Zajednička sećanja

Na 18. Yu džez festu, održanom prošlog vikenda u Valjevu, najviše zanimanja medija i javnosti izazvao je bend The Graz veterans, koji čine trubač Marko Đorđević (živi u Sloveniji), klavijaturista Matija Dedić (Hrvatska), kontrabasista Predrag Revišin (Beograd) i bubnjar Dušan Novakov (Austrija). Oni su od 1991. do 1997. studirali u Gracu, a u Srbiji su izazvali pažnju i zato što je Matijin otac Arsen Dedić, pa smo Matiju pitali kako je primio tu vrstu interesovanja. Matija odgovara da je to očekivao, ali da ga ipak pomalo nerviraju sva ta pitanja koja su vezana za nešto drugo, a ne za njihovu svirku i nastup.

„VREME„: Interesantni ste i zato što ste svi eks–Jugosloveni, a sada imate različite pasoše?

MATIJA DEDIĆ: Možda jednog dana budemo iz još različitijih zemalja, možda Reško bude Indijac, a ja Amerikanac, tada nećemo morati pričati ni o Jugoslaviji ni o bivšoj Jugoslaviji, a počeli smo u ansamblu gospodina Stjepka Guta, to je ono što je bitno i što je istina.

Kako ste se okupili?

DEDIĆ: Prvo sam svirao sa Reškom, Novakov je došao u Grac koju godinu kasnije, Đorđević ’95, bili su tu još neki likovi, ali Reško je prvi koga sam upoznao. Godine 1997. smo se razišli na različite strane, da bismo se nedavno ponovo okupili, svirali smo u Sloveniji, sada smo ovde. Osim muzičkog, za mene je ovo jedno prijateljsko druženje, obnova mojih najluđih godina jer sam s ovim ansamblom proveo period između svoje 18. i 24. godine, i ovo danas je zapravo povratak našem prijateljstvu. A muzički, kad bismo više vežbali, to bi bilo ludilo.

Svako je 1997. otišao na svoju stranu, Reško najdalje, do Južne Afrike, tako da nas je teško bilo okupiti, ali sad se to kreće, ka normalizaciji odnosa. Ako smo kod džeza, čini mi se da smo mi ti koji najviše radimo na tome, a ja sam, valjda, prvi džez muzičar iz Hrvatske koji je od ’91 došao u Jugoslaviju.

Da li vas, osim prijateljstva, povezuje i sličan muzički ukus?

DEDIĆ: Naši ukusi su potpuno različite planete, i možda je upravo u tome nekakva draž. Držim da prijateljstvo i tolerancija kod nas više dolaze do izražaja nego istomišljenost u muzičkom žanru.

Da li ste zadovoljni dosadašnjom karijerom?

DEDIĆ: Ne mislim da je to što radim nekakav uspeh, ili nekakva karijera, ali jedna od dražih stvari je kada sam sa svojim matičnim bendom bio predgrupa ansamblu Keni Barel – Beni Golson. Iste, ’97. godine, Bojlersi su nastupali u Londonu, kada je, igrom slučaja, kritika našeg koncerta izašla u novogodišnjem izdanju „Tajma“. Svirao sam i s nekim drugim ljudima, ali to ne smatram nekim uspehom jer svako je već svirao sa svakim.

Da li su i za vas ovi nastupi „više od muzike„?

PREDRAG REVIŠIN: Ova turneja obuhvata nekoliko gradova u Srbiji i treba da pokaže da postoje novi ljudi koji su stasali i koji takođe mogu da se bave muzikom. Takođe, treba da pokaže da se barijere raspadaju i da se, bar kad je muzika u pitanju, ništa nije promenilo.

Ali, svi ste bili u Gracu kad su se u bivšoj Jugoslaviji događale razne stvari?

REVIŠIN: To nas ni tada nije interesovalo, bilo je periferno u našim životima. Kao što je Matija već rekao, sutra ću biti Indijac, a on ne… Ne živimo zbog toga da bismo pratili medije i gledali CNN svaki dan, to nas ne zanima.

Ima li ovaj sastav ozbiljnije muzičke namere?

REVIŠIN: O tome ćemo razmišljati kad se ukaže prilika, za sada idemo korak po korak. Nismo obavezni da uradimo ništa, sve ovo je iz ljubavi prema onome što smo radili desetak godina, da bismo obnovili zajednička sećanja. Za sada nam se dopada da bude tako, a za dalje ćemo videti.

Mogu li se uporediti hrvatska i jugoslovenska džez scena?

DEDIĆ: Ne mogu to uporediti jer sam prvi put ovde.

Za lokalni radio u Valjevu rekli ste da su hrvatsku džez scenu pojeli srpski narodnjaci?

DEDIĆ: Nisam rekao srpski, nemam ništa protiv narodnjaka, ali, ako je to medijski toliko zastupljeno da ne možemo imati ni najmanji mogući prostor, onda ne mogu biti previše za narodnjake. Nemaju svi istu šansu, nisam kriv što ljudi baš ne čitaju knjige, a džez je sigurno povezan i s nekim dubljim stvarima od razbijanja čaša. Ipak, i ovo što ja radim ima nekakvu draž, to da spadam među dvadesetak ljudi koji nešto održavaju u životu, i to je jedna fina uloga na koju sam ponosan. Radim i s ljudima sa estrade, iz finansijskih razloga, ali uglavnom je to muzika vezana za džez na ovaj ili onaj način. Mogao sam i ja propevati, pa da me Arsen gurne, ali to nisam uradio i mirnije spavam.

Kad smo kod tate, hoće li Arsen doći u Beograd?

DEDIĆ: Neće.

Zašto?

DEDIĆ: Zato.

Da li je to njegova odluka?

DEDIĆ: Da, i nekih drugih ljudi.