Oni koji danas nariču nad padom industrijske proizvodnje u Srbiji trebalo bi javno da odgovore jesu li su spremni da svoj privatni kapital ulože u ovakva preduzeća kako bi oživeli njihov rad
Industrijska proizvodnja u Srbiji i dalje opada, u poslednjem posmatranom periodu opala je za još nekih tri i nešto procenta. Nad tom činjenicom rasplakali su se jedino Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije. Treba razumeti socijaliste i radikale. Njima se srce cepa dok gledaju kako propada ono što su godinama stvarali – rđavi privredni sistem koji je samo trošio kapital i stvarao jedino gubitke. Ako 5. oktobar predstavlja diskontinuitet sa socijalističko–radikalskim upravljanjem državom, pa dakle i privredom, onda ono što su oni ostavili u nasleđe novim vlastima treba što pre da propadne.
Ali, zašto onda nad opadajućom sudbinom takve industrije nariče Demokratska stranka Srbije?
Pad industrijske proizvodnje postao je obavezna stilska figura javnih nastupa Vojislava Šešelja i Ivice Dačića kojom oni žele da pokažu krunski dokaz nesposobnosti nove vlasti. Odnedavno je i Vojislav Koštunica, lider DSS-a i predsednik Jugoslavije, uvrstio u svoj javni repertoar refren u kome variraju teze o nesposobnosti srpske vlade da organizuje proizvodnju (što bi valjda trebalo da doprinese njenom rastu) i o neuspehu reformi zato što industrijska proizvodnja nije porasla. U razradi ovih teza, Koštuničini saborci iz DSS-a izvukli su krunski zaključak da Đinđićev kabinet treba menjati.
Obe teze na kojima u ovom slučaju počiva Koštuničina politička mrzovolja suštinski su antiekonomske i antireformske. Prva, o tome da vlada nije ništa učinila za rast industrijske proizvodnje, izvire iz stahanovljevskog modela komunističke privrede u kome je važno da su „trudbenici u našoj državi izlili milion tona čelika i iskopali pet miliona tona uglja, a kolhoznici požnjeli tri miliona tona pšenice“. Tako su poslednjih godina radili Slobodan Milošević i Mirko Marjanović. Srbija je proizvodila i traktore, i kombajne, i automobile, i vagone, i ugalj, i struju, i pšenicu… samo niko nije pitao koliko to košta. Vlada je planirala koliko čega treba da se proizvede, trudbenici su proizvodili „nešto“, a Mirko Marjanović im je svakog prvog u mesecu nosio džak para za nadnice. Kad je 5. oktobra podvučena crta ispostavilo se da je skuplja dara nego mera – zatečena je prazna državna blagajna (budžet) iz koje je finansirano „podsticanje“ proizvodnje, najmanje 300 milijardi dinara gubitaka stvorenih u takvoj industriji i polovina uništenog osnovnog kapitala privrede.
I umesto da taj završni račun Miloševićeve vladavine bude najveće upozorenje novim vlastima, DOS–ovi lideri su u prvim danima posle Oktobarske revolucije zaposeli sve ključne „kote“ u firmama (famozni krizni štabovi) i tako faktički nastavili tamo gde je stao Mirko Marjanović. Zato danas radnici propalih preduzeća, umesto da jure svoje menadžere, trče pred Vladu Srbije da traže plate. Malo ko želi da sada čuje zakasneli vapaj premijera Đinđića da Vlada nije generalni menadžer Srbije i da neće niti organizovati proizvodnju, niti deliti plate. Radnici misle da je najlakše nakačiti se na državnu „sisu“, a politički populisti smatraju da će im podilaženje „niskim strastima“ radničke klase doneti više glasačkih listića na nekim sledećim izborima.
Treba, međutim, javno reći da populistička ekonomija ima svoju cenu koja podrazumeva da ministar finansija (dakle Božidar Đelić) ili odreši kesu ili formira neki tajni budžetski račun iz koga će firmama deliti kredite i plate. To dalje znači da bi guverner NBJ-a (dakle Mlađan Dinkić) trebalo da za potrebe političkog populizma dozvoli, mimo plana, štampanje nekoliko milijardi dinara koje bi bile podeljene propalim preduzećima za oživljavanje proizvodnje. Pare bi, po običaju, bile potrošene na proizvodnju robe niskog kvaliteta čija je cena fantastično visoka i na nadnice radnika. Zato je pravo pitanje za one koji se danas ponovo igraju populizma da li bi svoj privatni novac uložili u bilo koje srpsko industrijsko preduzeće kako bi statistički bio zabeležen rast proizvodnje?
Srpskoj industriji u poslednjih (najmanje) deset godina vladajuća politička nomenklatura ugradila je sistemski virus čija je rđava osobina da jede kapital i da umesto profita izbacuje gubitak. Firme su u tom periodu poslovale tako što su trošile novac da bi nešto prizvele. To što su napravile bilo je skupo, nekvalitetno, staromodno i nekonkurentno. Radnici su za uloženi rad dobijali nadnice koje su bile sve manje, da bi se na kraju ispostavilo da je takav sistem uništio sav državni kapital uložen u proizvodnju, ali i polovinu imovine samih preduzeća.
Ekonomske reforme posle oktobarske revolucije zato nisu hir nekolicine domaćih i entuzijasta srpskog porekla pristiglih iz sveta. U pitanju je nužnost promene da se ne bi istopilo i ono malo preostalog kapitala. Oni koji su iz sveta spremni da svojim kapitalom pomognu stvaranje nove srpske industrije zadovoljni su time što su započete reforme postavljene na zdrav način i što su vrlo brzo počele da daju rezultate. Najveći deo građana, pa samim tim i radnika, znao je pre 5. oktobra da će promene biti teške i bolne jer treba uništiti virus koji se udobno raspištoljio u srpskoj industriji. I upravo te ekonomske reforme trebalo bi da znače raskid sa stahanovskom ekonomskom filozofijom proizvodnje miliona tona „nečega“. Ekonomski razvijene zemlje svoj bruto društveni proizvod sve manje pune milionima tona „nečega“ i sve više zarađuju „proizvodeći“ robu visoke tehnologije, razvijajući telekomunikacije, marketing, turizam…
Onaj ko danas tera srpsku vladu da oživljava rast postojećih industrija zagovara antireformski kurs, bar iz dva razloga. Prvo, tera vladu da radi posao koji nije njen i, drugo, zalaže se za očuvanje propale industrije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
