Priznaćete da ste puno puta bili u situaciji da svodite račune na kraju godine i da potom maštate i planirate šta ćete sve uraditi u danima pred sobom. Ako ste proteklu deceniju živeli u onome što se zove Srbija i ako ne spadate u ekstaprofitere, onda su se vaši planovi svodili na stvaranje duplog golog od jednog kao i na želju da se bude živ i zdrav pa šta bude. Antiglobalisti, naturalisti i ostali fatalisti rekli bi da je, po prirodi stvari, nemoguće bilo šta planirati, jer smo u rukama Svevišnjeg, višeg bića koje jedino zna naše puteve, a da nama ne preostaje ništa drugo do da budemo dobri i čestiti. Misterija koja kruži oko planova koje smo namerni da sprovedemo u delo obogaćena je i verovanjem da je bolje da se ne priča ono što planiramo da uradimo jer će se, zaboga, oko same izgovorene reči sakupljati demoni koji će na kraju sprečiti ostvarivanje zacrtanog plana. Zato se naš čovek namršti kada ga neko upita za planove, jer misli da ovaj želi da ga izmaleriše kako bi mu se podsmevao kada se planirana akcija neostvari.
Ovakvo shvatanje života svakako nije način da se uključimo u sveopšte modernizacijske tokove koji su nas obilato preplavili u poslednje vreme. Znači, kupite odmah rokovnike i planirajte iz sve snage. Nije potrebno da budete „čovek od funkcije“ da biste unapred predvideli svoje aktivnosti. Dovoljno je da budete hrabriji i gledate malkice unapred, ne razmišljajući o tome da bi vas mogao pregaziti kamion ili da vam terasa s neke stare zgrade može pasti na glavu. U tom smislu je i pokušaj sastavljanja kataloga koji dolazi u nastavku teksta, a koji bi trebalo da vas ohrabri, zabavi i pouči. Ko je čitao Ilijadu zna dobro da je najdosadnija ona glava koju zovu kataloškom, glava u kojoj Helena sa zidina Troje predstavlja grčke junake.
Želi se reći da je planiranje nešto novo i da prva stvar koju treba planirati jeste početi planirati. Treba sebi slobodno postaviti određene zadatke, trčati sudbini u susret, sam kreirati svoj život. Toliko sebi možemo da dozvolimo, a da ne bogohulimo: da budemo demijurzi sopstvenih aktivnosti, da trpimo s jednakom snagom i pobede i poraze. Svakako, nikada ne treba preterivati i do kraja se predati dionisijskoj raspuštenosti. Planiram da ne očekujem previše, čime prikriveno ostajem na tragu magijskog i iracionalnog.
MOJ PLAN: Ono što me očekuje na samom početku godine odnosi se na zamenu gomilice maraka koju sam uštedeo. Pošto je suma koju želim da „promenim“ relativno mala, ne nameravam da otvaram račun i koristim sve privilegije koje bi mi taj čin doneo. Otići ću do bilo koje banke, od ovih što rade, i obaviću transakciju plaćajuči proviziju. Bolje i tako nego da docnije možda ostanem bez cele ušteđevine. Nju ću, nadam se, uvećati naredne godine i uštedeti dovoljno da odem bar za vikend do Njujorka. Mislim da mi je to najozbiljnija akcija za narednu godinu uz plan koji je vezan za koncert Stonsa. Ona povlači niz drugih manjih planova koji treba da budu realizovani, ne bi li se ovi glavni ostvarili.
Na prvom mestu je dobijanje pasoša na period duži od deset meseci, na koliko sam ga dobio poslednji put. Kako čujem ovih dana, vojni rok je skraćen na devet meseci, ali to mene ne zadovoljava. To bi, po meni, trebalo da bude profesionalna delatnost pošto se nadam da više nikada nećemo ratovati, pa nije potrebno angažovati u rovove čitav narod (sve što može da drži pušku). Znači, bilo bi lepo ne otići u vojsku, a dobiti pasoš.
Izbegavanje služenja vojnog roka pomognuto je činjenicom da još nisam diplomirao a planiram to da uradim već dve godine i uvek se nešto ispreči. U narednoj godini više ne sme da bude promašaja: diplomiranje, odnosno polaganje poslednjeg ispita, vrhovni je prioritet i stavljam ga ispred svih svojih planova. Shvatio sam da je to ono što me najviše muči i čini me melanholičnim ponekad. Kao odgovoran čovek koji poštuje rokove, ovoga puta sam malko preterao i nameravam da to ispravim već od prvog januara nadolazeće 2002. Dok se ranije govorilo sve, sve, ali zanat, meni je otac pričao da je najvažnija stvar u životu završiti fakultet i imati posao koji se radi iz fotelje. Državna firma, po mogućnosti, jer ne može, kao, nikad da propadne.
Pošto sam ja, kao, pametniji od svog oca, neću se zadovoljiti samo diplomom fakulteta, nego sam nameran upisati kurs španskog jezika jer sam shvatio da koliko jezika govoriš toliko vrediš. Zaista, bez ironije, pripadnik male zemlje treba da zna što više jezika kako bi se lakše nosio sa „drugima“. Španski sam izabrao jer je to lepša zemlja od Nemačke npr. koju nam nameće predsednik Vlade. Em što je toplija, em što ima bar tri velika slikara, dok ova druga ima samo jednog, a i on je više bio crtač.
ARMALOVA REVOLUCIJA: Postoje i neke manje stvari koje ću uraditi naredne godine. Kupiću mami peglu i to neku najjednostavniju, a nameravam i da konačno u kupatilu instaliram armalovu bateriju za kadu. Ona mi je od ranog detinjstva nedosanjani san, a vidim da se dobro kotira u rečniku ex-yu mitologije i nostalgije. Nema veze što je iz Slovenije – s njima sada imamo dobre bilateralne odnose. Kada u kadu postavim novu bateriju to će usloviti i omogućiti da se učestalije kupam i da to činim s većim uživanjem. Ne nameram da se uključim u akciju „nije srpski smrdeti“, nego želim da prekršim amanet dedova koji su se kupali samo jedanput godišnje: leti, na potoku, kad je dovoljno toplo. Dugo sam sledio ovaj zavet, a sad već vidim i shvatam da ne mogu tako i da je sasvim u redu kupati se, ako ne svakodnevno, a ono barem nekoliko puta nedeljno.
Kad sam već kod higijene pomenuću da je posećivanje zubara bez straha i opušteno plan koji stoji visoko na mojoj listi za narednu godinu. Iako se naš narod žali na visoke cene zubarskih usluga, treba uvek imati u vidu da se naši gastarbajteri vraćaju u zemlju ne da bi investirali, nego da bi popravili zube. Hoću da kažem, i da ohrabrim time i sebe, da je higijena usta važna stvar i bolje je posvetiti joj se na vreme nego posle jesti samo kašu. Neke plombe ću promenti, neki se zubi imaju popraviti, nabaciću Ronaldov osmejak.
Pored zubara osmeh će mi prolepšati i kupovina novog pojačavača za antenu. Kada namestim sve kanale, a moram sam jer nemam kablovsku, moći ću sa uživanjem da pratim sve fudbalske lige čije utakmice onoliko revnosno prate i prenose naše televizije. Otkako krademo onaj multifudbal, nema ničeg lepšeg za nedelju popodne.
DOBRO JUTRO, KOMŠIJA: Mada ovaj plan sugeriše sedenje kod kuće, usko je povezan s namerom da se više družim s komšijama, zapravo da upoznam ljude s kojima delim neki prostor. Napominjem, nije da se povodim za određenim kampanjama, nego mislim da je u redu lišiti se otuđenosti i biti dobar sa svojom okolinom. Ipak, treba uvek biti na oprezu. Tako, kažem ja sebi, izbegavaj neke ljude u većoj meri. I to ljude koji te zamaraju, koji samo kritikuju, kojima ništa ne valja, koji, jednom rečju, guše. Znači, moja lična kampanja je: stvarati svet u kojima ljudi neće imati plave vratove.
Sve to ide s godinama i sa sazrevanjem, rekli bi stariji, pa zbog toga je moj plan za letovanje potpuno nov i, za mene, originalan. Rešio sam da na odmor idem sa najviše još jednom osobom. Ne mogu, brate, više da podnesem gužvu u trpezariji, usklađivanje želja, zajedničke planove za sledeći dan, poravnavanja karmi, bendovsko nalaženje iste frekvencije. Planiram miran odmor sa dugim šetnjama, van sve galame i gungule, s nekim koga stvarno volim.
HODANJE PO OBLACIMA: Pre no što se to dogodi, uradiću još neke stvari. Na primer, kupiću sebi cipele, jer me za ove koje trenutno nosim vezuju samo emocije prouzrokovane dugogodišnjim suživotom. Za cipele treba biti široke ruke i voleo bih kada bih mogao da pomognem domaću industriju – dam svoj novac za domaći proizvod. Međutim, nijedna domaća firma ne ispunjava moje visoke kriterijume i izgleda da će moja stopalca završiti u novim laganim martinkama. Kada budem imao nove cipele, moći ću bezbrižno da landaram po Beogradu i pokušam da zapamtim nove nazive ulica i trgova. Čuo sam ovih dana da će i velikani poput kraljice Natalije, Mihiza i oca Svetlane Velmar-Janković dobiti svoje mesto tj. ulicu, kao i da će imena brojnih heroja prljavog građanskog (onog) rata sići sa fasada beogradskih zgrada.
Voleo bih samo, pošto nameravam da se odselim od roditelja (da izađem na put) i iznajmim stan, da mi gradska uprava omogući, onako – burazerski, na „dođem ti“, da sam krstim (i osveštam) ulicu u kojoj nađem adekvatan stan. A kada dođem u novu kuću, nadam se da neću imati telefonskog dvojnika, jer ne znam da li da menjam provajdera ili da tražim pomenutu ličnost i obračunam se s njom. Planiram, s tim u vezi, da nađem gospodina Hibera, čuo sam da je on važan za te stvari, i zamolim ga, ko čoveka, da me priključi na digitalnu centralu da bih mogao malo da se opustim kada su u pitanju rokovi za predaju tekstova. Kažu da su optički kablovi čudo i da mnogo brže prenose one elektromagnetne talase na kojima leži čitava ljudska komunikacija.
Pošto sve to ostvarim, planiram da napredujem u poslu kojim se bavim. Za početak ću se opredeliti za jedan posao, za posao koji mi nudi više mogućnosti za napredovanje i koji može da zadovolji moje ambicije. Daću sve od sebe i pisaću bolje tekstove (ovaj se ne računa). Pripadam struji koja pisanje ne vidi kao specijalni dar bogova, već kao veštinu koja se stiče strpljivim radom. Da pomenem još jednog Grka i time istaknem svoju obrazovanost, Kavafija koji u jednoj pesmi o idiličaru Teokritu i njegovom učeniku kaže, otprilike, da je velika stvar stati na prvi stepenik na putu u svet ideala.
Biti disciplinovan i, u isto vreme, opušten, pisati istinu i ne lagati. Koristiti manje infinitiva. Biti odgovorniji, a pri tom ne biti manje romantičan. Onako, starinski.
