VODITELJ: Poštovani gledaoci, sa nama je večeras u studiju ministar zdravlja, dobro veče i dobro nam došli…
GOST: Nemojte vi meni dobrodošli, da vidimo i vi i ja prvo na šta će razgovor da iziđe… Nadam se da ste pratili moje nastupe na Studiju B i na Politici? Niste?! Pa gde vi živite? Tamo sam i jednom i drugom voditelju, a to su mladi i naizgled pristojni ljudi, očitao bukvicu…
VODITELJ: Gospodine ministre, vi ste naš gost pa onda sve drugo, nećemo čak ni nekom gledaocu dopustiti da se izlane, da vam postavi neko neljubazno pitanje. Mi u studiju smo jedinstveni u želji da vam ovo gostovanje ostane u što lepšoj uspomeni, dragi gledaoci, uslov da gospodin ministar dođe u „Beli megaherc“ bio je da se razgovor obavi bez pominjanja kineskog insulina…
GOST: Bilo kog insulina, gospodine, ne znam vam ime, nije ni važno! Došao sam da pričamo o narodnom zdravlju, ja sam ministar zdravlja, a ne insulina, insulin je jedan od dvesta šesnaest hiljada medikamenata iz mog resora, i ako ja treba da dođem u jedan, drugi, peti, sedamdeset peti studio da bi mi bilo postavljeno pitanje o kineskom insulinu, onda žali bože što sam došao! Ja mogu sad da ustanem i odem…
VODITELJ: Sedite prvo, nismo se dobro razumeli, hteo sam da razgovaramo o stanju u zdravstvu, o merama i o koracima, ovo o insulinu mi je izletelo – čista frojdovska omaška…
GOST: Ostavite vi Frojda na miru, znate vi dobro ko vas je napujdao da ovako sa mnom razgovarate, a znam i ja. Ono što sam imao da kažem o insulinu rekao sam ne jednom, rekao sam dvadeset puta, trideset puta, vama to na jedno uvo uđe, kroz drugo prođe, na treće izađe! Ako ste dobili instrukcije da me ovde ispitujete o onome što sam već rekao, onda tako recite! Šta treba da izvučete od mene?!
VODITELJ: Verujte da nisam imao nameru…
GOST: … nego je vaš nalogodavac imao nameru, a vi je izvršavate! Ja sam dva meseca ministar, dijabetes postoji koliko dugo, osamsto, devetsto godina, insulin se daje pedeset, sto godina, sto pedeset godina, i šta vi od mene hoćete?! Da kažem kako kineski insulin nije dobar?!!
VODITELJ: Mislio sam da u najkraćim crtama kažete je li kineski lek ispravan, da nema kakvih nusefekata, hoće li biti neophodan i hoćete li ga pustiti u promet. Eto to je moje pitanje.
GOST: To je ne jedno nego četrnaest pitanja. Ali neka ih je i manje, neka ih je i više, ja sam na njih od-go-vo-ri-o. Ja sam svoje rekao.
VODITELJ: Izvinite, gospodine ministre, verovatno mi je promakao vaš odgovor… Ništa sad, ako su gledaoci razumeli, za mene nema veze…
GOST: Ima veze. Vi ste ubačeni sa zadatkom da mi u početku postavite šest-sedam suvislih pitanja, dostojnih ministra zdravlja, pa kad se ja udubim u materiju, vi da me zaskočite: Dobro to, ali da li ste izjavili da ćete u opticaj pustiti svinjski insulin iz Kine?! Šta i da sam rekao?!
VODITELJ: Ništa, ništa, zaista nisam želeo da razgovor krene u ovom pravcu, ali ako već pričamo o kineskom insulinu…
GOST: Ko priča o insulinu?! Vi se kao pijan plota držite tog jednog problema, problema koji nije nikakav problem! Ja nemam šta da krijem, ono što sam izjavio, izjavio sam!
VODITELJ: Pa, dobro, šta ste izjavili?
GOST: Slušajte, mladi čoveče, ne mogu više da vam govorim gospodine, iskren sam po prirodi, zato i jesam na ovoj funkciji, ne možete vi mene ovde tri sata, pet sati da saslušavate, te šta sam ja izjavio, te šta nisam izjavio, šta sam potpisao, šta nisam potpisao! Deveset devet puta sam ponovio da je insulin iz Kine dobar…
VODITELJ: Znači, ipak ste to izjavili!
GOST: Čoveče božiji, koliko puta treba da vam kažem, vi niste nadležni, niste merodavni da kažete: ovaj lek je dobar, onaj nije…
VODITELJ: Pa ja i ne kažem, ja pitam…
GOST: Tu smo, dakle! Pitate! Kao papagaj ponavljate da vam insulin uvezen iz Kine nije na kraj pameti, a opet samo o tome razgovaramo! Šta ste me pitali o aspirinima, o gazi, aparatima za magnetnu rezonancu, supozitorijama, ultrazvuku? Ništa! Insulin pa insulin! Mislite da ćete da me izvedete iz takta, šta?! Šta hoćete?!
VODITELJ: Da kažete našim gledaocima hoće li se kineski insulin naći u prodaji ili neće!
GOST: Vašim gledaocima! Meni ste našli da zamazujete oči brigom za gledaoce i za dijabetičare! Nije vama ni do jednih ni do drugih. Znam za koga radite, zato sam rekao pedeset puta, sto puta, da o insulinu ne želim da razgovaram!
VODITELJ: Gospodine ministre, da niste vi malo opterećeni brojevima? Ili tako samo dobijate na vremenu, ne želite da direktno odgovorite na pitanje, pa i mene i gledaoce zatrpavate brojkama…
GOST: Nikog ja ne zatrpavam! Možda sam radi potpunijeg obaveštavanja javnosti naveo neki numerički podatak, ali, znate, ako vas neko trideset puta, sedamdeset puta, sedamdeset devet puta pita jedno isto, od muke posegnete i vi za nekom brojkom…
VODITELJ: U pravu ste… Poštovani gledaoci, hvala što se niste još i vi javljali, neko bi sigurno ponovio moju grešku, ministar sigurno ni vama ne bi ostao dužan…
GOST: Slušajte, mladiću: ako mislite da jednog dana postanete novinar, jer ovo što radite veze sa novinarstvom nema, poštujte goste, cenite njihove odgovore, nemojte izvrtati njihove reči…
VODITELJ (upada mu u reč, pokušava da se nasmeši): Gospodine ministre, hvala na ovim rečima, vreme nam je nažalost isteklo…
GOST: Meni nije žao!
VODITELJ: … poštovani gledaoci, bio je ovo „Beli megaherc“, tema „Šećerna bolest i DOS“, gospodine ministre, hvala što ste se odazvali (pruža ruku preko stola)…
GOST: Šta sad hoćete?
VODITELJ: Da se… pomirimo…
GOST (okleva par sekundi, nevoljko pruža desnicu): Evo. Zbog pacijenata koji nas gledaju, zbog bolesnika koji od televizije zaslužuju više a kojima je ovo možda poslednje što su videli. Što se vas lično tiče, nema razloga da se susprežem, daleko vam lepa kuća!
