaskih stranaka i tako pristupio pripremi za izradu novog statuta bivše Demokratske stranke.
Na osnovu dokaznog materijala dr Dragić Joksimović osuđuje se na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od tri godine i na kaznu gubitka građanskih prava, odlikovanja i penzije, u roku od godinu dana.»
S njim su osuđeni i svi takozvani saučesnici, njih petorica na broju: dr Milivoje Ivanković — lekar, Sava Đorđević — novinar, Čedomir Stanković — biolog, Fakrija Anđelković — advokatski pripravnik i Đorđe Anđelković — štampar. Za ista dela, na iste kazne, od jedne, dve i tri godine.
Nakon što mu je pozlilo u prenatrpanoj vreloj ćeliji u sremskomitrovačkom zatvoruDragić Joksimović je umro 1. avgusta 1951. godine posle 775 dana na raobiji, u trenutku kada mu je ostalo još 290 dana kazne. Njegovo telo je je moralo odležati ostatak robije na mitrovačkom groblju, a predato je familiji tek do okončanja zatvorske kazne…
(Videti takođe: dr Dragić Joksimović, izdavački centar DS )
Pretsednik: Druže zastavniče, naredite da se uvedu optuženi. (U dvoranu, dupke ispunjenu, u 8,15 časova, ulaze optuženi primetno uzbuđeni. Idu redom, kao što su dolazili na suđenje svakog dana sa Dragoljubom-Dražom Mihailovićem na čelu. Iako obrastao u bradu primetna je Dražina uznemirenost. Seli su na optuženičku klupu.) Danas će se izreći presuda. (Među prisutnima u publici žamor.) Molim publiku za mir, u protivnom biću prinuđen da naredim da se udalji iz sale svaki onaj koji bude ma kakvim znacima davao izraze svoga raspoloženja. (Potom pretsednik i svi ostali u sali, kao i optuženi, ustaju i, u punoj tišini, predsednik čita presudu.)
U IME NARODA
Vrhovni sud Federativne Narodne Republike Jugoslavije Vojno veće sastavljeno od pukovnika Mihaila Đorđevića kao predsedavajućeg i sudija potpukovnika Milije Lakovića i Mihaila Jankovića, i sekretara poručnika Todora Popadića, po krivičnoj stvari protivu optuženih Dragoljuba-Draže Mihailovića i dr. radi krivičnih dela iz Zakona o krivičnim delima protivu naroda i države i Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora a na osnovu optužnice Vojnog tužioca Jugoslovenske armije od 31 maja 1946. godine, broj 711/46. i Rešenja ovog suda od 1. juna 1946. godine, održao je u Beogradu glavni javni usmeni pretres od 10 juna do 11 jula 1946 godine, na kome je optužnicu zastupao zastupnik Vojnog tužioca Jugoslovenske armije pukovnik Miloš Minić, u prisustvu optuženog Dragoljuba Draže Mihailovića, koga brane Nikola Đonović i Dragić Joksimović, oba advokata iz Beograda; optuženog Stevana Moljevića, koga brani Rajko Atanacković, advokat iz Beograda, optuženog Đure Vilovića, koga brani dr Milan Omčikus, advokat iz Beograda; optuženog Radoslava Rada Radića, koga brani Lazar Vučetić, advokat iz Beograda; optuženog Slavoljuba Vranješevića i optuženog Miloša Glišića, koje brani Blaža Radović, advokat iz Beograda; optuženog Dragomira Dragog Jovanovića i optuženog Koste Kumanudija, koje brani Savko Dukanac, advokat iz Beograda; optuženog Tanasije-Tase Dinića, koga brani dr Dragoljub Jovanović, advokat iz Beograda; optuženog Koste Mušickog, koga brani Đorđe Ćirić, advokat iz Beograda; optuženog Boška Pavlovića, koga brani Slobodan Subotić, advokat iz Beograda, optuženog Lazara-Laze Markovića, koga brani Aleksandar Nikolić, advokat iz Beograda, a u otsustvu optuženog Mladena Žujovića i optuženog Živka Topalovića, koje brani Ljubomir Radovanović, advokat iz Beograda; optuženog Slobodana Jovanovića, koga brani Miloš Terzić, advokat iz Beograda; optuženog Božidara Purića i optuženog Petra Živkovića, koje brani Miljaković Pavle, advokat iz Beograda; optuženog Momčila Ninčića, koga brani David Alkalaj, advokat iz Beograda; optuženog Radoja Kneževića i optuženog Milana Gavrilovića, koje brani Slobodan Subotić, advokat iz Beograda; optuženog Živana Kneževića i optuženog Konstantina Fotića, koje brani Dragutin Tasić, advokat iz Beograda pa je po konačnoj reči zastupnika Vojnog tužioca Jugoslovenske armije da ostaje pri optužnici i traži strogu i pravednu kaznu za optužene i završne reči branilaca svih optuženih i zadnje reči prisutnih optuženika svakog ponaosob da budu oslobođeni ili što blažije kažnjeni doneo i javno izrekao dana 15. jula 1946. godine sledeću
PRESUDU
1) Mihailović Dragoljub-Draža,
2) Dr Moljević Stevan,
3) Žujović Mladen,
4) dr. Topalović Živko,
5) Vilović Đura,
6) Radić Radoslav-Rade,
7) Vranješević Slavoljub,
8) Glišić Miloš,
9) Jovanović Slobodan,
10) Dr Purić. Božidar,
11) Dr Ninčić Momčilo,
12) Živković Petar,
13) Knežević Radoje,
14) Dr Gavrilović Milan,
15) Knežević Živan,
16) Fotić Konstantin,
17) Jovanović Dragomir-Dragi,
18) Dinić Tanasije-Tasa,
19) Jonić Velibor,
20) Dokić Đura,
21) Mušicki Kosta,
22) Pavlović Boško,
23) Dr Marković Lazar-Laza,
24) Dr Kumanudi Kosta
KRIVI SU:
što su u toku nadčovečanske borbe koju su narodi Jugoslavije od 1941. do 1945. godine u odbrani svoje slobode i nezavisnoeti, i za svoj opstanak vodili protivu hitlerovske Nemačke, fašističke Italije i njihovih satelita, stupili i za sve vreme rata i neprijateljske okupacije održavali političku i vojnu saradnju sa okupatorom radi zajedničkog ugušivanja opštenarodnog ustanka i podržavanja okupacije kako bi uz pomoć okupatora uspostavili režim protiv narodne diktature i nacionalnog ugnjetavanja te su na taj način u najsudbonosnijem razdoblju istorije naroda Jugoslavije izvršili zločin izdaje naroda i otacbine; što su zajedno sa okupatorom u ostvarivanju imperijalističkog plana okupatora o porobljavanju i istrebljenju naroda Jugoslavije, organizovali, naređivali i izvršavali ili potstrekavali na izvršavanje nebrojene zločine nad narodom: ubijanje i predavanje ranjenika okupatoru, masovna ubistva i pokolje, hapšenja, mučenja, odvođenja u koncentracione logore i na prisilni rad u korist okupatora, prinudnu mobilizaciju, paljevine, pljačku i uništavanje javne i privatne imovine, silovanje i druge ratne zločine, usled čega nose odgovornost za smrt i stradanja stotine hiljada ljudi, žena i dece. I to:
Optuženi MIHAILOVIĆ DRAGOLjUB-DRAŽA:
1. Što je od početka druge polovine 1941. godine pa za sve vreme rata i neprijateljske okupacije organizovao i rukovodio oružane četničke formacije poznate pod imenom „četnici Draže Mihailovića“ i takozvana „jugoslovenska vojska u otacbini“, koje su imale za cilj da oružanom akcijom i vršenjem terora u saradnji sa okupatorom podrže okupaciju i uguše oružani ustanak i oslobodilačku borbu srpskog i ostalih naroda Jugoslavije;
2. Što je radi ugušivanja narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije i podržavanja okupacije od samog početka svoje protivnarodne delatnosti stupio u vezu sa okupatorskim komandama (i vlastima); sprovodio kroz sve vreme rata, sve do same kapitulacije hitlerovske Nemačke, aktivnu političku i vojnu saradnju sa svima okupatorima; rklapao sam, ili preko podređenih komadanata i agenata, sporazume i ugovore za vođenje zajedničke borbe protiv svoje otadžbine, primao od okupatora naoružanje, opremu, hranu i drugu pomoć za svoje četničke jedinice; stavljao svoje jedinice pod komandu okupatora za izvođenje ratnih operacija protiv Narodnooslobodilačke vojske; odobravao svojim komandantima da se sa svojim odredima „legalizuju“ kod okupatora to jest stupe u otvorenu službu okupatora, a nekim četničkim jedinicama da stupe pod neposrednu komandu okupatora pod imenom „antikomunistička dobrovoljačka milicija“ tako da su svi njegovi podređeni komandanti i jedinice po njegovim direktivama i naređenjima za sve vreme rata zajedno sa fašističkim okupatorskim jedinicama, izvodili vojne operacije protiv narodnih oružanih snaga i vršile zločine i teror nad narodom.
3. Što je od samog početka svoje izdajničke delatnosti stupio u vezu sa Nedićem i drugim kvislinzima, otvorenim slugama okupatora, u cilju da održi okupaciju i objedini sve izdajničke snage protiv oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije; davao direktive svojim komandantima da sklapaju sporazume i da sarađuju sa ustašama uz priznanje suvereniteta takozvane „nezavisne države Hrvatske“ i uz polaganje zakletve na vernost Paveliću, organizatoru masovnih pokolja srpskog i hrvatskog naroda;
4. Što je u istom cilju, prihvatajući od okupatora lažnu parolu borbe protiv komunizma išao za tim da borbu naših naroda skrene sa puta nacionalnooslobodilačke borbe na put građanskog rata, pa je pod parolom borbe protiv komunizma sa svojim četnicima ubijao rodoljube, koji su na bilo koji način pomagali i odobravali borbu protiv okupatora;
5. Što je, pod lažnim parolama „zaštite srpstva“ i „spasavanja srpskih glava“ kojim parolama je i kvisling Nedić opravdavao okupaciju, razbijao jedinstvo srpskog naroda u borbi protiv okupatora i nametao mu bratoubilačku borbu, u kojoj su njegovi četnici pobili desetine hiljada Srba;
6. Što je, u skladu s politikom okupatora, kao predstavnik svih protivnarodnih i antidemokratskih elemenata u cilju razbijanja bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije i uspostavljanja nacionalnog ugnjetavanja, raspirivao nacionalnu i versku mržnju i razdor među narodima Jugoslavije, usled čega su njegove četničke bande izvršile masovne pokolje hrvatskog, muslimanskog kao i srpskog stanovništva koje nije prihvatilo okupaciju;
7. Što je, zajedno sa izbegličkom vladom u kojoj je bio ministar, vršio u narodu propagandu, da nije vreme za borbu protiv okupatora, dok se jače savezničke snage ne iskrcaju na Balkanu odnosno dok Nemačka ne bude pred kapitulacijom, čime je podržavao okupaciju i slabio ratni napor Jugoslavije, kao i zajednički front savezničkih država protiv hitlerovske Nemačke i njenih satelita; i
8. Što je, dosledan svojoj izdajničkoj delatnosti, sprovođenoj za svo vreme rata i okupacije, pred konačno oslobođenje zemlje od okupatora, nakon što je politički i vojnički bio razbijen, organizovao terorističke bande i grupe kao jedino preostalo mu sredstvo, uz pomoć Gestapoa organizovao škole za teroriste, pa je izučene i naoružane teroriste upućivao da vrše diverzije, sabotaže i atentate, što su ove grupe i izvršavale, a pojedinim svojim komandantima naređivao da takođe pređu na vršenje terorističkih akata, kako bi i u poslednjoj fazi borbe pomogao okupatoru koji se povlačio iz naše zemlje i kako bi ugrožavao novi ustavni demokratski poredak u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji.
Pa je tako:
a) avgusta 1941. godine, iako se bio sporazumeo sa predstavnicima Valjevskog partizanskog odreda da se četnici i partizani ne napadaju, napao mučki i iznenada jedan vod Valjevskog partizanskog odreda u selu Planinici (nedaleko od Mionice) u kome je napadu optuženi Mihailović lično komandovao četnicima, koji su tom prilikom ubili dva partizana, nekoliko ranili a nekoliko zarobili;
b) u vreme kada je buknuo ustanak u Srbiji i kada su ustanici počeli oslobađati gradove uspostavio vezu sa izdajnikom Milanom Nedićem i po njegovom pozivu uputio mu u Beograd svoju delegaciju na čelu sa majorom Aleksandrom Mišićem sa ovlašćenjem da zaključe sporazum sa Nedićem o zajedničkoj borbi za ugušenje narodnog ustanka u Srbiji. Delegacija optuženog Mihailovića posle pregovora, koji su trajali od 29. avgusta do 5. septembra 1941. godine, zaključila je sa Nedićem sporazum: da Nedić, odnosno Nedićeva vlada i optuženi Mihailović sarađuju u borbi protiv partizana u cilju njihovog uništenja; da Nedić odmah izda novčanu pomoć organizaciji optuženog Mihailovića; da Nedić odredi odmah oficira za vezu koji će biti stalno pri štabu optuženog Mihailovića; da Nedić izdejstvuje kod Nemaca da ne gone optuženog Mihailovića i njegove četnike; i da posle formiranja Nedićevih oružanih odreda izvode zajednički operacijski plan za čišćenje Srbije od partizana. Po ovom sporazumu delegacija optuženog Mihailovića primila je od Nedića novčanu pomoć a Mihailovićev oficir za vezu kod Nedića Pipan, polovinom septembra 1941. godine poveo je sa sobom u štab optuženog Mihailovića pomoćnika komandanta Nedićeve žandarmerije, potpukovnika Marka Olujevića, koji je od Nedića bio određen za oficira za vezu pri štabu optuženog Mihailovića i nosio sa sobom Nedićev operacijski plan za zajedničko čišćenje partizana iz Srbije. Takođe je Nedić izdejstvovao preko nemačke komande generala Dankelmana da Nemci ne progone četnike optuženog Mihailovića;
v) vršeći pripreme za opšti napad na partizane optuženi Mihailović je:
primio pod svoju komandu veći broj vojvoda Koste Pećanca, koji su se bili stavili otvoreno u službu nemačkog okupatora, kao, na primer, Budimira Cerskog, Jovana Škavovića, Nikolu Kalabića, Božu Jovorskog i druge; naredio svojim komandantima Milošu Glišiću i Vučku Ignjatoviću da odmah posle oslobođenja Požege od Nemaca, u septembru 1941. godine napadnu partizane u Požegi i da je zauzmu od partizana; svojim stavom neprijateljstva i podozrenja prema partizanima naveo svoga oficira Ignjatovića i njegov četnički odred u Požegi da razoružavaju partizanske kurire i manje partizanske grupe, da zaustavljaju vozove koji su išli od Čačka u Užice sa transportima žita za ishranu stanovništva, da otimaju transporte oružja i mnicije koje je iz Užica bilo upućeno na front borcima koji su vodili krvave bojeve sa Nemcima, da skinu s voza komandanta Prvog šumadijskog partizanskog odreda Milana Blagojevića, koji se iz Užica vraćao na front iza Rudnika, i da ga posle zverskog mučenja ubiju. Pošto je već izvršio potrebne pripreme za opšti napad na partizane, a u skladu sa porukom koju mu je engleski kapetan Hadson preneo od svojih nadležnih, koja je glasila: „Da Jugoslaveni ima da se bore za Jugoslaviju, a ne da se borba pretvori u pobunu komunista za Sovjetsku Rusiju“, optuženi Mihailović je prekršio sporazum o zajedničkoj borbi četnika i partizana protiv okupatora i njihovih domaćih slugu zaključen oktobra 1941. godine sa komandantom narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije Titom i 1. novembra 1941. godine izdao naređenje komandantima svih svojih odreda da povuku sa frontova prema Nemcima sve odrede i da pređu u opšti napad na partizane. Izvršujući ovo naređenje svi njegovi odredi u Srbiji napustili su frontove prema Nemcima, otvarajući slobodan put nemačkim snagama za prodor na oslobođenu teritoriju i prešli u opšti napad na partizane, i to:
u noći između 1. i 2. novembra 1941. godine četnici pod komandom Glišića i Ignjatovića napali su na Užice na položajima zvanim Trešnjica svega nekoliko kilometara od Užica; u noći između 1. i 2. novembra 1941. godine napao je iznenada na Ivanjicu Boža „Javorac“ (koji se bio stavIo pod komandu Glišića i Ignjatovića);
6. novembra 1941 godine četnici koji su se nekoliko dana ranije povukli sa fronta kod kod Kraljeva, napali su podmuklo i iznenadno prvo na partizansku tenkovsku jedinicu i partizansku artiljeriju i uništili posadu, a zatim napali na Čačak; četnički odred kapetana Račića izvršio je drugi napad na Užice, četnički odred kapetana Neška i poručnika Popovića Voje napao je Kolubarski partizanski bataljon na položajima kod Valjeva, koji je na tom položaju vodio borbe protiv Nemaca;
g) posle sloma četničkog napada na partizane optuženi Mihailović je produžio borbu protiv partizana ohrabren radio emisijama jugoslovenske izbegličke vlade koja je još u jeku četničkog napada na partizane objašnjavala da je optuženi Mihailović jedini ovlašćeni pretstavnik kralja i izbegličke vlade u okupiranoj zemlji i da se sve snage koje se bore moraju da stave pod njegovu komandu. Iza toga je optuženi Mihailović po jednodušnoj odluci čitavog svog štaba otišao sa svojim oficirima, majorom Mišićem Aleksandrom, pukovnikom Pantićem Branislavom i kapetanom Mitrović Nenadom u selo Divci (deset kilometara od Valjeva) i u jednoj kafani sastao se sa pretstavnicima Nemaca: načelnikom štaba nemačkog vojnog zapovednika za Srbiju oficirom Gestapoa kapetanom dr. Jozefom Matlom, i još nekoliko nemačkih oficira. Sastanak je održan u najvećoj tajnosti pod zaštitom nemačkih bornih kola i velikog broja nemačkih vojnika. O ovom sastanku optuženi Mihailović je preko engleske obaveštajne službe obavestio radiogramom izbegličku vladu;
d) 20. novembra 1941. godine optuženi Mihailović je, preko svojih pretstavnika sa pretstavnicima Vrhovnog štaba partizanskih odreda Jugoslavije zaključio sporazum o primirju i obavezao se da vodi borbu protiv okupatora u zemlji u saradnji sa partizanima pa je i taj sporazum pogazio i u najtežoj fazi borbe u toku prve neprij ateljske ofanzive protivu oslobođene teritorije u Srbiji, koja je počela 23. novembra 1941. godine, naredio svojim komandantima da ne stupaju u borbu sa Nemcima;
đ) nakon povlačenja glavnine partizanskih snaga iz Srbije, optuženi Mihailović je na konferenciji komandanata održanoj 30. novembra 1941. godine na Ravnoj Gori izdao naređenje svojim komandantima da se legalizuju kod okupatora to jest da otvoreno i javno stupe u službu Nemaca. Na osnovu ovakvog naređenja stupili su u službu Nemaca sa svojim odredima komandanti optuženog Mihailovića i to poručnik Raković Predrag u Čačku, Glišić i Ignjatović u Požegi, Pantelić u Loznici, Lazović Živan u beogradskom okrugu, Rajković Borivoje i Mladenović, kapetani, u Kosjeriću, kapetan Mitić, Matić, Budimir Cerski, Škavović Jovan, Đurović Mašan i drugi. Ovi legalizovani odredi sa svojim komandantima istovremeno su i dalje priznavali optuženog Mihailovića kao svog komandanta i od njega primali naređenja, a od Nemaca primali oružje, hranu i odelo i, zajedno sa Nemcima, učestvovali u operacijama protiv preostalih partizanskih odreda u Srbiji i hvatali i ubijali rodoljube koji su pomagali oslobodilačku borbu srpskog naroda. Sprovodeći u delo zaključeni sporazum sa Nedićem o zajedničkoj borbi protiv partizana optuženi Mihailović je uspostavio čvrste veze sa većim brojem Nedićevih komandanata Milanom Kalabićem, Radovanom Stojanovićem i drugima, koji su zajedno s njim i izvršujući njegova naređenja vodili borbe protiv partizana u Srbiji u toku zime 1941/42. i proleća 1942. godine; e) već 1941. godine nakon što je izdao narodni ustanak u Srbiji i stupio u spregu sa nemačkim okupatorom optuženi Mihailović pristupa organizaciji četničkih odreda u ostalim zemljama i krajevima Jugoslavije.
Tako je:
meseca decembra 1941. godine optuženi Mihailović uputio u Crnu Goru svoje oficire Milovana Nedeljkovića i Perhineka sa zadatkom da uspostave vezu sa četničkim komandantima u Crnoj Gori i Sandžaku, generalom Blažom Đukanovićem, pukovnikom Bajom Stanišićem, majorom Đorđem Lašićem i kapetanom Pavlom Đurišićem i da im prenesu njegova uputstva za borbu protiv partizana. Ovi četnički komandanti su krajem 1941. godine organizovali uz punu pomoć italijanskog okupatora svoje odrede i, zajedno sa njima učestvovali u borbama protiv partizana primajući od Italijana oružje, hranu a neki i plate; u Sandžaku optuženi Mihailović je uspeo krajem 1941. godine da stavi pod svoju komandu sandžačke četničke odrede koji su se u isto vreme bili stavili otvoreno u službu Italijana i učestvovali u borbama protiv partizana i to još od novembra 1941. godine;
u jesen 1941. godine optuženi Mihailović je uputio u Bosnu i Hercegovinu radi organizovanja četnika svoje oficire majora Boška Todorovića, poručnika Mutimira Petkovića, kapetana Sergija Mihailovića, poručnika Momčilovića i druge, pored žandarmerijskog majora Jezdimira Dangića koga je bio uputio u istočnu Bosnu još u vreme narodnog ustanka u Srbiji. Optuženi Mihailović je majora Boška Todorovića postavio za komandanta istočne Bosne i Hercegovine, a ovaj je po dolasku na teren zaključio pismeni sporazum o saradnji četnika i italijanskih okupatora u borbi protiv partizana;
komandant optuženog Mihailovića u istočnoj Bosni Jezdimir Dangić po dolasku na teren razbija jedinstvo četnika i partizana u borbi protiv Nemaca i ustaša, propušta Nemce na oslobođenu teritoriju, a pošto su partizani zaustavili Nemce i uspeli očuvati izvestan deo slobodne teritorije, Dangić se povezuje sa gestapovskim kapetanom Matlom u Banji Koviljači i nakon povezivanja odlazi u Beograd sa znanjem i odobrenjem optuženog Mihailovića radi traženja pomoći od Nemaca i Nedića za borbu protiv partizana u istočnoj Bosni;
istovremeno lokalni četnički komandanti u istočnoj Bosni, pop Savo Božić, Cvijetin Todić i drugi, koji su se stavili pod komandu oficira optuženog Mihailovića, kapetana Račića, koji je decembra 1941. godine prešao u istočnu Bosnu, sklopili su sporazume sa ustaškim vlastima o saradnji u cilju uništenja partizana i zajedno sa ustašama, vodili borbe protiv partizana u istočnoj Bosni;
u toku 1941. godine, komandant optuženog Mihailovića, Ilija Trifunović Birčanin uz pomoć italijanskih okupatora osnovao je četničke odrede u zapadnoj Bosni i JTici, a zatim u Dalmaciji, koji su u najtešnjoj saradnji sa Italijanima takođe vodili borbe protiv partizana. Znatan deo četnika, kao posebne formacije, poznate pod imenom „dobrovoljačka antikomunistička milicija“ (MVAK = Milicia volontaria antikomunista) stavio je pod direktnu komandu Italijana, a čiji je glavni zadatak bio uništavanje antifašista u Dalmaciji; u Sloveniju optuženi Mihailović je uputio, u ovom periodu, svog oficira majora Karla Novaka, koji je u saradnji sa okupatorima i kvislinškom belom gardom organizovao slovenačke četnike poznate pod nazivom „Plava garda“. Iako malobrojne jedinice optuženog Mihailovića u Sloveniji pod komandom majora Novaka sarađivale su otvoreno sa okupatorom i slovenačkom kvislinškom „Belom gardom“;
ž) krajem 1941. i početkom 1942. godine rasplamsao se opšti narodni ustanak u Crnoj Gori, istočnoj Bosni i Sancaku. Sledeći liniju izdaje a u nameri ugušenja narodnog ustanka u ovim krajevima, optuženi Mihailović u maju 1942. godine prelazi iz Srbije na planinu Zlatar, a odatle u Crnu Goru i neposredno rukovodi operacijama četničkih jedinica pod komandom Miloša Glišića i Vučka Ignjatovića, iz Srbije, Petra Baćovića, iz istočne Bosne, Blaža Ćukanovića, Pavla Đurišića, Đorđa Lašića, Ivana Ružića, Baja Stanišića, Jakova Jovovića i Sima Mijuškovića, iz Crne Gore, i legalizovanih odreda Nikole Bojovića, Vuka Kalaitovića, vojvode Ilića i Rada Korde, koje su četničke jedinice, zajedno sa Italijanima, tada učestvovale u četvrtoj neprij ateljskoj ofanzivi protiv partizanskih jedinica u Crnoj Gori i Sandžaku. U ovoj ofanzivi sve pomenute četničke jedinice pod komandom optuženog Mihailovića primale su od Italijana oružje, municiju i hranu, a jedinice Mihailovićevog komandanta Blaža Đukanovića, primale su pored ovog i platu. Tokom operacija Italijani su prevozili četničke jedinice svojim prevoznim sredstvima sa sektora na sektor, a četnički komandanti, pa i članovi vrhovne komande optuženog Mihailovića, prevozili su se automobilima kroz italijanske garnizone. Sam optuženi Mihailović sa svojim štabom smeštao se u neposrednoj blizini italijanskih garnizona. Nakon teških i upornih bojeva sa Italijanima i četnicima, naročito na sektoru Sinjajevina, Kamena Gora Kosanica, Nikšić Golija, Nikšić Travnik, Orlovac i Gat i mučkog četničkog napada na partizansku bolnicu i petu udarnu brigadu u Ćurevu, partizanske snage, pod pritiskom italijanskih divizija, a zahvaljujući izdaji četnika optuženog Mihailovića, bile su prinuđene da se povuku sa slobodne teritorije Crne Gore, Sandžaka, istočne Bosne, Hercegovine u zapadnu i centralnu Bosnu;
z) nakon što su partizani bili prinuđeni da napuste slobodnu teritoriju u Crnoj Gori, Sandžaku, istočnoj Bosni i Hercegovini, četnici optuženog Mihailovića produžili su svoju saradnju sa italijanskim okupatorom i zajedno s njime zaveli i sprovodili sistem strahovlade nad narodom na toj teritoriji. U neposrednoj blizini Kolašina, u kome komandant optuženog Mihailovića Pavle Đurišić dočekuje i pozdravlja ratnog zločinca italijanskog generala Pircija Birolija, guvernera Crne Gore, a četnici optuženog Mihailovića kolju i vešaju crnogorske rodoljube, optuženi Mihailović sa svojim štabom iz Lipova rukovodi četničkim akcijama na uništavanju narodnog ustanka, podržavan od engleskog majora Hadsona, koji u to vreme traži od optuženog Mihailovića da se „sastane sa kapetanom Đurišićem i pukovnikom Stanišićem i ostalim vođama koji su se tako uspešno borili protiv komunista i oslobodili svoje krajeve od njih“ i izdašno pomagan materijalno i politički od emigrantske vlade u Londonu;
i) posle bezuspešnog pokušaja da zajedničkim borbama sa Italijanima, Nemcima i ustašama u jesen 1942. godine razbije partizanske snage na Dinari i u zapadnoj i centralnoj Bosni, optuženi Mihailović je podstrekavan od engleskog pukovnika Bejlija treba da uništiti partizanske snage i partizansku slobodnu teritoriju pre nego što dođe do iskrcavanja saveznika na Balkan, pristupio brižljivom izvođenju priprema za učestvovanje četničkih jedinica u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi pa je lično sačinio i plan operacija za učestvovanje četnika u ovoj ofanzivi. Nemački i italijanski okupator ocenivši značaj oslobodilačkog ustanka naroda Jugoslavije za oslobodilačku borbu naroda porobljene Evrope p opasnost za svoje planirane operacije u severnoj Africi i na Bliskom istoku, odlučio je da konačno i potpuno uništi ustanak u Jugoslaviji. U tu svrhu vrhovna nemačka i italijanska komanda stvaraju jedinstveni plan za izvođenje zajedničkih operacija u pretstojećoj četvrtoj neprij ateljskoj ofanzivi i određuju za te operacije sledeće jedinice: a) nemačke: 7. SS „Princ Eugen“ diviziju, 369 pešadijsku diviziju, 717 lovačku diviziju i 718 pešadijsku diviziju i druge specijalne jedinice motorizovane, tenkovske, artiljeriske, avijaciju; b) italijanske divizije: „Lombardiju“, „Re“, „Sasari“, „Murđe“ i „Taurinenze“; v) ustaške zdrugove, domobranske jedinice i odrede milicije. Optuženi Mihailović nakon što je izvršio pripreme odredio je za učestvovanje u ovim operacijama sledeće četničke jedinice: prvi korpus majora Bjelajca sa 2.000 četnika, drugi korpus popa Đujića sa 2.000 četnika, treći korpus majora Baćovića sa 3.000 četnika, 600 četnika pod komandom Novaka Mijovića, 5.000 četnika pod komandom Baja Stanišića, 3.000 četnika pod komandom Bore Mitranovića i 5.000 četnika pod komandom Pavla Đurišića.
Glavne operacije u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi razvijale su se u vremenu od 15. januara do polovine aprila 1943. godine a na teritoriji od reke Kupe preko reke Neretve gde se u „džepu“ Neretve odigrala čuvena „bitka za ranjenike“ pa sve do reke Drine. U ovim operacijama su zajednički učestvovale napred navedene nemačke, italijanske, Pavelićeve i četničke jedinice optuženog Mihailovića, koje su od okupatora primale oružje, municiju, hranu i bile potpomagane okupatorskom artiljerijom, avijacijom i tenkovima. Četničkim jedinicama komandovao je optuženi Mihailović preko majora Ostojića a i neposredno. U završnoj fazi operacija na reci Drini optuženi Mihailović je komandovao i izesnim delovima italijanske divizije „Taurinenze“. U ovoj ofanzivi okupatorske i četničke jedinice izvršile su paljenje i pustošenje čitavih krajeva i masovno istrebljenje civilnog stanovništva, koje se sa svojom narodnom vojskom povlačilo ispred neprijatelja.
j) u vreme dok se odvijala četvrta neprijateljska ofanziva, na teritoriji od Kupe preko Neretve do Drine, četnici optuženog Mihailovića su, po njegovim direktivama i na ostalim područjima širom Jugoslavije vodili zajedničke borbe sa okupatorima i domaćim kvislinzima protiv Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije. Tako su u Srbiji četnici optuženog Mihailovića pod komandom Predraga Rakovića, Zvonimira Vučkovića i drugih zajedno sa Nemcima, Nedićevim i Ljotićevim odredima, bugarskim okupacionim jedinicama i jedinicama ruskog i belogardističkog korpusa učestvovali u zajedničkim borbama protiv partizana. Po direktivama i sa odobrenjem optuženog Mihailovića četnički odredi u Bosni sklopili su niz daljih sporazuma sa Nemcima i ustašama, u Sloveniji sa slovenačkom „belom gardom“ o saradnji, a posle kapitulacije Italije u septembru 1943. godine četnički odredi optuženog Mihailovića širom čitave zemlje stupili su potpuno pod zaštitu Nemaca i u otvorenu saradnju sa njima i primali od njih naređenja, oružje, municiju i ostalu vojnu opremu; k) primajući materijalnu pomoć i direktive od emigrantskih vlada, da se po svaku cenu vojnički održi kao i poruku engleskog generala Mastersona da što pre likvidira komuniste i da će potom nastati povoljnije stanje za četnike i da će Englezi promeniti svoje držanje, svoju propagandu i svoju politiku prema optuženom Mihailoviću, optuženi Mihailović je za sve vreme od leta 1943. godine do svršetka rata održao niz sastanaka i stupao u vezu sa predstavnicima nemačke komande u Jugoslaviji, sa domaćim izdajnicima Nedićem, Pavelićem i Ljotićem i reakcionarnim elementima u Hrvatskoj, radi nastavljanja borbe protiv oslobodilačkog pokreta naroda Jugoslavije. Tako su po naređenju optuženog Mihailovića u toku aprila i maja 1944. godine održani sastanci između Mihailovićevog komandanta Srbije generala Trifunovića, optuženog Topalovića Živka i kapetana Rakovića, s jedne strane, i gestapovaca Šterkera, Milana Aćimovića i Dimitrija Ljotića, Ilije Mihailovića, s druge strane, u selima Vranići, Trbušane i Brđane na kojim je došlo do sporazuma o vođenju zajedničkih operacija protiv partizana i liferovanju oružja četnicima od strane Nemaca. Pored svojih komandanata optuženi Mihailović se lično sastaje oko 20. avgusta 1944. godine u selu Ražani kod Kosjerića sa Milanom Nedićem i optuženim Dragomirom Jovanovićem, na kojem je sastanku sklopljen sporazum da Nedić optuženom Mihailoviću daje mesečno sto miliona dinara novčane pomoći, da Nedić preuzima na sebe obavezu da se optuženom Mihailoviću od Nemaca izliferuje 30.000 pušaka, tri miliona puščanih i mitraljeskih metaka, da Nedić izliferuje optuženom Mihailoviću uniforme i obuću, da će Nedić u cilju koordinacije akcije protiv Narodnooslobodilačke vojske ukoliko dozvole Nemci, staviti svoje oružane formacije pod komandu optuženog Mihailovića i da optuženi Mihailović garantuje Nediću da se oružje neće upotrebiti protiv Nemaca; pored ovoga optuženi Mihailović se lično sastaje sa šefom upravnog štaba nemačkog vojnog zapovednika za Srbiju Nojbaherom u selu Rošcima kod caganjske škole u avgustu 1944. godine, a sa gestapovcem Šterkerom još četiri puta, i to u selu Pranjani, u avgustu 1944. godine, kod sela Draginje prilikom bekstva optuženog Mihailovića iz Srbije za Bosnu septembra 1944. godine i dva puta u Bosni u oblasti Sarajeva koncem 1944. godine i početkom 1945. godine. Na prva tri sastanka između optuženog Mihailovića i pretstavnika Nemaca, i to na sastancima u Rošcima (kod caganjske škole), Pranjanima i Draginji prisustvovao je američki pukovnik Mak Dauel, koji je, nakon što je engleska vlada službeno povukla svoje vojne misije od optuženog Mihailovića i njegovih komandanata, došao kod ontuženog Mihailovića u svojstvu šefa američke vojne misije i kao takav tražio od Nemaca da polože oružje isključivo optuženom Mihailoviću, a optuženog Mihailovića uveravao da se mora održati u narodu i da Sjedinjene Američke Države pomažu isključivo optuženog Mihailovića i njegovu organizaciju. Optuženi Mihailović je još u zimu 1942. godine preko Pinterovića i Mate Ruskovića uspostavio vezu sa mačekovcima u Hrvatskoj, koju je stalno održavao do kraja rata radi objedinjavanja vojnih jedinica koje su mačekovci nameravali obrazovati pod vrhovnom komandom optuženog Mihailovića u cilju zajedničke borbe protiv narodnooslobodilačkog pokreta. Na liniju borbe protiv narodnooslobodilačkog pokreta optuženi Mihailović je u martu 1945. godine preko advokata Brašića uspostavio vezu i slao pisma nadbiskupu Stepincu i Anti Paveliću, organizatoru pokolja srpskog i hrvatskog naroda.
U istom razdoblju od leta 1943. godine do svršetka rata, dok su optuženi Mihailović i njegovi komandanti zaključivali navedene sporazume, njegove jedinice zajedno s Nemcima i kvislinškim formacijama nastavile su borbe protiv Narodnooslobodilačke vojske i Jugoslovenske armije, i to četnici pod komandom člana vrhovne komande Draže Mihailovića, majora Ostojića, Đurišića, Draškovića, Kalaitovića, Cvetića, Lalatovića, Račića, Vučkovića, Nikole Kalabića, Markovića, Radovića, Neška Nedića, Tufegcića, Keserovića i drugih, u Sancaku i Srbiji, a pod komandom Radić Rada, Vranješevića, Drenovića, Bore Mitranovića, Todić Cvijetina, Damjanović Steve-Leke u Bosni, Đujića, Jevđevića, Bjelajca, Baćovića, Lukačevića i drugih u Bosni i Hrvatskoj i ostali;
l) Zaključujući svoje izdajničko delovanje koje je sprovodio kroz sve vreme oslobodilačkog rata i okupacije, optuženi Mihailović je pred isterivanje Nemaca iz Jugoslavije i uništenje četničkih jedinica, prešao na terirozam. Tako je: u martu 1945 godine u Modriči, u Bosni osnovao školu za teroriste, kojima je dao ime „kraljevskih komandosa“, a terirostičku diverzantsku grupu Gašparevića, za koju je znao da je direktno od Gestapoa iz Beča upućena za Srbiju u cilju vršenja sabotaža, diverzija, atentata i drugih zločina, prihvatio, stavio pod svoju komandu, dodelio joj zadatak i uputio je za Srbiju sa svojim komandantom Topalovićem. Ostalim komandantima izdao je naređenje da takođe pređu na terorističke akcije, pa su izvesni komandanti nakon prestanka ratnih operacija dizali mostove i vozove u vazduh i vršili atentate, sve dok nisu bili pohvatani;
lj) Optuženi Mihailović Dragoljub-Draža i njegovi četnički komandanti po njegovim naređenjima i direktivama izvršili su masovnim zahvatima u tzv. čišćenjima terena, zatim putem letećih brigada i crnih trojki u toku čitavog rata i okupacije bezbrojne ratne zločine nad narodom u svim krajevima Jugoslavije.
Tako su:
u novembru 1941. godine četnici su streljali u selu Braićima na mestu zvanom Drenovi Vrh oko 500 zarobljenih partizana i njihovih pristalica;
optuženi Mihailović je u noći između 13. i 14. novembra 1941. godine tj. iste noći kada se je sastao sa gestapovcem, kapetanom Matlom, naredio svom komandantu Daki Tešmanoviću da oko 365 zarobljenih partizana preda srpskoj državnoj straži u selu Slovac, iako je morao znati da će ih srpska državna straža postreljati ili predati Nemcima, to je učinjeno tako da ih je Tešmanović predao Jovanu Škavi a ovaj Nemcima. Nemci su od ovih predatih partizana streljali oko 270, a ostale oterali u logore; početkom novembra 1941. godine Mihailovićev komandant Ajdačić zaklao je trinaest partizanskih simpatizera u blizini Kosjerića na mestu zvanom Ridovi među kojima i učiteljicu Jelenu Subić-Gmizović i Milevu Kosovac, koje su četnici pre nego što su zaklali silovali i unakazili usijanim gvožđem; 4. novembra 1941. godine četnici su ubili blizu Ravne Gore oko 30 partizana, koje su bili na prevaru zarobili, među kojima je bilo 18 devojaka koje su bile upućene u Užice za bolničarke; u decembru 1941. godine Mihailovićevi četnici streljali su zajedno sa Nemcima u Čačku samo u jedan mah 80 pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta;
u decembru 1941. godine u srezu požeškom mešoviti nemačko-četnički sud u jedan mah osudio je na smrt 12 pristalica partizana; u decembru 1941. godine i tokom januara 1942. godine četnici su poklali preko 2.000 muslimana ljudi, žena i dece iz okoline Foče, Goražda i Čajniča. Klanja su vršili na mostovima na Drini u Foči i Goraždu;
u toku decembra 1941. godine i tokom cele 1942. Mihailovićevi „legalizovani“ četnici pohapsili su i predali Nemcima u raznim krajevima Srbije hiljade pristalica partizana koje su Nemci streljali u logorima na Banjici, Nišu, Užicu, Čačku i drugim mestima, a pored toga sami četnici su poubijali hiljade pristalica partizana, opljačkali mnoga sela, batinali hiljade ljudi, a veliki broj žena i devojaka iz partizanskih porodica silovali;
prvog aprila 1942. godine četnici Rada Radića pobili su u Jošavki 20 ranjenih partizana, a među njima i teško ranjenog narodnog heroja dr. Mladena Stojanovića;
aprila 1942. godine četnici JTazara Tešanovića i Rada Radića (koji su se tada bili stavili pod komandu Mihailovićevog kapetana Račića) ubili su 70 ranjenih partizana;
krajem aprila 1942. godine Spasoje Dakić, komandant Mihailovićevog bataljona u Čelebiću, ubio je engleskog majora Terensa Atertona i njegovog radio-telegrafistu i jednog engleskog narednika; juna 1942. godine Mihailovićevi četnici su u okolini Gacka, u selu Izgorima, zapalili bolnicu sa deset teških partizanskih ranjenika;
juna 1942. godine Mihailovićev odred pod komandom kapetana Vladimira Đukića izveo je iz zatvora u Nikšiću 25 pristalica narodnooslobodilačkog pokreta i zajedno sa Italijanima streljali;
avgusta 1942. godine, Mihailovićev komandant Baćović ubio je simpatizere narodnooslobodilačkog pokreta Rada Pravicu, Tomu Galena, Jovu JBubibratića, Budimira Žiropinu i Tasu Kesarića; avgusta 1942. godine Mihailovićevi četnici pod komandom Petra Baćovića prilikom zauzeća Foče zaklali su u Foči i selima koja se skupa nazivaju Bukovica oko 1.000 lica muslimanske veroispovesti, među kojima je bilo oko 300 žena, dece i staraca; avgusta 1942. godine na terenu oko Ustikoline i Jahorine (istočna Bosna) Mihailovićevi četnici pod komandom majora Zaharija Ostojića i Petra Baćovića zaklali su oko 25.000 lica muslimanske veroispovesti a sela popalili;
septembra 1942. godine četnici Petra Baćovića ubili su u Makarskoj oko 900 Hrvata, nekoliko katoličkih sveštenika odrali i17 sela zapalili;
oktobra 1942. godine četnici Petra Baćovića ubili su u okolini Prozora zajedno sa Italijanima, kojima je komandovao italijanski poručnik Viđak, oko 2.500 Muslimana i Hrvata, među kojima je bilo žena, dece i staraca, a veliki boj sela popalili; u oktobru 1942. godine, četnici Petra Baćovića, ubili su u selu Gatu, Niklice i Čišlu u Dalmaciji, zajedno sa Italijanima, 100 Hrvata kao simpatizera narodnooslobodilačkog pokreta; u jesen 1942. godine u Drežnici (Hercegovina) četnici iz okoline Gacka pri pohodu na Prozor zaklali su oko sto lica muslimanske veroispovesti;
decembra 1942. godine u selu Brajinci (Mrkajić, istočna Bosna) i okolnim selima, četnici Mihailovićevog komandanta Rajka Čelonje ubili su 160 seljaka i popalili selo Brajnice i još nekoliko sela. Među pobijenim bilo je žena i dece; januara 1943. godine zaklao je major Cvetić šesnaest zarobljenih partizana u okolini Užica;
januara 1943. godine, pod komandom Komarčevića, Mihailovićevi četnici su zaklali 72 simpatizera partizana u srezu posavskom; januara 1943. godine četnici Pavla Đurišića ubili su u srezu bjelopoljskom oko 400 muškaraca i oko 1.000 žena i dece muslimanske veroispovesti;
u februaru 1943. godine četnici pod komandom Zaharija Ostojića, Petra Baćovića, Pavla Đurišića, Voje Lukačevića, Vuka Kalaitovića i drugih, u srezovima pljevaljskom, čajničkom i fočanskom zaklali su 1.200 muškaraca i 8.000 staraca, žena i dece i opljačkali pa potom spalili 2.000 domova;
polovinom jula 1943. godine u celu Cikoti (istočna Bosna) četnici su otkrili 80 ranjenika prve proleterske divizije, oduzeli im oružje a sutradan doveli Nemce koji su ih poubijali, a zatim spalili;
juna 1943. godine u toku pete neprijateljske ofanzive četnici su klali partizanske ranjenike sa Sutjeske, pa su tada zaklali u selu Jelaču i Vrbnici dr Simu Miloševića i hrvatskog pesnika Ivana Gorana Kovačića;
jula 1943. godine u Bišini (Birač) četnici su otkrili ranjenike prve i druge proleterske brigade i izdali ih Nemcima koji su ih poubijali;
decembra 1943. godine četnički komandant major Petrićević streljao je u Kolašinu 28 zarobljenih partizana i šest seljaka pristalica partizana;
decembra 1943. godine četnički komandant Živan Lazović zaklao je u selu Selevcu 15 seljaka pristalica partizana; decembra 1943. godine zaklali su četnici u okolini Bosanskog Grahova 137 zarobljenih partizana;
decembra 1943. godine zaklali su četnici u selu Tičevu kod Drvara 28 zarobljenih partizana;
decembra 1943. godine zaklali su četnici u Zeti (Crna Gora) osam seljaka delegata na prvoj antifašističkoj skupštini Crne Gore; decembra 1943. godine zaklali su četnici Nikole Kalabića u selu Kopljarima kod Aranđelovca 21 seljaka;
decembra 1943. godine streljali su četnici Vuka Kalaitovića u srezu sjeničkom 18 pristalica partizana;
decembra 1943. godine četnici pod komandom potpukovnika Miodraga Paloševića i majora Trifkovića Svete zaklali su u selu Vraniću, blizu Beograda, 73 lica među kojima jedno dete od dve godine, drugo od tri meseca. Jednu od žrtava su kastrirali. Pored toga opljačkali su seljačke domove;
od juna 1942. godine do marta 1943. godine Mihailovićevi četnici pod komandom Pavla Đurišića osudili su na smrt i streljali oko 1.000 crnogorskih partizana i seljaka zbog toga što su učestvovali u oslobodilačkom ustanku u Crnoj Gori; 29. aprila 1944. godine četnički odred kapetana Živojina Lazovića, majora Svetislava Tripkovića, Nikole Kalabića, Dragutina Bojovića, Svete Bogićevića, Radovana Dokmanovića i Svete Radičevića u selu Drugovcu (okrug beogradski) zaklali su 73 lica među kojima i devet žena. Tom prilikom teško su zlostavljali 37 drugih lica i opljačkali pa potom spalili 220 domova; aprila 1944. godine četnici su kod Bajine Bašte zaklali osam simpatizera partizana;
maja 1944. godine četnici Dragutina Keserovića pronašli su na Jastrepcu partizansku bolnicu pa su streljali 24 ranjenika i 4 bolničarke;
maja 1944. godine četnici su otkrili u Semberiji partizanske bolnice i ubili oko 300 teških ranjenika;
u leto 1944. godine četnici su u selu Balinoviću živoga pekli pred 20 ljudi Živana Đurđevića seljaka iz Balinovića, a potom njega i njegovog sina zaklali;
avtusta 1944. godine Dušan Radović Kondor, komandant Mihailovićevog zlatiborskog korpusa zaklao je dva američka avijatičara francuskog porekla koji su se bili prinudno spustili padobranima kod reke Lima;
avgusta 1944. godine četnički odred Bogićevića Svete uhvatio je u selu Sepcima Srbija, Sremčevića Savu, Vojinović Konstantina, Radojević Iliju i Jovanović Iliju i pošto ih je mučio da bi iznudio priznanje o saradnji sa partizanima svu četvoricu zaklao.
Pored ovoga desetine hiljada ljudi četnici su zlostavljali i batinali, a u Crnoj Gori su bili uveli specijalni sistem batinjanja pomoću „roglje“.
Komandanti optuženog Mihailovića ostavljali su spiskove pristalica partizana okupatorima i kvislingovcima na osnovu kojih su ljudi bili hapšeni i streljani. Naročito je Beogradska četnička organizacija tesno sarađivala sa specijalnom policijom na uništavanju pristalica partizana u Beogradu. Nabrojani zločini samo su mali deo zločina koje su četnici optuženog Mihailovića sprovodeći njegova naređenja i direktive, izvršili u svim krajevima Jugoslavije.
Izloženim radnjama optuženi: Mihailović, Moljević, Žujović, Topalović, Vilović, Radić, Vranješević, Glišić, Jovanović Slobodan, Purić, Ninčić, Živković, Knežević Radoje, Gavriloviić, Knežević Živan, Fotić, Jovanović Dragomir, Dinić, Jonić, Dokić, Mušicki i Pavlović izvršili su krivična dela izdaje i ratnih zločina iz člana 3. tačka 3, 4. i 6. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, a optuženi Mihailović, Vranješević i Mušicki još i krivična dela organizovanja oružanih bandi u cilju nasilnog obaranja postojećeg državnog uređenja iz člana 3. tačka 7 istog Zakona; optuženi Marković i Kumanudi izvršili su krivična dela izdaje i ratnih zločina iz člana 3. tačke 3, 6 Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, a optuženi Marković još i krivično delo iz člana 2. Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora.
Sa napred izloženog, a na osnovu citiranih zakonskih propisa i člana 4. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, a optuženi Kumanudi na osnovu člana 6/1 istog Zakona; člana 5. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države u vezi člana 16 Zakona o državljanstvu FNRJ i člana 1, 3, 5. i 6. Zakona o vrstama kazne sud, ih osuđuje:
1) Mihailovića Dragoljuba Dražu na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine;
2) Moljevića Stevana na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava sem roditeljskih u trajanju od deset godina i na konfiskaciju celokupne imovine. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom ima mu se računati od 3. septembra 1945. godine kad je slobode lišen;
3) Žujovića Mladena na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva;
4) Topalović Živka na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom počinje mu teći od dana kada slobode bude lišen ;
5) Vilovića Đura na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od sedam godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od tri godine i na konfiskaciju celokupne imovine. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom ima mu se računati od 3. septembra 1945. godine kao dana kada je slobode lišen;
6) Radića Radoslava Rada na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva;
7) Vranješevića Slavoljuba na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava sem roditeljskih u trajanju od deset godina i na konfiskaciju celokupne imovine. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom računa mu se od 20. septembra 1945. godine kao dana kada je lišen slobode;
8) Glišića Miloša na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i na konfiskaciju celokupne imovine;
9) Jovanovića Slobodana na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom počinje mu teći od dana kad slobode bude lišen;
10) Purića Božidara na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od šesnaest godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom počinje mu teći od dana kad slobode bude lišen;
11) Ninčića Momčila na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od osam gvdina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od pet godina, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak državljanstva. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom počinje mu teći od dana kad slobode bude lišen;
12) Živkovića Petra na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva;
13) Kneževića Radoja na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od deset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od pet godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom počinje mu teći od dana kad slobode bude lišen;
14) Gavrilovića Milana na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od petnaest godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od osam godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom počinje mu teći od dana kad slobode bude lišen;
15) Kneževića Živana na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadest godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom počinje mu teći od dana kad slobode bude lišen;
16) Fotića Konstantina na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom počinje mu teći od dana kad slobode bude lišen;
17) Jovanovića Dragomira-Dragog na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine;
18) Dinića Tanasija na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine;
19) Jonića Velibora na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine;
20) Dokića Ćuru na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine;
21) Mušickog Kostu na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i na konfiskaciju celokupne imovine;
22) Pavlovića Boška na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine;
23) Markovića Lazara-Lazu ia kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od šest godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, sem roditeljskih u trajanju od tri godine i na konfiskaciju celokupne imovine. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom ima mu se računati od 2. septembra 1945. godine kao dana kada je slobode lišen;
24) Kumanudi Kostu na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od osamnaest meseci, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, sem roditeljskih u trajanju od dve godine i na konfiskaciju celokupne imovine. Kazna lišenja slobode s prinudnim radom ima mu se računati od 3. marta 1946. godine kao dana kada je slobode lišen;
Presuda Vrhovnog suda – Vojno odeljenje izrečena 15. juila 1946. (izvod iz sudskog zapisnika)
(Videti takođe: Prof. dr. Miodrag Zečević: Dokumenta sa suđenja Draži Mihailoviću (.pdf))
(Videti takođe: Završna reč optuženog Dragoljuba Mihailovića Draže, prof. dr. Miodrag Zečević: Dokumenta sa suđenja Draži Mihailoviću (.pdf) )
***
General Dragoljub Mihailović uhvaćen je od strane jedinica Ozne za Srbi ju 13. marta 1946, ure jonu Dobruna i istočnoj Bosni. Prvih 11 dana ova je vest čuvana kao državna tajna. Tek 24. marta, Aleksandar Ranković je obavestio poslanike Narodne skupštine o hapšenju Mihailovića.
Suđenje protiv Mihailovića i još 23 osobe počelo je 10. juna. Mihailoviću je dato da izabere advokata tek 21. ma ja, dakle 69 dana posle hapšenja.
On je izabrao poznatog beogradskog advokata i prvaka Demokratske stranke, Dragića Joksimovića, kao i Nikolu Đonovića, takođe prvaka Demokratske stranke. Prošlo je još 13 dana, i tek 4. juna je Joksimoviću uručena obavest Vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ da je određen po službenoj dužnosti kao advokat Dragoljubu Mihailoviću.
Dakle, od hapšenja do imenovanja advokata prošlo je 83 dana. NKVD je bio poznat po tehnikama psihološkog, kao i fizičkog, iznurivanja zatvorenika. Ozna je bila samo kopi ja sovjetskog uzora. U inostranstvu je dosta pisano o tome da je general Mihailović bio izložen raznim torturama u pritvoru, ali je to, sa sada dostupnom građom, nemoguće proveriti. Zato osta je otvoreno pitanje šta se tokom ta 83 da na dešavalo. Za sada o tome može samo dase nagađa jer je deo dokumentacije o Mihailoviću uništen posle Brionskog plenuma, odnosno između 1966. i 1968. Miloš Minić je odbio da prihvati da se čak i štampa dostavlja Mihailoviću tako da on svakako nije imao pojma šta se dešava izvan zatvorskih zidova. Ono što je ipak poznato je da je Mihailoviću u pritvoru davana rakija o čemu je u romansiranoj verziji hvatanja Mihailovića pisao oficir Ozne Slobodan Krstić Uča. Novi podaci su prikupljeni kada je svedočio svedok S.B. pred Javnim tužilaštvom Srbije 9. decembra 2010, a u vezi sa istragom Komisije za otkrivanje činjenica o streljanju i grobnom mestu generala Mihailovića. S.B. je radio u Ozni za Srbi ju i bio je, po naređenju Slobodana Penezića, jedan od stražara koji su dežurali ispred prostorije u kojoj je general Mihailović držan u pritvoru. O tome šta je jeo i pio u pritvoru general Mihailović S. B. je izjavio: „Draža je stalno tražio pečeno meso sa lukom, tražio je ljute papričice i rakiju. Pio je četvrt litre da bi završio sa litrom i četvrt dnevno jer je navikao.“
Ovaj podatak može da pruži i odgovor zašto je Mihailović tokom svedočenja često delovao konfuzno. Posmatrač iz Britanske ambasade u Beogradu, ataše za štampu Džordž Klaton (George Clutton), primetio je tokom šestog dana suđenja: „Njegovi odgovori,međutim, ukazu ju na to da je u izvesnoj meri mentalno zamoren. Često protiv reči sam sebi i zaboravlja ono što je prethodno kazao.“
Indikativno je i pitanje branioca Đonovića i odgovor Mihailovića dat istog dana:
Branilac Đonović: Zbog toga pitam optuženog Mihailovića, da li je u toku ovog pretresa ijedan put usled zamorenosti došao u takav položaj da kaže usled nervne zamorenosti i iscrpljenosti jeste, a trebalo je da kaže ne. Molim optuženog Mihailovića da mi na ovo pitanje odgovori.
Optuženi: Da. Nastupa ju izvesni momenti, to se vidi iz vođenja zapisnika, da verovatno ima kontradiktornosti u iz javama što ja ne bih želeo, naročito u izboru reči i opravdavanju smisla pojedinih akcija i ideja. U stvari je tako.
Mihailović je tokom suđenja potvrdio da je i tokom istražnog dela pre suđenja bio krajnje umoran:
Pretsednik:
Konkretno da li je islednik prilikom isleđivanja pitao vas da li ste umorni i prekidao?
Optuženi [Mihailović]
: Mi smo o tome razgovarali. Ja sam bio suviše zamoren.
Pretsednik:
Je li islednik prekidao?
Optuženi [Mihailović]:
Ja sam bio stalno zamoren. Ja stojim na gledištu da ne treba ometati istragu sve dok islednik sedi i nikada nisam tražio da se prekine.
Tokom Mihailovićevog boravka u pritvoru o budućem suđenju raspravljao je Politbiro Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije 18. maja 1946. Najpre se razgovaralo o drugoj američkoj noti, a onda o tome da li da sudske sednice budu javne ili tajne.
Mada je formalno vojnog tužioca Jugoslovenske armije, pukovnika Veljka Žižića, zastupao Miloš Minić on je napisao samo nacrt optužnice. Taj nacrt dalje su razrađivali najuticajniji članovi Politbiroa Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj i Milovan Đilas što se jasno vidi iz prepiske Đilas-Ranković. U Arhivu CK SKJ sačuvana je prepiska ko je se sastoji od 14 pisama, a vođena je između s jedne strane Josipa Broza i Aleksandra Rankovića koji su bili u poseti Moskvi krajem ma ja i početkom juna 1946, а s druge stane Edvarda Kardelja i Milovana Đilasa koji su ih ukazom Prezidijuma Narodne skupštine zamenjivali.
Prepiska je vođena na ruskom kanalima Svesavezne komunističke partije boljševika – VKP(b) što znači da je partijski i obaveštajni vrh Sovjetskog Saveza imao pun uvid u prepisku. U prvom pismu od 25. maja Đilas obaveštava Rankovića: „
Unesene su najvažnije političke korekture [u optužnicu].
Na osnovu Tvoje naredbe Peneziću optužnica mora da se preda drugoga juna, a proces da se podesi na deseti juni.
To će biti učinjeno ako od tebe do drugoga juna ne dobijem drugu naredbu.“
Kao što je jasno iz ovog pisma Ranković određuje i početak i suđenja i ostale pojedinosti i to tako što naređuje Slobodanu Peneziću. Đilas, s druge strane čeka Rankovićeve naredbe za svaku pojedinost optužnice. Kako nas obaveštava (Josip) Hrnčević 8 u Svedočanstvina,prim red.), Đilas je pozvao nekoliko osoba ko jesu učestvovale u pripremi nacrta optužnice. Hrnčević je imao primedbu na deo dispozitiv optužnice. Kako on primećuje: „Đilas je odmah prihvatio ovu primjedbu, pa je, mislim nacrt optužnice u tom smislu unekoliko bio i prerađen.“
Karakteristično je za komunističko poimanje uloge tužioca da Hrnčević ne vidi, ni 37 godina posle suđenja, ništa čudno u tome da Đilas donosi odluke o tome šta ulazi u optužnicu, a šta ne.
Tokom Mihailovićevog boravka u pritvoru o budućem suđenju raspravljao je Politbiro Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije 18. ma ja 1946. Najpre se razgovaralo o drugoj američkoj noti, a onda o tome da li da sudske sednice budu javne ili tajne.
Kao što je jasno iz ovog pisma Ranković određuje i početak i suđenja i ostale pojedinosti i to tako što naređuje Slobodanu Peneziću. Đilas, s druge strane čeka Rankovićeve naredbe za svaku pojedinost optužnice. Kako nas obaveštava Hrnčević, Đilas je pozvao nekoliko osoba ko jesu učestvovale u pripremi nacrta optužnice. Hrnčević je imao primedbu na deo dispozitiva optužnice. Kako on primećuje: „Đilas je odmah prihvatio ovu primjedbu, pa je, mislim nacrt optužnice u tom smislu unekoliko bio i prerađen.“
Karakteristično je za komunističko poimanje uloge tužioca da Hrnčević ne vidi, ni 37 godina posle suđenja, ništa čudno u tome da Đilas donosi odluke o tome šta ulazi u optužnicu, a šta ne.
Obimnost optužnog materijala, tajnost optužnicei rokovi postavljeni advokatima
Na osnovu zahteva koji je Aleksandar Ranković poslao iz Moskve Milovanu Đilasu optužnica je proglašena za državnu tajnu. Optužnica je predata devetnaestorici advokata optuženih 4. juna. Svaka optužnica je označena brojem, a prisutni advokati morali su da se potpišu ispod napomene kojom se branioci upozoravaju: „da do odluke suda o tome kakav će biti pretres – javan ili ta jan, sva lica kojima sud stavi optužnicu i spise na uvid dužna su da sadržinu optužnice ispisa čuvaju kao državnu tajnu, čije bi prekršenje povlačilo krivičnu odgovornost.“
Ranković je 3. juna prebacio Đilasu što je uopšte odlučio da se preda optužnica advokatima pre početka suđenja i upozorio ga je: „Imajte u vidu da neko iz odbrane može da pobegne preko granice sa optužnicom i da na taj način da mogućnost stranoj reakciji da otkrije kampanju do početka procesa.“
Narednog dana Đilas mu je odgovorio: „Ne predati optužnicu advokatu je izuzetan slučaj u buržoaskom pravosuđu, čije formalne strane smo prinuđeni da se pridržavamo
…Meni je bilo poznato Tvoje naređenje Peneziću, ali ja i Kardelj smo dugo razmatrali ovo pitanje i nismo mogli da nađemo drugo rešenje.“ Ov de je Đilas iskreno naveo da će se u suđenju jugoslovenske vlasti držati formalne strane, ali samo zato jer su prinuđeni. Ranković mu je dva dana kasnije naredio: „Контролиру йте сомнительных адвокатов и поставте кого то и на пробу“(nadzirite sumnjive advokate i ponekog od njih stavite i na probu).
Đilas je uz konsultacije sa Kardeljom odlučio da preda optužnicu advokatima 4. juna. Oni su dakle imali 5 dana da prouče optužnicu i optužni materi jal. Advokati su se žalili na tako kratak rok. Đilas je obavestio Rankovića 7. juna 1946. da su „rekcionarni advokati („реакцыоныеадвокаты“, u izvorniku) predali sudu zahtev za odlaganje procesa za mesec dana, pod izgovorom da ne mogu da za kratko vreme prouče materijale. Jasno je da smo mi to odbili, ali je ta pojava karakteristična i vidi se da je u vezi s delovanjima u inostranstvu.“
Pošto se bližio kraj suđenja i završna reč, Dragić Joksimović je 2. jula napisao molbu Vrhovnom sudu:
Optužnica protiv Dragoljuba Mihailovića – Draže i ostalih, uručena braniocima 4 juna t.g. a pretres je počeo 10. juna t.g., iz čega izlazi da je odbrana imala na raspoloženju svega pet punih dana za čitanje optužnice i optužnog materijala, što je skroz i skoz nedovoljno. Obzirom da je pretres trajao neprekidno iz dana u dan, odbrana nije bila u mogućnosti da ogroman optužni materijal sredi i da ga logički poveže. Zato sam slobodan da predložim i zamolim: da se gornji pretres prekine za sedam dana, ka kobi se svima optuženim i braniocima tim putem pružila mogućnost da spreme odbranu koja bi pomogla sudu da izrekne pravilnu i pravičnu presudu.“
Ni po poslednjem predlogu se braniocima nije sasvim izašlo u susret, ali je, ipak, predlog delimično prihvaćen. Naime, pretres je završen 4. jula, a završnu reč je Dragić Joksimović dao 8. jula. Miloš Minić je 1982. s ponosom zabeležio: „Po mom sećanju, u pripremi optužnice i u toku toga procesa koristili smo preko trideset hiljada dokumenata, od kojih smo oko 1200 priložili uz optužnicu.“
Ne samo što odbrana nije imala vremena da ove dokumente prouči i proveri,ona čak veoma često nije ni videla dokumente pre njihovog predstavljanja na sudu o čemu suse oba Mihailovićeva advokata često žalila
Narednog dana Đilas mu je odgovorio: „Ne predati optužnicu advokatu je izuzetan slučaj u buržoaskom pravosuđu, čije formalne strane smo prinuđeni da se pridržavamo…
Meni je bilo poznato Tvoje naređenje Peneziću, ali ja i Kardelj smo dugo razmatrali ovo pitanjei nismo mogli da nađemo drugo rešenje.“ Ovde je Đilas iskreno naveo da će se u suđenju jugoslovenske vlasti držati formalne strane, ali samo zato jer su prinuđeni. Ranković mu je dva dana kasnije naredio: „Контролируйте сомнительных адвокатов и поставте кого то и на пробу“(nadzirite sumnjive advokate i ponekog od njih stavite i na probu).
Đilas je uz konsultacije sa Kardeljom odlučio da preda optužnicu advokatima 4. juna. Oni su dakle imali 5 dana da prouče optužnicu i optužni materijal. Advokati su se žalili na tako kratak rok. Đilas je obavestio Rankovića 7. juna 1946. da su „rekcionarni advokati („реакцыоные адвокаты“, u izvorniku) predali sudu zahtev za odlaganje procesa za mesec dana, pod izgovorom da ne mogu da za kratno vreme prouče materi jale. Jasno je da smo mi to odbili, ali je tapo ja va karakteristična i vidi se da je u vezi s delo vanjima u inostranstvu.“
Pošto se bližio kraj suđenja i za vršna reč, Dragić Joksimović je 2. jula napisao molbu Vrhovnom sudu: „Optužnica protiv Dragoljuba Mihailovića Draže i ostalih, uručena braniocima 4 juna t.g. a pretres je počeo 10. juna t.g., iz čega izlazi da je odbrana imala na raspoloženju svega pet punih dana za čitanje optužnice i optužnog materijala, što je skroz i skoz nedovoljno. Obzirom da je pretres trajao neprekidno iz dana u dan, odbrana nije bila u mogućnosti da ogroman optužni materijal sredi i da ga logički po veže. Zato sam slobodan da predložim i zamolim: da se gornji pretres prekine za sedam dana, kako bi se svima optuženim i braniocima tim putem pružila mogućnost da spreme odbranu koja bi pomogla sudu da izrekne pravilnu i pravičnu presudu.“
Ni po poslednjem predlogu se braniocima nije sasvim izašlo u susret, ali je, ipak, predlog delimično prihvaćen. Naime, pretres je završen 4. jula, a završnu reč je Dragić Joksimović dao 8. jula. Miloš Minić je 1982. s ponosom zabeležio: „Po mom sećanju, u pripremi optužnice i u toku toga procesa koristili smo preko trideset hiljada dokumenata, od kojih smo oko 1200 priložili uz optužnicu.“
Ne samo što odbrana ni je imala vremena da ove dokumente prouči i proveri, ona čak veoma često nije ni videla dokumente pre njihovog predstavljanja na sudu o čemu suse oba Mihailovićeva advokata često žalila.
Nemogućnost izvođenja svedoka
Već je navedeno da su jugoslovenske vlasti odbile dve američke note od 28. marta, i 7. ma ja 1946, sa zahtevom da se omogući spasenim američkim pilotima i članovima američkih vojnih misija da svedoče na sudu. Znameniti advokat Moris Ernst nije dobio nikakav odgovor na ponudu da brani Mihailovića, a britanska vlada je, takođe, saopštila nalaze svojih članova vojnih misija jugoslovenskoj vladi 18. maja, ali je imala informaci je da do kraja suđenja ni ovaj do kazni materijal nije dostavljen sudu. Članovi Odbora za pravično suđenje Draži Mihailoviću slali su tokom suđenja telegrame uBeograd. Joksimović je 13. juna dobio telegram u kome su bili potpisani Volter Mensfild, kaočlan američke vojne misije kod Mihailovića, Majkl Mekkul (Mike P. McKool), avijatičar spasen od Mihailovića, Džon T. De vlin (John P. De vlin), avijatičar spasen od Mihailovića i Villijam Lejn Rodžers, predsednik Nacionalnog komiteta za odbranu Mihailovića.
Oni mole Joksimovića da iz vesti Sud „da su potpisani, koji sebe smatra ju kao materi jalne svedoke u slučaju Mihailovića, spremni da lete za Beograd da dadu dokaze po strani 2/58 u pogledu njegovog držanja. Mi molimo takođe da vi javno zatražite od Suda da primi naše svedočenje.“Joksimović je 19. juna zatražio od Suda da se sasluša ju kao svedoci Volter Mensfild, Džordž Musulin, i grupa spasenih avijatičara. Joksimović je četiri puta zamolio da pročita telegram. Predsedavajući suda Đorđević se prva tri puta ponašao kao da Joksimović ništa nije ni predložio, a posle četvrtog puta je rekao: „Opominjem branioca optuženog Mihailovića advokata Dragića Joksimovića iz Beograda na red u zasedanju.“ Minić je čak optužio Musulina da je jedan „od najbližih saradnika optuženog Fotića u raspirivanju kampanje protiv naroda Jugoslavije u toku okupacije.“ Joksimović je zamolio da da „jedan mali odgovor“, ali je Đorđević odlučio da ingoriše Joksimovića i pozvao narednog optuženog da odgovara na pitanja.
Ovakvi dijalozi bili su tipični za celo suđenje. Tužilac i predsedavajući sudija nastupali su kao tandem,a advokati Joksimović i Đonović su mogli da govore samo o onim temama ko je su bile prihvatljive za Đorđevića. Dana 1. jula 1946. advokat Joksimović podneo je predlog odbrane da se kao svedoci saslušaju David J. Okonel, i njegovi drugovi Vink, Leber i Hant, svi iz Njujorka. Prethodno je Joksimović, 28. juna, primio telegram iz Njujorka sledeće sadržine:„DRAGIĆU JOKSIMOVIĆU, prav nom savetniku Mihailovića – Beograd. Američka štampa od 25. juna donosi da je svedok Jovanović rekao da sam ja i narednici VINK, LEBER i HANT,bili vezani žicom, da nam je oduzeto oružje i satovi od strane četnika i da smo bili prinuđeni da se pridružimo četnicima. I pored našeg protesta Jovanović, kaže se dalje tvrdi da je te četvorice nestalo. Četvorica nas smo živi i zdravi. Sada smo u Sjedinjenim Američkim Državama. Nije istina da smo bili opljačkani i primorani, da se pridružimo četnicima. Molim obavestite sud da želimo da letimo za Beograd, da bismo svedočili za Mihailovića i četnike, kojima dugujemo svoje živote. Molim odgovorite na stan 6 N 901 Lexington, Njurok Siti. David J. Okonel.“ Zato je Joksimović podneo predlog da se presluša ju pomenuti američki piloti.
Ni ovaj predlog nije prihvaćen. Sud je dakle imao priliku da sasluša predstavnike savezničkih vojnih misi ja. Oni su bili jedini strani posmatrači u Mihailovićevom štabu i to od oktobra 1941. do kraja maja 1944, i od septembra do decembra 1944. Sud ne samo da nije dozvolio ni jednom od važnih svedoka da vedoči, već je suđenje iskorišćeno kao napad na Veliku Britaniju i Sjedinjene Države u skladu sa instrukcijom ko ju je Đilas primio od Rankovića iz Moskve 30. ma ja 1946. U njoj se navodi:„Neka u optužnicu uđe sve o Englezima i Amerikancima ukoliko se to ne odnosi u prvom redu na same vlade tih država. Tokom sudskog procesa videćemo šta od toga da iznesemo na otvorenu, a šta na zatvorenu sednicu. Na otvorenu sednicu ćemo bez sumnje izneti sve što se odnosi na posebna lica iz vojnih misija tih dveju država. Na primer, susret s Nemcima, podstrekivanje četnika na borbu sa nama i tako dalje.“
63
Jedanaest dana pre suđenja Ranković je dao jasna uputstva da se o pripadnicima britanskih i američkih misi ja iznesu tačno određeni podaci koji je trebalo da kompromituju ove zemlje. Zato je jasno da je i to bio deo „kampanje“ko ju je pomenuo Ranković. Pored toga u suđenje se umešao i Georgi Dimitrov koji je boravio u Moskvi „strogo konspirativno“ od 5 do 8. ju na. On je zatražio da se na budućem suđenju general Mihailović poveže sa generalom Velčevom tadašnjim ministrom vojnim Bugarske koga je nameravao da sme ni, ada se o vezama generala Mihailovića i bugarskog premijera Kimona Georgijeva ništa ne iznosi. Ranković je bio protiv da se iznosi bilo šta o Velčevu, ali je na pri tisak Dimitrova prihvatio da Velčev uđe u optužnicu.
Ovaj podatak je važan jer indirektno pokazuje i sovjetsku umešanost pošto Dimitrov nije mogao ništa od navedenog da traži bez dogovora sa Sovjetskim Savezom, a sve navedeno se dešava u Moskvi. Zato i delovi o Amerikancima i Britancima u optužnici svakako da ima ju sovjetsku pozadinu. Sve što je preostalo advokatu Joksimoviću bilo je da se u nacrtu teksta „Ogrešenje o propise krivičnog postupka“ požali na sledeće: „I sud je po mome mišljenju učinio tešku grešku kada je odbacio mnoge predloge odbrane u pogledu pribavljanja novih dokaza, jer njegove eventualne greške u tom pravcu nema više ko da ispravi, pošto on sudi u prvom i poslednjem stepenu.“
U korist Mihailovića svedočile su samo dve žene, i to hrabro, ali po tačkama ko je nisu bile ni približno jednako važne, kao predmeti o kojima su želeli da se iz jasne svedoci iz SAD, a o kojima su svo je dokaze izneli i članovi vojnih misi ja iz Britanije. Istina ovo je bio blagi napredak u odnosu na Moskovsko suđenje, ali teško je bilo odstraniti i ova dva svedoka „zbog atmosferskih prilika,“ pošto su svedoci bili iz Beograda.
Lažni dokumen ti podneseni sudu i (ne)mogućnost opštenja s optuženim
Hrnčević je 36 godina posle suđenja priznao: „Otvorenim je, izgleda, ostalo i pitanje autentičnosti dva ju pisama Draže Mihailovića, datiranih s 15. aprilom 1945. Jedno od njih bilo je upućeno Ranku Brašiću i sadržavalo poruku za ‘ekscelenciju’ Antu Pavelića… o čvršćem povezivanju ustaša i četnika u njihovoj zajedničkoj borbi protiv partizana. Drugo od tih pisama bilo je upućeno nadbiskupu Alojziju Stepincu. U njemu Draža Mihailović… moli Stepinca da svojim autoritetom poradi na ‘aktiviranju svih nacionalnih snaga hrvatskog naroda u borbi protiv boljševizma.’“
Hrnčević tim po vodom zaključuje: „Nije, dakle, isključeno da je ta pisma Mihailoviću netko podmetnuo.“
Sporna su i pisma Mihailovića Đorđiju Lašiću i Pavlu Đurišiću od 20. decembra 1941. za ko je se takođe smatra da su falsifikati.
Predsedavajući veća Đorđević je prihvatio na samom suđenju da je jedno od priloženih pisama falsifikat. Kako je došlo do ovih falsifikata postaje jasno iz dijaloga Đonovića i Mihailovića 15. juna 1946, a tiče se činjenica da je Mihailović slao svoje potpise na blanko papirima:
Đonović branilac:
Da li ste Mihailoviću davali više primeraka vaših potpisaka na blanko papire vašim štabovima, saradnicima, komandantima, novinarima, prijateljima ili onim poverljivim licima koja su dolazila do vas?
Optuženi:
Davao sam i legitimacije i blanko potpise sam davao a dokaz o tome mora da bude u depešama za inostranstvo gde je često puta objavljeno da [je] izgubljen moj blanko potpis. Rekao sam da se o tome nije znalo da [je] jedan blanko potpis otišao čak i Nemcima.
Branilac Đonović:
Optuženi Mihailoviću da li ovaj potpis priznajete za svoj potpis? (pokazuje mu jedno pismo)
Optuženi:
Ne, ne.
Pretsednik:
Vi ga pitate za potpis, nemojte nepotrebno da zamarate.
Optuženi:
Ne, sličan je mom. Moj nije, nije, ali ima mnogo moga, ne mogu verovati…
Tužilac:
Dakle falsifikat?
Optuženi:
Ja neću nikada da kažem ono što nije istina, makar bilo i u moju korist. (smeh u dvorani). Po svemu ovaj potpis nije moj.
Pretsednik:
Vi se ne sudite s njim, vi mu samo predočavate dokumenat.
Branilac optuženog advokat Đonović prilazi zatim pretsedništvu suda i pokazuje isti dokumenat koji je pokazao i optuženom Mihailoviću.
Optuženi:
Ne, ne to nije moj potpis. A možda i jeste. Ali ovo „d“ i „r“ ne liče na moje. (Odrečno vrti glavom. U sali smeh).
Branilac optuženog prilazi zatim tužiocu i pokazuje isti dokumenat.
Tužilac:
Ne, hvala, kada optuženi tvrdi da je tako ja verujem.
Odbrana:
Vi ste, optuženi Mihailoviću, juče rekli da priznajete potpis a ne priznajete pismo koje je pisano na pisaćoj mašini Brašiću, koje se odnosi na Pavelića, to jest na Stepinca. Ovde u ovoj knjizi Dokumenata u arhivi pronađeno je nekoliko blanko potpisa koje je Vlada Bakarić dao da se prilože ovoj knjizi. Dakle, tamo se našlo nekoliko vaših potpisa, to znači ili da vas je neko falsifikovao to jest da su cirkulirali vaši potpisi, ili ste vi izdavali zaista blanko potpise. Iz toga jasno izlazi da je Mihailović zaista tačno rekao da je potpis njegov, ali da pismo nije njegovo. Jer evo on, i sada, kaže da je potpis sličan.
Pored podmetnutih falsifikata, problem je bio i u nemogućnosti adekvatne komunikacije između branilaca i optuženog. Joksimović je primetio da je u pogledu komunikacije advokata sa optuženim iz vršeno teško ogrešenje o poslednji stav člana 67. krivičnog postupka. Odbrana je imala samo pet sastanaka sa optuženim „i to uvek u prisustvu organa vlasti.“
Sumirajući utiske sa suđenja, 11 dana po iz vršenju smrtne presude nad Mihailovićem, Džorž Klaton je u pismu Vilijamu Hejteru, potonjem britanskom ambasadoru u SSSR-u (1953/1957) primetio: „S druge strane, iako je dobio branioca po vlastitom izboru, sasvim namerno mu je onemogućeno da koristi ono što mi u Engleskoj nazivamo pravna pomoć. Njegovom braniocu, g. Joksimoviću, nikada nije dopušteno da nasamo vidi svoga klijenta i ni klijent ni njegov advokat nisu imali do voljno vremena da ‘svare’ enormno veliku optužnicu, da i ne govorimo o dokumentima na kojima se ona zasnivala. Bilo je potpuno jasno da kad god je branilac ispitivao svoga branjenika njih dvojica nisu imala mogućnost da se za to ispitivanje pripreme. Sud je odbacio praktično svaki prigovor i svaki zahtev advokata odbrane, a videćete i iz govora maršala Tita okome sam izvestio u svojoj depeši br. 274 od 17. jula da je maršal čak i ono malo što je g. Joksimović mogao da učini označio kao izdaju.“
Kako je iz gledala komunistička kampanja povodom suđenja i ko me je za pravo suđeno u postupku protiv Mihailovića i dvadeset i trojice?
Kаmpаnjа protiv Mihаilovićа je nаjeklаtаntnije vođenа preko beogrаdskog listа Politikа jer je bilo potrebno prikаzаti u što negаtivnijem svetlu generаlа Mihаilovićа, prevаshodno srpskoj jаvnosti. Generаl i ostаli optuženi nаzivаni su u nаslovimа Politike
„izdаjnicimа“ već tokom trаjаnjа suđenjа, tаko dа im je Politikа unаpred izreklа presudu. To je prvi put primenjeno u nаslovu već 13 junа. U velikom nаslovu stoji „Treći dаn suđenjа nаrodnom izdаjniku Drаži Mihаiloviću.“
Politikа je 10. julа donelа veliki nаslov „U toku poslednjа dvа zаsedаnjа Sud je sаslušаo uzаludne nаpore brаnilаcа izdаjnikа Mihаilovićа i ostаlih optuženih dа skinu sа svojih klijenаtа teret obimne i sа bezbroj dokumenаtа potkrepljene optužnice.“ Tаko je Politikа
pet dаnа unаpred nаjаvilа presudu. Deo kаmpаnje sаstojаo se i u menjаnju kontekstа iskаzа Mihаilovićа, posebno dаvаnjem podnаslovа i nаslovа koji ne odgovаrаju onom što je prethodnog dаnа rekаo, а i u ovom se istаklа Politikа.
Važan deo kampanje bilo je i objavljivanje „stenografskih beležaka“ na srpskom i engleskom jeziku. U njima su menjаne, a još više do nivoa nerazumljivosti skrаćivаne reči Mihаilovićа. Sačuvan je audio zapis u trajanju od 102 minuta i 46 sekundi, od toga sаmo poslednjih 13,2 minutа su iz Mihаilovićevog zаvršnog govorа koji je trajao preko četiri časa. Kada uporedimo transkript audio zapisa sа objаvljenim delovimа „stenogrаfskih beleški“, može se uočiti dа tekst аudio zаpisа obuhvаtа četiri i po strаne kаdа se prekucа, dok tekst koji se odnosi nа isti deo govorа u stenogrаfskim beleškаmа zаuzimа mаnje od polа strаne. Pri to me, izostаvljen je vаžаn deo u kome generаl Mihаilović kаže: „Nikаdа, ni sа jednim neprijаteljem, nisаm zаključio nikаkаv sporаzum. Sа Itаlijаnimа nisаm nikаdа imаo ni sаstаnаk, а o sаstаncimа koje sаm imаo sа Nemcimа izložio sаm. Nikаd nisаm odobrio nikаkvu legаlizаciju i svimа koji su u te vode zаplivаli nаređivаo sаm dа izlаze. Nаređivаo sаm Jevđeviću, popu Đujiću, Pаvlu i svimа drugimа.“ Štаviše, pre početkа tekstа u „stenografskim beleškama“ u zаgrаdi stoji nаpisаno: „(pošto je govorio o svimа delimа zločinа i izdаje)“ . Izostаvljeni su i svi drugi delovi u kojimа Mihаilović govori o аkcijаmа koje je preduzimаo protiv okupаtorа, аli su u skrаćenom i delimično iskrivljenom obliku nаvedeni delovi u kojimа je generаl Mihаilović govorio o kontаktimа sа Dаmjаnom Velčevom i Ginovskim, sа Zervаsom u Grčkoj, i sа oficirimа u Rumuniji, i sа generаlom Ujsаsijem.
Zbog toga se objavljene „stenonografske beleške“ danas moraju da smatraju za propagandni falsifikat. Nažalost, istoričari su ih godinama koristili kao izvor, pa čak i Hrnčeviću svojim Svjedočanstvima koristi objavljene „stenografske beleške“, a ne stenografske beleške sačuvane u Vojnom arhivu koje, takođe, ne odgovaraju sasvim audio zapisu, ali su, u osnovi, tačne. Kampanji se pridužio i Josip Broz 13. jula, govorom na Cetinju, dva dana pre donošenja presude. On se zapitao: „Štа pokаzuje dаnаs proces protiv Drаže Mihаilovićа? On pokаzuje čvrsto jedinstvo reakcije, ne sаmo u nаšoj zemlji, nego jedinstvo i istovjetnost gledištа sа reаkcijom u inostrаnstvu.“ Iаko presudа još nije donetа Josip Broz ju je nаjаvio: „Drаži ništа nije smetаlo dа se sveže sа krvnikom Srbа Pаvelićem. Drаži ništа nije smetаlo dа se po veže sа Stepincem, sа glаvom Kаtoličke crkve u Hrvаtskoj. Drаži ništа nije smetаlo dа bude špijun još i prije rаtа.“
Zаtim je mаršаl Jugoslаvije prešаo nа deo o аdvokаtu Joksimoviću: „Mi možemo dа vidimo dа je nаšа reаkcijа počelа dа se pokrivа plаštom demokrаtije. („Dolje reаkcijа“ [povik iz publike, prim. SGM]) Evo, nа primjer, brаnilаc nа procesu optuženog Drаže Mihаilovićа, koji je, činimi se, člаn Demokrаtske pаrtije, pogledаjte njegovo mišljenje, njegovu ideologiju. On je brаnio Drаžu Mihаilovićа. Brаnili su gа i drugi, аli gа on nije brаnio sа prаvilnog stаnovištа. Njemu nije vаžno dа li je to morаlno ili nije, iz njegove odbrаne izbijа neodoljivа mržnjа premа nаrodu. On gа je brаnio sа svog reаkcionаrnog, duboko nenаrodnog stаnovištа. Brаnio gа je sа stаnovištа neprijаteljа nаrodа.“
Josipu Hrnčeviću treba biti posebno zahvalan što je javno priznao: „S obzirom na sve to, suđenje Draži Mihailoviću trebalo je da bude, a to je u stvari i bilo, suđenje režimu stare Jugoslavije i izbjegličkoj vladi.“
Sličnost sa moskovskim suđenjem šesnaestorici sada je još upadljivija. U Moskvi se sudilo predratnoj Poljskoj i poljskoj Vladi u izbeglištvu, u Beogradu se sudilo Kraljevini Jugoslaviji i njenoj izbegličkoj vladi. Sovjetski obrazac još jednom je dosledno ispoštovan od Staljinovih jugoslovenskih učenika…
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
