Čak i oni koji nikada nisu pipnuli računar čuli su za Bila Gejtsa, vlasnika Majkrosofta. Njegova slava rezultat je pre svega bogatstva koje je nakupio za dvadeset pet godina bavljenja kompjuterskim softverom, mada bi bilo logično da je obrnuto, da su mu slavu doneli kompjuterski programi, budući da proizvode njegove firme koristi 95 odsto korisnika računara u svetu. No, kaže se da ništa ne uspeva tako kao uspeh, a malo je tako dobrih aršina za merenje uspeha kao što su pare.
U nedelji kada se u Las Vegasu održava najveći skup IT tehnologije u svetu COMDEX, gde Majkrosoft promoviše svoj najnoviji proizvod konzolu za igranje Xbox kao i novi operativni sistem Windows XP, razlog za pisanje o Bilu Gejtsu ipak je njegova knjiga „Poslovanje brzinom misli“, koja je izdata i kod nas (Prometej, Novi Sad). Na pomenutom sajmu, naravno, nema nijedne jugoslovenske firme, a uz malo sreće tamo se možda zatekao neki dopisnik domaćih medija te ćemo o novim čudima svetske tehnologije verovatno čuti i iz prve ruke. Međutim, u trenutku kada se ekonomisti nakon uspeha u pregovorima oko otpisa dugova u Parizu slažu da je došao prelomni trenutak za našu privredu, postavlja se pitanje uklopivosti domaćeg menadžmenta u svetske standarde.
S te strane knjiga Bila Gejtsa (istini za volju, pisana uz pomoć Kolinsa Hemingveja, kako je to uobičajeno za knjige velikih svetskih menadžera) mogla bi mnogima da „otvori oči“. Na 494. strane (barem kada je domaće izdanje u pitanju) Bil Gejts upoređuje stare modele poslovanja sa onima koji danas nastaju digitalizacijom industrije i prilično smelo anticipira kakva nas budućnost očekuje. Povremeno je ta smelost i preterana, naročito za čitaoca koji knjigu uzima u ruke gotovo tri godine od njenog pisanja i sa saznanjem da je u međuvremenu „dotkom“ biznis doživeo potpuni borodolom (u knjizi se na momente o mogućnostima interneta govori sa velikim oduševljenjem i bez rezerve od strane autora). No, štivo je izuzetno dinamično, izražavanje krajnje jednostavno i razumljivo, svaka nova teza najpre je potkrepljena konkretnim primerom iz prakse, a na kraju svakog poglavlja nalazi se sažetak onoga o čemu se pisalo (poslovne lekcije), kao i nekoliko pitanja za čitaoca-menadžera. Na primer, „da li koristite jeftine mogućnosti komercijalnog kompjuterskog tržišta?“ i tome slično, na šta bi većina domaćih menadžera mogla da odgovori isključivo negativno. Naime, direktori i menadžeri u Jugoslaviji u najvećem broju još nisu savladali ni upotrebu elektronske pošte.
U nedostatku drugih knjiga na ovu temu (knjiga Bila Gejtsa tek je jedna od mnogih koje se izdaju u svetu i čiji su autori poznati menadžeri), „Poslovanje brzinom misli“ trebalo bi da bude obavezna literatura za poslovne ljude u Jugoslaviji. Usvajanje načina razmišljanja koji se propagira u knjizi moglo bi da donese samo korist, naravno ukoliko čitalac pokaže malo smisla za nadgradnju štiva. To jest, ukoliko se ne prepusti potpuno autorovoj sugestiji da najbolja rešenja za sve poslovne probleme nudi baš Majkrosoft.
