Na licu mesta: Divlja obala

Po putevima Južne Afrike navijači se kreću kao ptice selice, prateći u kom gradu im tim igra sledeću utakmicu, ali što je kraj prvenstva bliži sve je manje onih koji sa ponosom ističu svoja obeležje. Na putu između Port Elizabeta i Kejptauna, gde se igra polufinale između Holandije i Urugvaja, ka zapadu se kreće dabldeker narandžaste boje, okićen holandskim zastavama. Autobus je očigledno veteran, na njemu su nalepnice sa svetskih prvenstava održanih 2006. i 2002. Prilagođen je za duga putovanja, pola sedišta je izbačeno, unutra se vide kuhinja i bar. Na jednom delu krova postoji i mala terasa, sa koje Holanđani nazdravljaju pivom ostalim učesnicima u saobraćaju. Na istok, prema Durbanu, kreću se mnogobrojni automobili sa nemačkim i španskim zastavama, pa put od Kejptauna do Durbana izgleda kao uzavrela navijačka magistrala.

Kada se sa te magistrale skrene prema Divljoj obali, delu provincije Istočni Kejp, gužva i užurbanost nestaju. Brda okićena selima naroda Ksosa, nalik na dečije crtreže sa kućama ofarbanim u žuto, zeleno, plavo, roze, kao talasi se valjaju prema Indijskom okeanu, da bi se u njega na nekim mestima rušila kao moćni klifovi, a na drugim lagano kliznula ka vodi kao tepih obrastao travom ili gustom, tropskom šumom. Između klifova i šuma uvlače se kilometrima duge peščane plaže, najčešće potpuno puste. Na nekim plažama u čijoj blizini su sela odmaraju se samo krave gledajući ka pučini.

Na Divljoj obali nema mnogo gradova. Jedan od njih je sićušna ali živahna luka Port sent Džons, sa svega 2.000 stanovnika. Centar gradića je pijaca na kojoj se, uz standardnu ponudu jeftine robe, nude i tek ulovljene ribe, rakovi, škampe, lignje. U Port sent Džonsu nema velikih hotela, kao i u ostalim mestima po obali, verovatno zato što putna mreža nije baš razvijena. Najviše je niskobudžetnih hostela za bekpekere, putnike sa rančevima. Inače, u Južnoj Africi čak i najskromniji hosteli imaju bar jedan bazen u dvorištu.

Atmosfera na Divljoj obali je mirna i opuštena, priroda izgleda kao deo izgubljenog raja. Nije ni čudo što mnoge ostarele hipike, koji su se ovde nastanili, podseća na nekadašnje hipi rajeve, kakav je pre mnogo godina bila indijska Goa. Na hipi raj podseća i sveprisutni miris marihuane, ali nisu stranci bili ti koji su „travu“ ovde doneli. Još u davnim vremenima je marihuana (koju ovde zovu zol ili daga), bila važan deo trgovine naroda Ksosa i San. Ni danas nije iznenađujući prizor videti stariju ženu koja nešto prodaje na ulici i mirno savija džoint. Iako po zakonima Južne Afrike nema razlike između lakih i teških droga, marihuana se uveliko koristi svuda po zemlji, često toliko otvoreno da deluje kao da je legalizovana. Poznavaoci kažu da se u predelima u blizini granice sa Svazilendom nalaze ogromne plantaže marihuane sa kojih se dobijaju prinosi koji se mere u tonama. No „trava“ nije i najveći problem koji Južna Afrika ima sa drogom.

Teške droge su takođe svuda prisutne, na ulicama kvartova poput zloglasnog Hilbroua, u centru Johanesburga, heroin i kokain se prodaju gotovo otvoreno. Deo zemlje od Johanesburga, preko Nelspruita, do Maputa, glavnog grada susednog Mozambika, poznat je kao „Mala Kolumbija“, zbog raširene upotrebe kreka i kokaina. Lokalna urbana legenda tvrdi da je iz Male Kolumbije potekao vic koji kaže da je vuvuzelom najviše bio oduševljen selektor argentinske reprezentacije Dijego Maradona, zato što njome može da ušmrkne mnogo veću količinu kokaina nego što je uobičajeno.

Pondolend: Do udaljenih kutaka Divlje obale oko Port sent Džonsa stiže se ili peške ili retkim lokalnim prevozom. U zemljama Azije i Afrike taj saobraćaj obavlja se minibusevima koji polaze tek kada se napune putnicima, ali pojam ’’pun’’ ume da bude veoma rastegljiv.

Kada je Tabo, poznanik iz Port sent Džonsa, rekao da će minibus krenuti tek za sat, to je delovalo preterano. Unutra je već bilo desetak ljudi, uz oveću gomilu stvari. Posle sat vremena, čovek zadužen za utovar ljudi i prtljaga (zovimo ga Utovarivač) nagurao je unutra i osamnaestog putnika, a gomila stvari je narasla do krova autobusa. Bilo je tu burića, džakova brašna, šećera, soli, gajbi piva, odeće, obuće, a na vrhu gomile, u plastičnoj kadici, spavalo je četvorogodišnje dete.

Umesto očekivanog polaska, pojavio se vozač i autoritativnim glasom počeo da izdaje naređenja: „Ti malo levo, ti se pomeri do njega, ti izbaci korpe napolje, stavićemo ih na krov sa dušecima.“ Na čudesan način, stvorilo se mesto za još dva putnika, a unutra je uskočio i utovarivač i konopcem učvrstio zadnja vrata. Kada se pojavio stariji čovek i rekao: „Kada vas je toliko stalo, valjda mogu još i ja“, čak je i utovarivač odmahnuo rukom. Ispostavilo se da je dekica ipak bio u pravu, truckanje i nekoliko žestokih uzbrdica i nizbrdica doveli su do prirodnog sleganja stvari i ljudi, pa je Utovarivač čak uspeo da legne na stvari i zaspi.

I pored dugog čekanja i još duže vožnje, atmosfera je sve vreme opuštena. Neko sa svog mobilnog telefona pušta gospel, duboki grleni glas u pratnji hora peva: „Ooooo, Džizus!“ Negde na putu, usred šume, stariji belac preuzima naručenu gajbu piva.

Poslednja stanica autobusa je selo Nokekvana. Kao i u velikom delu Istočnog Kejpa, selom dominiraju rondaveli, kružne kuće sa kupastim krovom. Mada je u selu napravljena škola i ima puno novijih kuća, u onim najsiromašnijim, čiji su zidovi od mešavine gline i balege, na zemljanim podovima žive čitave porodioce u uslovima koji se nisu mnogo promenili u poslednjih par vekova. Veliki broj ljudi ima odsečen vrh malog prsta na levoj ruci, što se među Ksosama i srodnim narodima radi zbog sreće još u detinjstvu.

Ovaj deo Divlje obale naseljen je narodom Pondo, a pripadnost etničkoj grupi često pokazuje i boja u koju su kuće ofarbane – kod Pondoa, to je svetloplava. Sa modrim okeanom u pozadini, plave kuće Pondoa stvaraju nestvarno lepu sliku.

U blizini sela bi trebalo da se snime i neki kadrovi filma o Vini Mendeli, bivšoj ženi Nelsona Mendele. Ne bez ponosa, seljani se hvale da je Vini rođena u blizini, u jednom od sela Pondolenda, ali i pomalo razočarano dodaju: „Nije mnogo uradila za naš kraj, ni kad je mogla. Pogospodila se…“