Halo, taxi!

Zoran Ćirić nije hoblovao parket s prijateljima, kao Emir Kusturica onomad: ne, on je otišao po doručak! To je, naime, piščeva supruga saopštila predsedniku NIN-ovog žirija za roman godine Svetozaru Koljeviću i glavnom i odgovornom uredniku NIN-a Stevanu Nikšiću kada su okrenuli Ćirićev telefonski broj ne bi li mu saopštili da je upravo postao dobitnik daleko najuticajnije književne nagrade u Srbalja, a i nešto malo šire. „Otišao po doručak?!“ U petnaest do jedan?! E, to je jedna od čari života profesionalnog pisca…

Kada je nešto pre šest sati uveče napokon pristigao u Cetinjsku 1- taksijem pravo iz Niša, kaogod svojedobno Dobrica Ćosić s Dedinja, dritto na predsedničku inauguraciju! – Ćirića su još s vrata kidnapovali okupljeni novinari, neki žestoko uzvrpoljeni a drugi već sasvim svenuli od nekolikočasovnog čekićanja na putujućeg Autora: prošle godine Kraljevčanin, sada Nišlija – ima li, bre, u tom Beogradu nekoga da nešto piše? Pisac Hoboa je zato morao prvo da im održi kratko uvodno slovo, a tek onda je pripušten do toaleta. Posle je poslovično blagoglagoljivi Ćirić objašnjavao jednom novinaru kako je pomislio da će možda ipak zaista dobiti tu vražju NIN-ovu nagradu kada je video kako je Roma volšebno – što će reći: umetnički, jakako! – preokrenula rezultat protiv Verone; bila je to jedna od tipičnih usmenih lekcija iz primenjenog ćirićizma…

ROMA–VERONA: Ako ćemo pravo, Roma je „malo dete“: ona je pobedila Veronu rezultatom 3:2 – to je skor kojim su se završavala i NIN-ova žiriranja nekoliko prethodnih godina – dok je Hobo poentirao s 4:1 (Svetozar Koljević, Adrijana Marčetić, Tihomir Brajović i dolepotpisani glasali su za sumračnu „samurajsku“ storiju iz Nišvila, a Boško Ivkov za roman Poslednja ruža Kolubare Radovana Belog Markovića – oba u izdanju Narodne knjige). Tako je završen još jedan ciklus „žiriranja“, a komentari će tek uslediti, i to zasigurno u izobilju: sudeći po tradiciji, a još više po ovogodišnjoj natprosečnoj produkciji novinarskog i književnočaršijskog „gatanja po pepelu“, više je nego očigledno da se u ovoj zemlji u sastav fudbalske reprezentacije – te u obrise lika idealnog selektora – i u to ko vaistinu „treba“ a ko će „zapravo“ da dobije NIN-ovu nagradu (i zašto!), razumeju Ama Baš Svi. Nema te šuše-po-zanimanju koja o tome nema Svoj Stav, odlučan i samouveren, vehementan i nadmoćan, i koja ne žudi pompezno da vam ga obznani; sve ove osobine, dakako, progresivno rastu sa stepenom dirljivog neznanja Imaoca Stava. Vazda je to, doduše, tako nekako bilo, i to upravo zato što ova nagrada, i manje-više samo ona, proizvodi vrlo konkretne blagotvorne učinke na život nagrađene knjige, a bogami i pisca i izdavača. Zato se sve u vezi s dobitnicima i gubitnicima nagrade stavlja pod hiljadu lupa – od onih prodornih i bistrih do mutnih i tupih – i merka se sve: nagrađenik, „finalista“, uži izbor, širi izbor, koliko je koji izdavač zastupljen, regionalna, generacijska, poetička, polna i ko-zna-sve-kakva „stratifikacija“ onih koji (ne)konkurišu za Nagradu. Ne bih se začudio da neko napravi i neki grafikon! U svemu tome, oni kojima je zapalo da o famoznoj nagradi odlučuju – a to je petoro ljudi koji, po nesavršenoj meri vlastite pameti i ukusa treba da proberu Ono Što Vredi iz neverovatno razgranate grafomanske produkcije – mogu samo da urade svoj posao najbolje što znaju, svesniji od ikoga drugog koliko se u samoj prirodi „žiriranja“ kriju neka valjda neotklonjiva ograničenja jerbo se na kraju odlučivanje nužno svede na „aritmetičko“ merenje i kantarisanje estetskih vrednosti. Pri tome su, avaj, „žiristi“ lišeni čak i utešnog prava na javno vajkanje, pošto ih, uostalom, niko nije bio po ušima da se prihvate ponuđenog im posla (za gotovo simbolične pare), i tako postanu slobodnoviseće Vreće Za Lupanje svakog mentalno nadrndanog Slučajnog Prolaznika. Uostalom, još se nije rodio taj ko će svetu ugoditi, pa to sigurno neće moći ni ovi ili bilo koji drugi članovi ovog ili bilo kojeg drugog žirija. Dakle, ćuti pa trpi, neka se najrazličitiji lobisti, prišipetlje, sujetnici, Uvek Dobro Obavešteni, drveni advokati i još drveniji optužitelji, uvređeni zlovoljnici koji-nisu-dovoljno-primećeni jer ih neko mrzi i spotiče ih u mraku ili im pak patološki zavidi na gigantskoj pameti i eruptivnom talentu, volonterski književni udbaši i udbolozi, Teoretičari Zavere i svi drugi iskažu u svojoj punoj meri i onim, hm, intelektualnim sredstvima koja su im dostupna! A dogodine Jovo nanovo, s nešto drugačijom podelom uloga, ali uz isti vonj (para)književnih praziluk-zaprški.

JETRVE I ZAOVE: Pri tome, nijednog trenutka nije sporno da se svaka i svačija odluka u tako „neegzaktnoj“ i po defaultu diskutabilnoj stvari kakva je prosudba estetskih vrednosti uvek i može i treba slobodno preispitivati, relativizovati i osporavati – zaboga, pa ja sam koliko prošle godine vrlo jasno „osporio“ većinsku odluku žirija u čijem radu sudelujem! – ali to ima smisla ukoliko se uistinu govori o knjizi, a ne o čaršijskom antišambriranju. Kad je ovogodišnji dobitnik u pitanju, neki od hitoidnih vanknjiževnih zanoveta već se mogu naslutiti, pošto je intrigantska imaginacija ponajčešće filistarski banalna: te zašto opet Narodna knjiga (kao da bi Hobo bio drugačiji da ga je objavio „Službeni glasnik“, „Dečje novine“ ili „Mađar So“?!), te znate-li-vi-da-taj-Ćirić-piše-kolumnu-u-NIN-u (ma šta mi napriča?), te „čuo sam da je jetrvina zaova šurnjajine snaje rezervnog kurira u zgradi prekoputa Cetinjske 1 dobra sa školskim drugom tog-i-tog iz žirija, a ja iz viđenja poznajem njegovog bivšeg vodoinstalatera, pa iz prve ruke znam da tu, brajko, nisu čista posla“, te ovo, te ono…

ZLATNA MUŠMULA: Anyway, pred žirijem se ovaj put našlo celih 116 „kandidata“, što stvarnih romana što knjigolikih predmeta koji sadrže štampana slova raspoređena na razne načine, a za koje njihovi autori drže da su književna dela, štaviše romani. Skribomani su, dakle, briljirali kao i prethodnih godina, i na kraju sam svojim kolegama, iz čistog očajanja, predložio da se ubuduće možda pravi i nekakva šoder–lista, koja bi takođe imala svoje zvezde i poklonike, artiste i modele: neke su od ponuđenih tvorevina, naime, tako veličanstveno shitozne, toliko udaljene od bledog i neupečatljivog shit–mediokritetstva da to ne sme proći nezapaženo! Obaška što mi se ne mili da toliki trud i mazohističko traćenje vremena ne mogu nikako da upotrebim; jedna književna „Zlatna malina“ (ili možda mušmula?) bi to dovela u red. No, ako se malko uozbiljimo, dobrih je romana bilo dovoljno da čovek pomisli da sav ovaj posao ipak ima nekakvog smisla: nisu sve te knjige mogle da stanu u najuži izbor, a nekih, bogme, nije bilo ni u širem: zato se u potrazi za vrednostima treba ovim izborom NIN-ovog žirija služiti samo kao jednim od mogućih i ravnopravnih izbora, kojim je zapravo svako pojedinačno pomalo nezadovoljan – što je dobro. Na ovim sam stranicama već pisao o Hobou, kao i o još dvema knjigama iz najužeg izbora: Oproštajnom daru Vladimira Tasića i Pod senkom zmaja Đorđa Pisareva. Treba reći da je Oproštajni dar bio, uz Hobo, najozbiljniji kandidat za nagradu za čak tri člana žirija, i velika je šteta što se to nije moglo nekako „numerički“ izraziti i istaći, jer su sva tri člana neznatnu prednost dala Ćirićevom ostvarenju. Ako se, dakle, uzme nekakav presek „srednje vrednosti“ mišljenja i vrednovanja većine članova žirija, upravo je Tasić bio glavni protivkandidat Ćiriću; teško je i zamisliti dve autorske poetike i dva senzibiliteta toliko različita kao što su to Tasićev i Ćirićev: upravo takvi kakvi su, oni na najbolji način trasiraju dva moguća puta – od mnogih puteva! – kojima će se srpska proza kretati u doglednoj budućnosti, od oslanjanja na tekovine postmodernizma sjajno oplemenjene lirsko-esejizirajućim pasažima očaravajuće svežine, nerazmetljive lucidnosti i snage, do majstorskog pastiširanja žanrovskih, „trivijalnih“ i popkulturnih referenci i njihovog uklapanja u živopisnu kloaku domaće „realnosti“: misli globalno, piši lokalno!? Takođe, „Izranjanje“ Veselina Markovića bilo je u završnim razgovorima gotovo ravnopravno s ova dva romana; ipak, Tasićeva i Markovićeva knjiga izazvale su vrlo oprečna mišljenja članova NIN-ovog žirija. Nadam se da će biti prilike da se sledećih nedelja na ovim stranicama napiše nešto o nekolikim intrigantnim i apartnim delima, od „Izranjanja“ do romana Ljubice Arsić, Vladislava Bajca, Davida Albaharija etc. Ove je godine objavljeno i nekoliko prvenaca (i poneki drugenac!) mladih pisaca koji, u ključu urbanog (neo)realizma, pišu najčešće o ličnim i generacijskim iskustvima devedesetih (Marko Vidojković, Hajdana Baletić, Katarina Ginić, Branislav Bjelica etc.) i njihove knjige zaslužuju poseban komentar, kao obećavajuća pojava jedne Mogućnosti koju bi valjalo podržati. I to je možda ono najvidljivije Novo što je donela 2001. godina kada je srpski roman u pitanju, sezona koja je donela dosta dobrih i poneku odličnu knjigu (ovde su, usputno, prigodno i prigodničarski, spomenute samo neke), uz pr(a)teći bagaž od nekoliko tona vrhunskog šodera koji se sada vuče po našim pretrpanim policama i ormarima, kao nekakav nuklearni otpad. Sasvim ozbiljno: neko od „žirista“ se raspitivao kod ostalih kako rešavaju problem s tim papirnatim balastom: greh je baciti, cinično je pokloniti, besmisleno je zadržati… A sirote amazonske šume, ta „pluća sveta“, i dalje stradaju li stradaju! U svakom slučaju, treba delovati odlučno i brzo pošto nove Opasnosti već vrebaju: kao što napisah (i) pre godinu dana, vredni Kandidati negde u svojim ušuškanim izbama već dovršavaju svoje epohalno i zamašno Delo, i spremaju se da ga pošalju u Svet – jedva dostojan takve Objave – dokazujući staru istinu da će marljivost bez talenta i „duhovnost“ bez pameti pre ili kasnije sasvim uništiti svet!