(Stubovi kulture, Beograd 2002)
Sve je počelo da gubi smisao, teret protiv kojeg sam pokušao da se borim humorom je metastazirao, umnožio svoju težinu i zapreminu i preklopio moje nejake spise. Odjednom sam u njima video ono što oni jesu bili, a što sebi nisam mogao da priznam kada sam ih pisao – video sam u njima, ma kako to ogoljeno i vulgarno zvučalo – terapiju. Samo jedan od načina da se ostane u životu, da se ostane normalan.
Prozoesejistički tekst (sa natruhama nedatiranog dnevnika pride!) naslovljen „Pas prebijene kičme“ Mileta je Prodanović podnaslovio odrednicom „fuga za jedan glas“, što upućuje na mogućnost da se i sam suočio sa nemogućnošću konvencionalnog žanrovskog određenja svoje knjige: prava „fikcija“ nije (mada bi bilo sjajno da jeste), no nije ni klasična esejistika, još manje publicistički suvoparno drndanje tekstualne vune na „aktuelne teme“, onako kako se to već u ovim krajevima – trajno kontaminiranim mozgozatupnim i lingvogenocidnim Duhom Referata – obično čini. Možda je otuda onaj gorenavedeni autorski „trenutak malodušnosti“ zapravo jedno od ključnih autopoetičkih mesta u Tekstu, mesto koje mami na navođenje i na sleđenje tog traga (pod uslovom da se tako ne prenebregne složenost ove fuge). Jer, „Pas prebijene kičme“ je nastajao od jeseni 1991. do proleća 1992, a prvi je put objavljen 1993 (u izdanju „Platoa“), ubrzo postavši jednom od važnih knjiga trenutka – što na ovom mestu nikako nije vrednosno određenje! – ali samo u onim krugovima kojima je usmena predaja bila osnovni izvor informisanja: knjiga je u ogromnoj većini medija (kao i u književnim časopisima), naime, bila sistematski prećutana. Njeno obnovljeno izdanje, celu deceniju kasnije – a bez pretencioznih i licemernih intervencija naknadne pameti na tkivu teksta – nudi nam i mogućnosti novog/korigovanog čitanja, tj. proveru i pisca i samog čitaoca „od onomad“.
Ako je, dakle, do autopoetičkog uvida o „terapijskoj“ funkciji Teksta, ona je – terapija, to jest – bila neophodna i onome koji piše i onome koji čita, ne bi li se kroz Tekst očuvala neka pukotina u Besmislu stvarnosti, neka diskurzivna oaza smisla; koncipiran kao jedan veliki zapis – razlomljen u bezbroj mikrozapisa, lapidarnih uvida, krokija, znakovitih anegdota, beležaka, eseja-fragmenata, ilustrativnih „kućnih“ proznih efemerija etc., „Pas…“ je priča o punobrzinskom zahuktavanju Velikog Raspadanja početkom devedesetih u ovom gradu, u ovoj zemlji, u ovom delu zapuštenog i tužnog evropskog Potkontinenta – iako Prodanović, bežeći od zamke „reporterskog“ pristupa gde mu mesto nije, izbegava čak i da spominje toponime, radije se služeći aluzivnim opisima, koji ipak ne ostavljaju mesto bilo kakvim suvišnim dvosmislenostima. Tekst se, dakle, ispisuje u vreme rata i (u velikoj meri dirigovanog) rasapa svih vrednosti – na jednom mestu pisac umesno i umešno citira stihove iz pesme Life During Wartime grupe Talking Heads, koja se tako u lokalnom imaginarijumu seli iz škrinje bezbrižnih popkulturnih (o)sećanja i „transcendira“ pravo u direktan prenos iz našeg Srca Tame – i čini se da pisac uistinu nema drugih ambicija do da pisanjem pre svega samome sebi razjasni pojmove, da se „razabere u pletivu“, da izroni iz magle najčudovišnijih mistifikacija koje su bile predominantna verbalna ornamentika rata. Ako su, dakle, sveprisutni Nacionalni Žreci – skriveni iza lažnih imena i pompeznih titula – tih dana, meseci i godina na sve strane zajapureno ejakulirali lepljive, mada jalove rafale svojih neumnosti, „Pas prebijene kičme“ jedan je od prvih zamašnijih (dakle, „oknjiženih“) pokušaja da se stvarnost apsurdnog i jajarskog Rata Za Međe i hiperproduktivnog paraideološkog lupetanja koje ga prati, sagleda sa druge strane, iz „donjeg“ rakursa Normalnosti, iz perspektive onih koji, voljom ili sudbinom, sa Istorijom opšte jedino u trpnom stanju. Takve su se knjige tada još mogle nabrojati na prste. Sam je Prodanović sličan ironijsko-„autoterapijski“ metod pisanja i promišljanja onoga što se upravo dešava „pod prozorom“ primenio i u sledećem ratu, kroz knjigu Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan (1999), i to sa uistinu odličnim kreativnim ishodom… Ponovno se susrećući s „Psom prebijene kičme“ u vreme kada su se stvari „ohladile“, može se primetiti kako je ovaj tekst svojevrsni, nužno „neispolirani“ uvod u Prodanovićevo sistematsko bavljenje ideološkim i „patriotskim“ obmanama – te njihovim zapretanim uzrocima, antiestetskim manifestovanjima i razornim posledicama – tokom devedesetih, kroz nekoliko veoma dobrih naslova („Nebeska opera“, „Pleši, čudovište na moju nežnu muziku“, „Crvena marama, sva od svile“ etc.). Otuda u „Psu…“ ima i „proklizavanja“, slabijih mesta, nedorečenosti, nedomišljenosti nekih naznačenih tema, ali to ni na koji način ne umanjuje smislenost ponovnog objavljivanja knjige i novog susreta s njom; naprotiv, „Pas prebijene kičme“ intrigantan je i pronicljiv uvid u lokalni segment sveopšte istorije beščašća, i jedan od onih neintencionalno nastalih dokumenata vremena koji potvrđuju da su i u epohi najgorih smutnji neki (u)videli šta se krije iza privida, a to, opet, znači da su i drugi mogli da vide, ama nisu hteli. E, zbog ove „izdajničke“ prirode ovog Teksta, valja se bojati da njegovo drugo izdanje ne označi i njegovo drugo sistematsko prećutkivanje!
