Nije malo onih koji smatraju da je internet u svakom pogledu „nešto drugačije od običnog života“, te da na toj mreži moraju važiti posebna pravila. Jedan od primera spomenuli smo nedavno u ovoj rubrici kad je sudija u Americi naložio službi FBI da razotkrije sistem špijuniranja tastature optuženog mafijaša. FBI se žalio višem sudu, koji je doneo odluku da monitoring tastature za sada ostaje tajna, odnosno da FBI nije dužan da ga otkrije advokatima optuženog.
U ovom slučaju radilo se o gra?anskim pravima, možda je primer samo malo drastičniji. Gra?anska prava korisnika, inače, svakodnevno krše oni koji prave kompjuterske viruse i upadaju u tu?e računare priključene na interenet. Ono što ipak predstavlja najveći problem na globalnoj kompjuterskoj mreži jeste pitanje intelektualne svojine i autorskih prava. Problem je toliko narastao i iskomplikovao se da su u pomoć pozvane i trupe Ujedinjenih nacija, doduše naoružane znanjem umesto pravim puškama.
Decembra 1999. godine UN su u okviru svoje agencije za zaštitu intelektualne svojine WIPO (World Intellectual Property Organization na adresi www.wipo.org) počele sa razmatranjem sporova vezanih za internet. Kao osnovni problem WIPO je istakao registraciju domena, odnosno pravo na korišćenje neke internet adrese. Naime, kad je internet tek postajao svetski popularan, pre nekih šest do sedam godina, mnogi dovitljivci dosetili su se da registruju domene velikih svetskih firmi koje nisu odmah skopčale o čemu se tu radi, te da im ih kasnije prodaju po mnogostruko višoj ceni. No, malo je bogatih koji su uz to i naivni, te se retko koji pametnjaković zaista i opario, budući da je na internet preneseno pravo zaštićenih imena. Tako je neki momak koji je svojevremeo registrovao domen volvo.com morao da ga prepusti švedskoj firmi, i to za džabe, budući da su Šve?ani ime zaštitili na globalnom nivou. Još je izgubio 100 dolara, koliko je prvobitno platio za registraciju.
Od kada je WIPO počeo da se bavi ovim pitanjima prijavljeno je oko 3000 slučajeva, a 80 posto je rešeno u korist kompanija ili lica koja imaju zaštićena imena (na primer Džulija Roberts ili Real Madrid). No, to što je neko poznat ne znači da mu je ime automatski pod zaštitom i da niko ne sme da ga koristi. To se, prema pisanju „Asošijeted presa“, pokazalo naročito tačnim u slučaju američkog predsednika Džordža Buša, čije se ime u raznim varijacijama (npr. PresidentBush.com) pojavljuje me?u internet domenima, donoseći sadržaje mahom antibušovskog profila. Slično je i sa mnogim drugim sajtovima koji kritikuju rad velikih korporacija, koristeći njihovo ime u pežorativnom kontekstu (npr. NikeSucks.org, u prevodu – Najkijeodvratan.org). Iako je registrovanje ovakvih domena sasvim legitimno, pogo?enim kompanijama to nikako ne prija i nastoje da dokažu (za sada bez uspeha) da se njihova imena koriste na nedozvoljen način.
Iako se kod nas mnogo govori o prednostima „kasnog starta“ u slučaju informacionih tehnologija, o registrovanju imena moralo bi se malo povesti računa. Primeri „šljivovice“, čiji su naziv zaštitili Nemci, ili „užičkog kajmaka“ (Slovenci) lako bi mogli da se prošire i na ostale, retke dobre stvari po kojima smo poznati u svetu.
