Oni hrabri diverzanti što već mesecima po svim zidovima u Srbiji ispisuju svoju dinamit-parolu „DOS je najgori“ verovatno su već bili na ivici očajanja pošto nisu uspeli da ubede nikoga, kad odjednom ispade da se s njima slažu sami lideri DOS-a, ili barem neki od njih. Parola je, dakle, postala izlišna, jer se DOS evidentno samoukinuo od čega će vajde videti makar komunalne službe zadužene za čistoću zidova. Do formalnog razvoda nije došlo, ali je postignut sporazum o odvojenom životu i o pravilima ponašanja, što verovatno znači da će se sukobljene strane od sada javno bolje uvažavati nego tokom zajedničkog života. Pošto mi u poslednje vreme ne polazi za rukom da pustim suzu iz razloga političkih, neću da ridam ni nad DOS-ovom humkom, pogotovu što je ona zapravo prazna. Svi su oni još na broju, niko još ne priznaje da je postao ne-DOS, niko ne preuzima odgovornost za razlaz, ali svi znaju da se s onim drugima više ne može. Znao sam neke razloge za opstanak DOS-a, ali oni su se ticali zajedničkog, a ne nečijeg posebnog interesa, što znači da se od domaćih političara tražilo nešto za šta nikad nisu bili sposobni, osim u trenutku stvaranja DOS-a, naime, da sami sebi ne budu najvažniji.
Dobitnička formula, koja se sastojala u sabiranju svih opozicionih stranaka plus ličnost Vojislava Koštunice, sada se rastvorila upravo na te sastavne delove, s tim što je uz Koštunicu u me?uvremenu stalo još mnogo sveta. Kad bi se sada na izborima sudarili Koštuničin DSS i ?in?ićeva ekipa u kojoj su skoro sve ostale članice DOS-a, pitanje je ko bi kako prošao, ali obe strane očigledno veruju u sopstvenu premoć. Zato su tako spremno i agresivno uletele u sukob.
Ali, pogledajmo najpre u čemu su razlike i oko čega je spor. Ako slušate propagandiste, saznaćete da su Koštunica i njegovo društvo mračni zaverenici, klerikalci, orjientalci i mrzitelji Zapada posvećeni sabotiranju reformi, a da su ?in?ić i njegovi zapravo banda razbojnika koja danju glumi ministre… Srbiji, dakle, nema spasa. Ne znam kako smo i do sad preživeli s koalicijom sastavljenom od tako gadnih tipova.
Što se mene tiče, u ovom slučaju sklon sam da malo zanemarim ideološke razmirice, mada znam da time pljujem u sopstveni tanjir, pošto je novinske stranice najlakše puniti analizama dihotomija tipa levo-desno, moderno-konzervativno, pošteno-amoralno, brzo-sporo, revolucionarno-reakcionarno. Možda bih i bio u stanju da unesem nešto strasti u opredeljivanju za jedno i protiv drugog, pod uslovom da verujem da se ovde, u aferi oko raspada DOS-a, zaista o tome radi. Pošto ne verujem, ne mislim da treba nekoga da zamajavam razglabanjem ideja samo zato što je meni to zabavno.
Jedina ozbiljna razlika u stavovima, koja je bila povod za zaoštravanje sukoba, nije bila domaćeg porekla. Reč je o spoljnjem pritisku da se Milošević izruči, na šta je Koštunica gledao drugačije od ?in?ića i to je umalo, već tada, dovelo do sloma DOS-a. Začudo, ispalo je da ?in?ić u toj epizodi nije bio gubitnik i može biti da će i nešto više naroda početi da uvažava njegov famozni pragmatizam. Ali, za sada, iako ankete pokazuju da ni Koštunica nije više onoliko omiljen, razlika me?u njima je očita. Koštunica izgleda kao neko ko može da dobije izbore, ali nema ljude koji umeju da upravljaju državom, a ?in?ić obrnuto.
Pošto po svoj prilici upravo počinje izborna kampanja, ?in?ić kreće da osvaja i zavodi one koji mu najmanje veruju, konzervativne nacionalne institucije poput Srpske pravoslavne crkve. Skuplja pare za dovršavanje Hrama Svetog Save, uvodi veronauku i obećava da će biti obavezan predmet, čime nervira neke svoje pristalice, ali niko u njemu ne vidi čoveka ozbiljno posvećenog bogougodnim delima. Svejedno, ?in?ić računa da će i božji ljudi umeti da prepoznaju šta im se isplati i moguće je da će Crkva želeti da mu nekako uzvrati.
U svakom slučaju, premijer hrabro pokušava da parira Koštunici na njegovom terenu. Kakav će biti rezultat ne umem ni da naslutim, ali jasne su dve stvari. Prvo, da su konačno otpale sve varijante izmirenja i zajedničkog nastupa, što uostalom i nije neophodno pošto socijalističko-radikalska opozicija nije više pretnja. Drugo, vidi se da je ?in?ićeva strana ta koja ima da se bori za masovniju podršku birača. Jer, ono što predstavlja i čemu se obraća Koštunica je, po svoj prilici, većinska Srbija, dakako konzervativna, kao svaka većina, uvek i svuda.
Dakle, u ovom trenutku ?in?ić raspolaže s mnogo više vlasti i drži izvesnu inicijativu, ali Koštunica izgleda perspektivnije. On samo treba da dogura do izbora, a to je ono na šta ?in?ić neće tako skoro pristati.
Ali, sve to obećava prilično otrovnu jesen. ?in?ićeva vlada moći će da radi, ali pod velikim pritiskom; boriće se za popularnost i zato će imati grdne muke s bilo kakvim reformama, što se vidi po tome da je reforma školstva počela uvo?enjem veronauke.
Me?utim, sve u svemu, ne bih rekao da nam preti bilo šta opasnije od izvesnog usporavanja tempa. Ništa u raspadu DOS-a nije nevi?eno, užasno, neobjašnjivo i iracionalno. Ne verujem da će to predstavljati ozbiljan problem za Labusa i ostale koji treba da objasne stvari nekim strancima koji drže pare. Čak bi moglo da ispadne zgodno, pa da se kaže kako, eto, imamo unutrašnjih otpora i zato su nam pomoć i investicije potrebne još hitnije.
Mada, naravno, ti koji drže pare nisu poznati po naivnosti. Teško da ima te sirotinjske lukavštine koje se mi ovde možemo prvi dosetiti, mada se oduvek ponosimo tom vrstom domišljatosti.
