Hteo-ne hteo, osuđen sam da gotovo svakodnevno proštrapaciram najružnije mesto u kosmosu, epicentar najgoreg od svih mogućih svetova – beogradski Zeleni venac. Pored svih ostalih užasa i strahota koje sadrži ta Velika Kanta Za Đubre, tamo je smeštena i centrala Beobanke. Prolazeći tuda ovih dana, uočio sam krajičkom oka uzmuvano bankarsko činovništvo koje se zabarikadiralo u zgradi svoje Pljačkaonice, vrišteći išteći da ga se ostavi na miru da i ubuduće pretrajava svoje dane onako kako je naviklo i kako mu se usladilo. Videvši taj prizor, u kojem je, priznajem – nisam svetac, razumite me! – za mene bilo i neke neobične lepote, setio sam se svih onih bezbrojnih Tmurnih Popodneva koja sam traćio upravo u zelenovenačkoj ekspozituri, i u mnogim sličnim po gradu, pokušavajući da se nekako dokopam svog rođenog novca; ne, dakle, nekog apstraktnog money, novca-kao-takvog, nego sasvim konkretnih para koje su sasvim konkretni ljudi ili institucije uplaćivali na moj sasvim konkretan žiro-račun br. 40811-620-6-16-304-51-5291288. Novca, međutim, gotovo nikada nije bilo. U sterilnoj i pustoj atmosferi nečega što je spolja nalikovalo na banku, ali nikada nije imalo keša pa samim tim nije moglo biti banka, dočekale bi vas mrgodne i bezvoljne balaševićevske Tetke Sa Hladnim Trajnama koje bi vam na dosadni upit glede rođenog vam novca rutinski odgovorile da para nema. I hajd’ sad što para nije bilo, za to Tetke – koje su pripadale obema polovima, da ne bude zabune! – nisu baš neposredno krive, ono što je Ponižene i Uvređene ubijalo u pojam, ništilo im fronclave ostatke građanskog dostojanstva i podjarivalo pritajeni bes u kojem je svako za sebe smišljao i mrmljao razne sadističko-osvetničke scenarije u kojima bi za svoje grehe platili svi – od šalterske hladnotrajne Tetke, preko Zlatana Peručića, Borke Vučić i ostale parabankarske kleptokamarile, pa sve do samog sadašnjeg Ševeninžanina i njegovih četrdeset najbližih razbojnika – bilo je to što bi gorki neuspeh u kamčenju pošteno zarađenih para bio neretko praćen zblanutim, protestnim, mučeničkim pogledom Hladne Trajne ili Masne Ćele, pogledom koji vam je imao saopštiti koliki ste Bezobrazni Magarac što uopšte dolazite u „banku“ s tako idiotskim zahtevima, nepristojnim ponudama i neispunjivim željama.
E sad, nije meni do Ubičinog parabankarstva i njegovih dubokih dubioza: ima ko će, stručniji i pozvaniji, o tome da piše. Ono što me u aktuelnom zamešateljstvu najviše zanima problem je one gotovo metafizičke građanske (ne)odgovornosti koja je ovde još uvek tabu, jer promena vlasti nije sama po sebi donela i rashodovanje žilave populističke paradigme, kretenske praznoverice koja se može sažeti u čuvenom mantraškom toroku kako „običan svet nije ništa kriv“, kako Sile Bezmerne koje samovoljno upravljaju njegovim životom stanuju negde daleko izvan i iznad njega: on je, otuda, sasvim nemoćan, ali samim tim i u potpunosti lišen odgovornosti.
Kakvi ratni zločini, kakvi bakrači – slučaj (prekomerno) humane likvidacije četiri najozloglašenije Miloševićeve (para)banke je onaj pravi početak famozne katarze po meri i mogućnostima „običnog čoveka“ u zemlji Srbiji! Ekološko odstranjivanje tog kamenca učinilo je da na svetlo dana izbruhne i provali sva ona nataložena prljavština podsvesti koju su u ljudske duše naneli titoistički paternalizam i miloševićevski nacionalpopulizam. Pobuna bankarskih činovnika otuda je prikladna, dajdžestirana teatralizacija svih recikliranih ideoloških obrazaca druge polovine dvadesetog veka, završna groteskna scena prve svetske (pobačene) Revolucije Tetaka Sa Hladnim Trajnama, koja se nužno završava karnevaličnim fijaskom, ali ne pre nego što nam svako izvede svoju tačku. Tako nam jedna silno iznervirana štrajkujuća gospođa saopštava kako je ekološka likvidacija Četiri Crne Rupe ni manje ni više nego „zavera protiv Srbije“ (Novosti dana Radio Beograda, 3. I 2002.) sažimajući u te tri slatke reči celu mentalnu pustoš „miloševićizma“, druga nam sutradan razložno i mudro tolkuje kako je „nedopustivo da se mi nađemo na ulici, jer to onda znači da država ne radi svoj posao“, baš kao da je država jedan veliki Biro Za Zbrinjavanje Šalteraša i Šalteruša, dok jedna devojka u Nišu prekorno poručuje Mlađanu Dinkiću kako je podstanarka i da sada više neće imati od čega da plaća kiriju, baš kao da joj je Mlađan D. ćale i da treba da vodi računa o njenim životnim troškovima, dočim ona nema baš nikakvih građanskih i stručnih obaveza i odgovornosti, poput recimo one da na vreme protestuje i štrajkuje zato što njena banka godinama klizi ka propasti jer isprazno parazitira na tuđim parama koje malo krade, a malo – po političkom nalogu – upumpava na račune onih za koje je više nego jasno da joj ih nikada neće moći vratiti. A toliko je, pak, znao svaki i poslednji šalterski moljac, baš kao što smo znali i mi izvan banaka; otuda su bankarski službenici, od hijerarhijskog vrha do dna, samo metafora ogromne većine poslovično pasivnih građana ove zemlje, čija je životna-beživotna deviza: ja sam ništa, Država je sve; ona misli za mene i preuzima odgovornost, a ja sam tu da slušam i otaljavam, a ne da se pitam ima li ovo što radim ikakvog smisla i može li se tako terati do besvesti? Može li, recimo, da postoji banka koju ne možete ljudski ni opljačkati, jer u njoj nema nikakvih para mimo siće koja se valja po šlajpicima njenih službenika?!
Dobro, zato, pogledajte onih osam hiljada muških i ženskih Petaka i Tetaka S Hladnim Trajnama: oni su samo trenutno najvidljiviji sloj jednog epohalnog promašaja, nerazmenjiv istorijski kusur u valuti koja više ne vredi ni za numizmatičare. A sve to im se – nam se! – desilo jer su godinama tako tražili, tako glasali, tako živeli, tako radili, tako trošili, tako žmurili, tako bašmebrigisali. I zato je ovo prva prava „tranzicijska“ lekcija o građanskoj odgovornosti i posledicama njenog izostanka, egzemplarna poduka čije pouke nije zdravo ne uočiti, a koje se mogu sažeti u uramljenu parolu koju je Baja Patak okačio nad radnim stolom svog vetropirastog rođaka Paje: „Misli!“
