Samo za vaše oči

Kada se probudio ranog jutra 19. aprila 1995. Timoti Mekvej se najpre dobro protegao, jer je noć proveo u kamionu. Spavao je, doduše, kao beba, jer je kao vojnik navikao da spava i bez udobnosti. Zatim je proverio poluautomatsku pušku, stavio je ispod kožne jakne, spreman da je upotrebi protiv svakog ko mu se nađe na putu izvršenja najmonstruoznijeg terorističkog čina ikada počinjenog na američkom tlu. Nepuna dva sata kasnije u Oklahoma Sitiju, u neposrednoj blizini zgrade savezne vlade SAD, odjeknula je stravična eksplozija. Poginulo je 168 osoba, među kojima i 19 dece iz obližnjeg vrtića, a na hiljade ih je ranjeno. Mekvej, inače učesnik rata u Persijskom zalivu, usmrtio je nevine ljude, nameračivši se na zgradu vlade, kao čin osvete i kao izraz mržnje prema saveznoj vladi.

Šest godina nakon zločina, u zatvoru Ter Ot u državi Indijana Mekvej se priprema za 16. maj, kada će nad njim biti izvršena smrtna kazna. Društvo mu prave još trojica strašnih američkih terorista – Tiodor Kacinski, poznatiji kao Unabomber, čovek koji je američkim univerzitetima u paketima slao eksplozivne naprave; Ramzi Ahmed Jusuf, odgovoran za podmetanje bombe u Svetskom trgovinskom centru 1993; i Kubanac Luis Felipe, vođa zloglasne njujorške bande, koji je u zatvoru od svoje devete godine. Ni manje od mesec dana pred smrt Mekvej ne izražava ni trunku žaljenja zbog tragedije koju je izazvao.

NA TELEVIZIJI – PRVI PUT: Ovo će biti prvo izvršenje smrtne kazne u SAD po saveznom zakonu od 1963. godine, ali to nije osnovni razlog zbog koga je Mekvejevo pogubljenje snažno uzburkalo američku javnost. Osim što pruža priliku svima koji su sećanja na tragediju od pre šest godina uspeli da potisnu da se podsete na dan kada je stradalo 168 nevinih ljudi i dece i što je pokrenulo večita moralna pitanja koja smrtna kazna inače pokreće, slučaj Mekvej neobičan je po tome što će izvršenje najstrože kazne prvi put prenositi televizija. Neće to, doduše, biti neka javna ili komercijalna televizija, već interna, na kojoj će pogubljenje moći da prati oko 250 preživelih i ožalošćenih, ne i novinara ili drugih radoznalaca, ali – televizija je televizija. Osim toga, još desetoro preživelih i ožalošćenih moći će izbliza da prate kako se u Mekvejev krvotok ubrizgava sadržaj injekcije sa otrovom i kako terorista ispušta poslednji dah. Mnogi se zato danas pitaju nije li ovakvo neuobičajeno uključenje medija u događaj, iako pod veoma strogim pravilima, opasan presedan na putu komercijalizacije smrti u prisustvu vlasti. Jer, ne treba ići toliko daleko u prošlost i setiti se koloseuma starog Rima u kome su se okupljale na desetine hiljada gladnih hleba i krvi, što nam je nedavno slikovito dočarao film „Gladijator“, da bismo se podsetili na nepromenljivost ljudske prirode. Krv i novac često idu ruku pod ruku, i prizori tuđe smrti ljude često ne samo navode da više cene sopstveni život, već podstiču uverenje da se krv samo krvlju može oprati i bude neko bizarno ushićenje. Na primer, zabeleženo je da su mnogi nekada hrlili da se fotografišu pored beživotnog tela nekog nesrećnog američkog crnca, za uspomenu, što je još jedan dokaz da smrt ponekad može biti medijski kurentna i atraktivna.

Kao svojevremeno giljotiniranje u Francuskoj, ni izvršenja smrtne kazne u SAD nisu oduvek bila lišena radoznalih pogleda javnosti.

Poslednje javno pogubljenje vešanjem izvršeno je 1937. u Montani. Oko 500 posmatrača se nakon toga bacilo da se za uspomenu domogne parčića konopca na kome je do pre samo nekoliko trenutaka visio Rosko Džekson, koji je ubio trgovačkog putnika. Trideset pet godina nakon ovog spektakla smrtna kazna je u Americi zabranjena, da bi bila ponovo uvedena 1976, ali od tada nije bilo nijednog izvršenja po saveznom zakonu.

Konopac je u međuvremenu zamenila smrtonosna injekcija, ali su sva izvršenja bila izvedena iza visokih zatvorskih zidina isključivo uz prisustvo službenih lica. Doduše, među 38 američkih država koje imaju smrtnu kaznu ima onih koje dozvoljavaju ožalošćenima da prisustvuju izvršenju. U slučaju Timotija Mekveja, međutim, žrtava i ožalošćenih je toliko da ne mogu svi stati u malu sobu u zatvoru Ter Ot odakle bi mogli da prate izvršenje najstrože kazne. Zato je državni pravobranilac Džon Eškroft odlučio da se ostalima omogući da izvršenje prate u Oklahoma Sitiju, gradu u kome se zločin i dogodio, na internoj televiziji.

KOME TREBA SPEKTAKL: Zločin jeste bio neviđenih razmera i iz korena je promenio život hiljada ljudi, međutim, čim je objavljena njegova odluka, stigle su ponude od televizijskih i medijskih kuća da im se dozvoli da i oni prate na televiziji egzekuciju. Pravobranilac Eškroft ostao je, međutim, neumoljiv. Najbezočnija ponuda došla je od jedne internet kompanije koja je, nadajući se pozitivnom odgovoru, korisnicima mreže ponudila direktan prenos egzekucije za svega dva dolara po minutu.

No, veoma je važno napomenuti da je i sam Mekvej zatražio od svog advokata da se smaknuće direktno prenosi na televiziji, i Eškroftova odluka ga je duboko razočarala. No, u njegovom slučaju načinjen je još jedan izuzetak. Mekvej će ujedno biti i jedini osuđenik na smrt koji će pored poslednjeg obroka i poslednjih reči imati priliku i da se poslednji put fotografiše.

Iako će svaka upotreba kamera, mikrofona, mobilnih telefona i drugih elektronskih naprava biti zabranjena, novinari ne odustaju i na stotine ih je već rezervisalo sobe u hotelima u Oklahoma Sitiju kako bi bili što bliži televizijskom prenosu i gledaocima koji budu izašli nakon prenosa.

Za 16. maj sprema se većina žrtava koje, kao i sam pravobranilac Eškroft, očekuju da pogubljenje Mekveja neće predstavljati samo izvršenje pravde već da će, bar nekima od njih, doneti makar tračak spokojstva i pomirenosti sa sudbinom, pa čak i katarze. Međutim, dok niko ne može biti siguran da će prisustvovanjem pogubljenju žrtve u tom neobičnom iskustvu naći ma kakvu utehu i smirenje, sasvim je izvesno, istovremeno i paradoksalno, da će poslednje trenutke života teroriste učiniti slađim. Naime, njemu je ovakav spektakl najviše potreban da bi potvrdio ubeđenje da je velikomučenik.

Umesto tvrdnji da smrtna kazna deluje kao mera zastrašivanja i opomena budućim potencijalnim zločincima, pristalice smrtne kazne sve češće kao argument navode da ona donosi utehu žrtvama i ožalošćenima. Istraživanja su, naime, pokazala da najstroža kazna nema preventivnu funkciju, a da za počionioce ona čak nije ni najstroža, jer im od smaknuća teže pada doživotna robija sa saznanjem da su lišeni mogućnosti da ikada budu uslovno pušteni na slobodu. I zaista, nema boljeg primera da su ove tvrdnje tačne, bar u nekim slučajevima, od Timotija Mekveja. S druge strane, razmera Mekvejevog zločina, ali i njegovo držanje i stavovi tokom suđenja idealna su prilika za pristalice smrtne kazne da ojačaju svoje argumente. Malobrojni su oni kojima će Mekvejeva smrt izmamiti suzu sažaljenja, a mnogi smtraju da zločinci toliko bolesnog uma ne zaslužuju da žive. On ne samo što ne pokazuje ni trunku žaljenja niti griže savesti zbog svog monstruoznog dela (pogibiju dece nazvao je „kolateralnom štetom“) već kao da s radošću očekuje 16. maj. Po njegovom mišljenju, on tada neće biti pogubljen. Izvršiće samoubistvo, u čemu će mu, doduše, pomoći država, koja će mu time učiniti uslugu. Mekvej se odrekao prava na žalbu Vrhovnom sudu, kao i toga da traži od predsednika Buša pomilovanje.

Ali, i među ožalošćenima ima onih koji uviđaju da će svako širenje publiciteta o poslednjim trenucima Timotija Mekveja ići u prilog upravo njemu, ali da neće doneti nikakvo spokojstvo žrtvama. Sintija Ferel, koja je izgubila sestru, kaže: „Volela bih da umre sasvim sam, baš kao što je i moja sestra bila sama kada je poginula. Ničim mu neću nauditi ako ga budem gledala, naprotiv, bilo bi mu čak milo.“

Protivnici smrtne kazne smatraju da bi ova mera izgubila podršku u civilizovanom društvu ako bi se građanima ukazala prilika da dobiju potpuni uvid u to kako država izvršava isto ono delo koje kažnjava. Ali, među pristalicama javnog smaknuća ima i oštrih protivnika smrtne kazne, koji smatraju da bi javni prenos izvršenja smrtne kazne ovakvo udovoljenje pravdi učinilo još nepopularnijim.

SCENSKI NASTUP: Kao što je vodio računa i o najmanjim detaljima dok se pripremao da izvrši najstrašnije terorističko delo počinjeno na tlu SAD-a, tako je detaljno isplanirao i svoj poslednji scenski nastup, što izvršenje smrtne kazne za njega predstavlja. Na primer, Mekvej je posebno vodio računa o garderobi kada se tog jutra pre šest godina kamionom-bombom, u kome je bilo preko tri tone eksploziva (bezmalo tri četvrtine težine bombe koja je bačena na Hirošimu) zaputio do parkinga ispred zgrade savezne vlade u Oklahoma Sitiju. Na sebi je tog jutra imao majicu sa likom Abrahama Linkolna ispod koje je pisalo: „Sic temper Tyrannis“ (Ovako treba s tiranima), ispod slike su bile nacrtane kapljice krvi. Na poleđini su bile ispisane reči Tomasa Džefersona: „Drvo slobode mora se povremeno zalivati krvlju patriota i tirana.“ I za svoj oproštaj od ovog sveta Mekvej je smislio prigodne reči. Citiraće stihove iz pesme Invictus pesnika Vilijama Ernesta Henlija: „Ja sam gospodar svoje sudbine, kapetan svoje duše.“

Svako terorističko delo, mada upereno protiv nevinih, predstavlja poruku živima. Mekvej je nesumnjivio želeo da njegova poruka mržnje prema američkoj državi odjekne što gromoglasnije. Čuvena njujorška umetnica Lori Anderson svojevremeno je cinično primetila kako su „teroristi danas poslednji umetnici – jedino nas oni još mogu iznenaditi“. Možda se Mekvej zamislio nad njenim rečima, jer je svakako uspeo da nadmaši ostale „umetnike“ iz svoje branše. I žrtve i ubica će 16. maja verovati da je osveta izvršena i da je bila pravedna. Izvesno je, međutim, da će taj dan smiraj doneti samo jednom čoveku – Timotiju Mekveju.