Vrlo je osnovana pretpostavka da je Momir Gavrilović ubijen zbog iznošenja detalja o sprezi kriminalaca sa ljudima iz vlasti. Imao je saznanja iz dugogodišnjeg rada u Državnoj bezbednosti, kretao se u raznim krugovima, održavao dobre odnose sa kolegama iz Javne bezbednosti. Međutim, Gavrilović nije imao dokumentaciju o pomenutoj sprezi koju bi mogao predočiti savetnicima predsednika SR Jugoslavije, tvrde izvori "Vremena". Umesto nje, navode oni, na uvid im je dao pismeni plan o rekonstrukciji MUP-a
Na parkingu ispred zgrade br. 15 u novobeogradskoj ulici Džona Kenedija usmrćen je hicima nepoznatih zločinaca 3. avgusta oko 22 časa Momir Gavrilović (42). Sutradan su dnevne novine objavile kraću informaciju da je ubica potom pobegao sivim mercedesom sa beogradskim registarskim tablicama i početnim brojevima BG-444… U delu tih napisa, nezvanično se tvrdilo i da je ubijeni bio pripadnik „voždovačkog klana“.
„Ubijen bivši pukovnik policije“ – novine proširuju informaciju 6. avgusta dodajući da je Gavrilović svojevremeno bio komandant specijalne jedinice tokom rata 1991–1995. u Istočnoj Slavoniji, a čitaoci sa Voždovca se javljaju i negoduju: Gavrilović nema veze sa „voždovačkim klanom“, on je bio na drugoj strani. Mediji takođe donose i da je „Gavrilović bio neustrašivi borac“, da je bilo više napadača i da je bio „akter neke afere u Resoru državne bezbednosti MUP-a Srbije“ i gost na Arkanovoj svadbi.
ŠTA DB NIJE SAOPŠTIO: Sedmog avgusta u novinama – muk. Kao po komandi, nema nastavka ni novih detalja o Gavrilovićevom ubistvu. Istog dana redakcije su dobile poziv iz Resora državne bezbednosti za redovnu konferenciju za novinare. Načelnik RDB-a Goran Petrović na konferenciji nije pominjao Gavrilovića, ali je očevidno spremio odgovor na eventualna pitanja budući da se policija nije oglašavala saopštenjem o ubistvu puna četiri dana ostavljajući novinare da pabirče detalje i nagađaju. Uzgred, šef RDB-a je napomenuo na početku sastanka sa novinarima da ovog puta nije reč o konferenciji za štampu RDB-a, kao što je na pozivima pisalo, već MUP-a čije su glavešine na odmorima te je on bio prinuđen da ih zamenjuje tako da od njega ne treba očekivati iscrpne informacije. Na novinarsko pitanje šta MUP zna o Gavrilovićevom ubistvu, Petrović je pročitao birane šture podatke iz personalnog dosijea ubijenog: radio u RDB-u od 1979. do 1999. godine, službovao u Beogradskom centru DB-a, Uroševcu i Somboru. „Radio sam sa Gavrilovićem dvanaest godina i znam da nije imao nameru da se vraća u službu sa kojom je bio prekinuo svaki kontakt“, rekao je Petrović napominjući da se motivi ubistva ispituju, odnosno da je istraga u toku, te da nema saznanja o kontaktima ubijenog sa Koštuničinim savetnicima.
Načelnik RDB-a nije izneo zanimljivije podatke o Gavriloviću. Nije, na primer, rekao da je učestvovao u oružanim sukobima počev od 1991. godine pod pseudonimom pukovnik Perić (čin verovatno dobijen u policiji ili Ministarstvu odbrane Krajine), da je u Slavoniji bio jedan od komandanata tamošnjih oružanih jedinica i savetnik za bezbednost Milana Martića, da je iz Službe otišao između ostalog i zbog toga što je bio akter neke afere u Službi a koju njegove kolege povezuju sa Petrovićevom svađom sa Gavrilovićem koji ga je tom prilikom šutnuo nogom u tur i o tome voleo da priča u veselom društvu.
„Gavrilović je imao direktan prolaz kod Jovice Stanišića mimo Petrovića koji mu je bio šef i kome je to smetalo. Stanišić je Gavriloviću direktno davao poverljive podatke o kojima drugi nisu ništa znali. Jednostavno, imao je jaka leđa“, kažu Gavrilovićeve bivše kolege dodajući da je iz Službe otišao kad mu je bilo ozbiljno predočeno šta je, a šta nije njegov posao. Sagovornici „Vremena“ takođe tvrde da je Gavrilović bio pod „merama“, zapravo da su mu telefoni bili prisluškivani i da su ga debeovci pratili i motrili. To je saopštio svojoj supruzi posle drugog odlaska u kabinet predsednika Koštunice gde je bio tri puta. O tim je posetama voleo da priča prijateljima, ali ne i o sadržini razgovora.
ČOVEK KOJI JE MNOGO ZNAO: Vrlo je osnovana pretpostavka da je Gavrilović ubijen zbog iznošenja detalja o sprezi kriminala sa ljudima iz vlasti. Po odlasku iz DB-a kretao se u raznoraznim krugovima tako da je lako mogao da sazna ono što ga je kao operativca zanimalo: sprega kriminalaca sa vlastima. Imao je i dobre odnose sa mnogim ljudima iz Javne bezbednosti. Međutim, on nije imao nikakvu dokumentaciju o pomenutoj sprezi koju bi predočio savetnicima predsednika Koštunice koji su s njim razgovarali, tvrde izvori „Vremena“, ali da je imao pismeni plan o rekonstrukciji MUP-a i dao ga na uvid ljudima iz kabineta predsednika SR Jugoslavije.
Oni koje su dobro poznavali Momira Gavrilovića jednoglasni su u oceni da se za njega nikako ne bi moglo reći da je kao operativac bio nežan. Kao primer navode da je pri hapšenjima „sumnjivih elemenata“ koristio crne najlon-kese koje im je navlačio na glavu i tako ih ubacivao u automobil. „To sa kesama bila je samo jedna od njegovih metoda“, kažu njegove kolege iz bivšeg RDB-a izbegavajući da nabroje i ostale. Zna se da mu je svojevremeno Jovica Stanišić naložio da raseli nepoželjne Rumune, Cigane, Bugare i ostale preprodavce iz okoline buvlje pijace na Novom Beogradu u čijoj se okolini nalazi marina sa mnogim brodovima i čamcima, između ostalih i vrhova nekadašnjeg RDB-a Srbije. Gavrilović je ispunio zadatak u rekordnom vremenu, a kako, znaju samo oni koji su brže-bolje utekli bez ikakvih šansi da se nekom požale.
Momir Gavrilović sedeo je svakodnevno u kafiću Knez čiji je vlasnik njegov kum. Dva butika sa veoma skupom ekskluzivnom sportskom opremom svetskog kvaliteta navodno su mu slabo radili. Te butike je držao u ortakluku sa jednim kolegom iz Službe.
Dugo ćutanje policije o ubistvu M. Gavrilovića nije neuobičajeno i sasvim je izvesno da je MUP hteo da ga gurne pod tepih i zabašuri. Isto kao što je to bilo učinjeno pre više od mesec dana kad je u okolini Beograda otkriveno unakaženo telo jednog bivšeg pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO). Na pomenutoj konferenciji za štampu u MUP-u neko od novinara je to pomenuo i pitao načelnika RDB-a o čemu se radi. Dobijeni nevoljni odgovor bio je štur i nepotpun: Goran Petrović je potvrdio priču koja je jedno vreme kolala gradom, ali je rekao i da pomenuti „bivši specijalac“ nije imao dodira sa Službom posle odlaska iz JSO-a i da „njegova smrt nije povezana sa poslom koji je obavljao kao pripadnik pomenute jedinice“. Identitet žrtve nije obelodanio. Uzgred, ubijeni bivši pripadnik JSO-a imao je, navodno, najlon-kesu navučenu na glavu i unakaženo lice.
Bilo kako bilo, tek nerealno je očekivati da će ubica Momira Gavrilovića biti ikada otkriven. Na to upućuju dosadašnja nerazjašnjena ubistva istaknutih političara, policajaca, ministara, „poslovnih“ ljudi… Pre svega, organi gonjenja, odnosno policija nema stručnih ljudi koji bi mogli da se uhvate u koštac sa organizovanim kriminalom mogućim jedino ako je u sprezi sa vlastima.
„Slučaj Gavrilović“ privukao je pažnju i eksperata, profesora Filozofskog i Pravnog fakulteta, stručnjaka iz Instituta društvenih nauka… Svi su jedinstveni u oceni da je neophodna hitna reforma državnog aparata, pre svega Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravde. Kad je reč o Republičkoj državnoj bezbednosti, dobri poznavaoci prilika u tom sektoru tvrde: „Velika greška načinjena je odmah posle 5. oktobra prošle godine. Skupština Srbije trebalo je odmah da oformi državnu komisiju kako bi se obavila primopredaja dosijea, arhive i dokumentacije koje bi stara garnitura rukovodilaca RDB-a zapisnički predala novoj. Komisija bi tom prilikom ustanovila stanje u dosijeima u Dokumentacionom fondu RDB-a (V uprava) kako bi se kasnije mogla negirati ili potvrditi priča o uništavanju dosijea. Jer, ništa nije uništeno, bar ne do postavljanja nove garniture rukovodilaca RDB-a.“ Zanimljivo je da je ova tvrdnja na neki način bila potvrđena i iz usta sadašnjeg savetnika načelnika RDB-a Teodorovića koji je svedočio na nedavnom suđenju četvorici optuženih debeovaca: „Koliko je meni poznato ništa nije uništeno u V upravi.“
Da je tada bila oformljena državna komisija, ne bi se na primer dogodilo da načelnik RDB-a Goran Petrović izgovori, misleći na bivšu vrhušku Službe: „Nisu stigli sve da pokradu.“ Kako nisu stigli kad su imali vremena od 5. oktobra 2000. do 26. januara ove godine? Da je finansijska kontrola državne komisije to obavila na vreme, kako se to radi i u firmama gde takođe postoje računovodstvene knjige i kasa, bile bi razrešene nedoumice oko toga da li je nešto ukradeno i da li je postojala uredna dokumentacija o svakom dinaru ili devizama. Uostalom, da je bilo krađe, sigurno bi neko pred sudom odgovarao zbog toga. Dokaz o uredno vođenim knjigama i priznanice bili su predočeni sudskom veću na nedavnom suđenju bivšim rukovodiocima DB-a.
„Jeste, bilo je prisluškivanja bez odobrenja, odnosno potpisa predsednika Vrhovnog suda Srbije, ali je ono obavljeno na zahtev tadašnjeg načelnika Službe. Međutim, posebna je tema Jedinica za specijalne operacije i ispitivanje rada te jedinice. Niko to ni iz nove garniture debeovaca nije učinio. Odmah posle 5. oktobra to je morala obaviti neka oformljena državna komisija. Sve u svemu, pomenuto suđenje četvorici debeovaca koji su odgovarali za odavanje državne tajne imalo je prevashodan cilj da te ljude diskvalifikuje i nekima od njih onemogući eventualno reaktiviranje u Službu, budući da su oni vrhunski stručnjaci i školovani profesionalci koji bi zajedno sa stručnjacima iz nove garniture jedino mogli da ustanove šta je sve rađeno pre 5. oktobra i u proteklih sedam meseci u RDB-u. Amateri i političari to ne mogu da obave. Zato ni sada u pomenutom sastavu eventualne državne komisije ne bi bilo kasno da se najzad konstatuje šta se i kad događalo u RDB-u“, kažu izvori „Vremena“.
Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu 3. avgusta iz kabineta predsednika Koštunice dostavljen je strogo poverljiv izveštaj o tome šta je Gavrilović govorio o organizovanom kriminalu prilikom posete u Palati federacije. Za sada je nepoznato sa kojim savetnicima je Gavrilović razgovarao u kabinetu predsednika Koštunice. Da li sa Gradimirom Nalićem, Radetom Bulatovićem ili obojicom i ko je od njih dvojice mogao da saopšti novinama o čemu je Gavrilović pričao. Nalić je inače svojevremeno bio Koštuničin kandidat za ministra srpske policije, ali je otpao, kako je objašnjeno, jer „u njegovom dosijeu postoje stvari zbog kojih ne bi mogao da bude šef MUP-a Srbije“. Od tada je, priča se u Demokratskoj stranci, omrzao Đinđića. Međutim, tu je i pravnik Rade Bulatović, inače Nalićev rođak, za koga se uopšte ne zna kako je iz Ministarstva inostranih poslova (MIP) dospeo na mesto Koštuničinog savetnika za bezbednost. On je svojevremeno bio konzularac u Rimu odakle je ubrzo vraćen posle skandaloznog nestanka oko 50.000 dolara. Zanimljivo je kako su pare nestale. Jednom prilikom vozač ambasade i računopolagač u odlasku iz konzulata po novac u banku povezli su i Bulatovića koji je navodno imao neka posla u gradu, ali je ipak od toga odustao te su posle isplate u banci svi krenuli nazad u konzulat. Međutim, na putu im se automobil pokvario te su pozvali mehaničara čekajući ga u nekom kafiću. Kad je mehaničar došao i kad su svi prišli automobilu koji su ostavili otključan, dolara više nije bilo. Neko ih je ukrao. I Bulatović i računopolagač bili su hitno vraćeni u Beograd gde im je sve bilo oprošteno. U MIP-u inače gotovo niko nije znao da je Bulatović imenovan za Koštuničinog savetnika. „Katastrofa“, kažu njegove bivše kolege u MIP-u. „Neko ga je tamo gurnuo kroz mala vrata. Bulatović nikada nije radio u nekoj političkoj upravi ili na poslovima bezbednosti niti je išta znao o tome. Neko ga je očevidno poturio predsedniku Koštunici koji ga nikada ne bi sam postavio za savetnika.“ Inače, Bulatović je kasnije bio konzularac u Istanbulu i ostao upamćen po bezuspešnom insistiranju da se pošalje čestitka Milanu Milutinoviću kad ga je Slobodan Milošević svojevremeno postavio za ministra inostranih poslova. Bio je strašno ljut što mu u konzulatu tu želju nisu ispunili.
„Nije uopšte problem prisluškivati policiju, stvar je samo u tome sa koliko se novca raspolaže za nabavku tehnike. Za to je potrebno par miliona maraka. To nije problem za vrhunske kriminalce, te nije nemoguće da, na primer, surčinska mafija prisluškuje policiju, a ne policija nju. Naravno, ukoliko im je to potrebno jer po pravilu imaju ‘živi jezik’ u MUP-u ili u SUP-u“, objašnjavaju stručnjaci za prisluškivanje.
U predistražnom postupku policija je tragajući za ubicom obavila razgovore sa svima za koje zna da su poznavali Gavrilovića. Iz mobilnog telefona ubijenog inspektori su povadili spisak telefonskih brojeva i razgovarali sa svim ljudima koji su imali kontakt sa Gavrilovićem.
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
