Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Na sceni Beogradskog dramskog pozorišta predstavom Viza nedavno je diplomirala klasa Vide Ognjenović. Nova imena dolaze u domaći teatar
Maja Nosović, Slobodan Stefanović, Sena Đorović, Ivan Bosiljčić, Jelena Jovanović, Jelena Helc, Nenad Radović i Nemanja Ranković nova su imana jugoslovenskog teatra. Diplomirali su nedavno premijerom predstave Viza u Beogradskom dramskom pozorištu, a do tada su bili studenti glume u klasi Vide Ognjenović na Akademiji umetnosti Novi Sad. Oni su dobri glumci, lepi i pametni.
Svi oni glume još od prve godine studija, što je protivno pravilima. „Smatrala sam da im neće smetati da, čim se pruži mogućnost, osete scenu u praksi“, kaže nam Vida Ognjenović.
Razgovaramo neposreno pred početak premijere, dakle u nezgodno vreme. „Zašto je nezgodno, neće smetati, imaju oni dovoljno iskustva i za takvu situaciju.“ Profesorka je bila u pravu.
– Viza govori o mladima opterećenim dilemom ostati ili otići. Da li vam je tema bliska vašoj generaciji pomagala ili odmagala u radu?
Jelena Jovanović: Nismo razmišljali na taj način. Profesorka se potrudila da napiše tekst koji bi se igrao za ovu diplomsku predstavu, tekst sa likovima naših godina. Nismo se trudili da preslikavamo život, niti da svetu pošaljemo neku epohalnu poruku, niti da menjamo svet, niti da publici govorimo kako da gleda na taj problem, nego smo glumački istraživali unutar te priče koja nam je bliska. Utoliko nam je, zbog te bliskosti, tema pomogla u istraživanju.
– I do kakvih ste rezultata došli?
Jelena J.: Moram da priznam, do raznih. Bilo je vrlo zanimljivo i u glumačkom i u privatnom planu. Sve nas je podstaklo da razmišljamo o tome, o našem životu ovde, o pozorištu ovde…
– Da li ste razmišljali da potražite nečiju vizu?
Slobodan Stefanović: Do 24. septembra jesmo, svi smo pomišljali, a onda smo odlučili da budemo tu od početka, od novog početka…
Nenad Radović: Pitali smo se šta bismo tamo sa našim zanatom, ali evo, moguće da ni to ne bi bio problem, jer Slobodan Stefanović ima ponudu iz Kraljevske akademije u Londonu…
Maja Nosović: Ako bih išla, bavila bih se pokretom i fizičkim teatrom, s tim je lakše naći mesto u Evropi, pa sam ja u tom smislu možda u prednosti.
– Od početka do kraja studija uslovi za rad bili su izuzetno nepovoljni.
Slobodan: Imali smo nesreću da nas je zadesilo sve, i bombardovanje i studentski protesti, najviše smo morali da se dovijamo na trećoj godini…
Maja: Za vreme bombardovanja imali smo probe za ispit glume u Ateljeu tako da nismo imali prekid. A za vreme protesta skupljali smo se krišom na Akademiji, pa smo onda učestvovali u protestu.
– Među vama ima otporaša…
Jelena Helc: Jelena i ja smo bile baš aktivne, ali cela klasa nas je podržavala, učestvovali su u svemu što smo smislili. Svašta smo radili, pričali smo po mitinzima, pešačili smo do Beograda, nismo spavali kod kuće… ja sam juče imala suđenje zato što sam nosila majicu sa znakom Otpora i zastavu kroz Novi Sad, neko zakasnelo suđenje, sudija se smejao.
– Da li ste se privatno družili?
Jelena H.: Mnogo. Samo je Slobodan iz Novog Sada, mi ostali smo iz Sombora, Zrenjanina, petoro je iz Beograda, Topole, dvoje je iz Užica, iz Jagodine, a živeli smo u Novom Sadu, ceo dan i noć na Akademiji, i onda nismo imali vremena da upoznamo neke tamo desete ljude, stalno smo bili upućeni jedni na druge i nismo se razdvajali.
Maja: Razne faze smo prošli, sve što nosi to danonoćno bivanje jednih sa drugima, od svađa na početku ko vodi glavnu reč i baš smo se zbližili, mislim zauvek. Verujem da nas je Vida i birala tako svojeglave da svi imamo svoje mišljenje, pa kad se 12 ljudi skupi onda je to…
Jelena H.: Da smo privatno birali jedni druge, ne bismo se izabrali ama nikada, nikada, sigurna sam.
– Na vašoj klasi se radilo drugačije nego što je uobičajeno.
Jelena J.: Umnogome. Mi nismo počinjali od onih, da kažem pravila od kojih se počinje kod nas u školama, od Stanislavskog, od preživljavanja, od ja u datim okolnostima. Mi smo odmah imali zadatak da pravimo radnju, da znamo šta radimo na sceni, da naučimo da razmišljamo. Jer niko nikad ne igra sebe, već igramo neke druge ljude. Tako da smo mi još na prvoj godini pokušavali da se izmestimo, da probamo da napravimo neke druge ljude, ali naravno sa našim ličnim reakcijama. I u tom pravcu smo išli. I nismo radili dramske tekstove na početku nego smo sami dramatizovali prozu, pa smo na naše dramatizacije radili studentske vežbe. I tako, bilo je zanimljivo. Imali smo uvid u to šta se dešavalo po svetu, profesorka je mnogo putovala, stalno nam je donosila vesti o dešavanjima, imali smo i radionice. Poslednji je bio Brajan Šo iz Čikaga sa Kolubija koledža, pre toga Dejvid Peri i Medlin Kenon sa Kraljevske akademije iz Londona, Artur Skelton iz Edinburga… Pozivala ih je naša profesorka, a uključivali su se i studenti sa drugih klasa.
– Vida Ognjenović kaže da ste najbolja klasa Akademije.
Maja: Mi jesmo dobri glumački, ali najboljima nas čini dobar prosek u školovanju, vredni smo i dobro nam idu svi ti predmeti, pa kad se sve to skupi – jesmo, jaka smo klasa, ali ne treba ni druge zanemarivati. Činjenica je da se za nas zna, da se prati šta radimo…
– Da li ste nekad posumnjali da ste dobro odabrali poziv?
Ivan: Moram da priznam, kod mene se to često dešava. Stalno je potrebno neko samopotvrđivanje. E sad, s tim može stalno da se ide napred i napred, stalno i stalno, ali može i toliko duboko da se zapadne u depresiju da čovek stane. Zato u ovom poslu mora da budu čista glava, čista duša i otvoreno srce da bi se ušlo u sve ovo.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve