Milan Mladenović
iz Beograda, čitalac „Blica“, podelio je sa nama lepe utiske sa letovanja:
„S obzirom da sam u poslednjem trenutku odlučio da letujem na našem moru i to sasvim neplanirano, u Tivtu u hotelu Mimoza, mogu samo jednostavno da kažem, bravo, narode Tivta. Neverovatno je kakav doček, kakav odnos svih zaposlenih u hotelu i prvi susret u hotelu Mimoza sa gospođom Milkom. Svaka joj čast.
Rastoran hotela i njegovo osoblje zaslužuju da im se gost duboko pokloni. Ljubaznost, kultura i civilizacijski odnos, na svaku vašu molbu su se odazivali i više nego što se tražilo. A hrana? Ne znam kako im se za 19 eura sve to uklopilo. Sokovi, predjela, glavna jela predjela, deserti, voće…. sve ukusno sve sveže.
A grad! Neverovatno čist i uredan. Sve je blistalo. Ljudi ljubazni sa osmehom i predusretljivošću. A kafić Sirena ima neobičnu uslugu: kada vide da ste gost i prvi put seli, gazda čašćava piće po želji. I ne samo jednom….
Posle ovog odmora tvrdim da i mi imamo crnogorski Kušadasi, odnosno Tivat.
Vratićemo se da tu odsanjamo još jednom ovaj san.“
Nikola Đuričko,
glumac, odgovara na pitanje da li je nešto naučio iz uloga koje je tumačio: „Uloga te navede da otkriješ skriveni delić sebe. Svaki čovek je po prirodi šizofreničar. Ima mnogo likova u sebi koje upotrebljava za različite situacije i svrhe. Gluma mi pomaže da kanališem ‘šizfreniju’ i da te likove iživim u svom poslu. Onda sam u privatnom životu dobar sa svojih 16 ‘ja’, družimo se i sve je u redu“. („Nacional“)
Sergej Trifunović,
glumac, o tome da li je ikada rešio ukrštenicu sa svojim likom i imenom: „O, milion puta. Jednom sam rekao da ću, kada rešim ukrštenicu sa svojim likom, prestati da se bavim glumom – do sada ih je bilo toliko da bih komotno mogao da prestanem da živim“.
Trifunović o tome kada će snimiti ploču koju odavno najavljuje: „Kada budem imao vremena – sve hit do hita. Našao sam i sponzora i najdivnije je što neću morati da se j… s njim“.
(„Ekskluziv“)
Aleksandar J.,
beogradski žigolo ‘sa dve decenije staža’: „Ponekad sam lovim mušteriju. Obično gledam raskošno ali neukusno obučene dame – bogate, ali bez mozga i stila. Krenem s pričom: ‘Vi ste tako lepi i pametni, ali očigledno vas partner ne ceni dovoljno. Ako želite da osetite pravo zadovoljstvo i da potvrdite sebe, mogu vam pomoći. Cena je prava sitnica u odnosu na zadovoljstvo koje pružam. Biće mi čast!’“
Milan Dejanović,
„putnik kroz vreme“, predviđa: „Uvertira u treći svetski globalni sukob počeće marta meseca 2069. godine kada će NATO poslati otrovne oblake na dalekoistočne zemlje. Oni će te smrtonosne oblake prvo proizvesti u najstrožoj tajnosti, a zatim ih tehnologijom skretanja vremena navesti na delove Kine, Japana i celu Koreju i Vijetnam, verujući da vojni eksperti žutih to neće povezati s agresijom, već će misliti da je reč o prirodnoj katastrofi. Ali, špijunske mreže će odraditi svoje, pa će to razljutiti istočni savez i oni će u znak odmazde razneti dve svemirske stanice NATO saveza. A onda će uslediti ono najstrašnije. Kako budu sve više nadolazili oblaci smrti iznad teritorija žutih i kako ljudi budu masovno umirali, iz podmornica će Kina i Japan lansirati projektile svih vrsta, na koje će NATO, naravno, odgovoriti svojim raketama. Tada će se zapaliti ne samo nebo i zemlja nego će se i kosmos užariti. Mnogo ljudi će poginuti, a veliki broj njih će oslepeti, i to trajno. Biće i mnogih drugih užasa koje sam sleđen gledao prosto ne verujući da ljudi mogu da budu tako opaki i zli“. („Zona sumraka“)
Baba Milunka,
stručnjak za vampire: „Da se čovek odbrani od vampira, to ti je teško i zato ti je najbolje da se to spreči odmah kada neko umre, a sumnja se da bi mogao da se povampiri. To ti se radi na više načina: treba da mu se preseku tetive ispod kolena, treba da mu se stavi glogov trn ispod jezika ili da se pokojnik stavi licem nadole, a iznad vrata da mu se stavi srp. Ako se vampir već pojavio, onda treba od njega da se braniš belim lukom, bosiljkom i krstom, da na vrata vešaš gvožđe, a naročito ispod jastuka treba stavljati šiljate predmete dok čovek spava, jer se toga vampir boji. Grob u kome se vampiri nalazi može da pronađe jedino dete rođeno od vampira, a ako takvog nema, onda se na groblje odvede vranac bez ijednog belega, pa ako se uplaši pored nečijeg groba, onda tu sigurno leži vampir. Zatim se grob raskopa, ali to se sme samo danju, pa se leš probode glogovim kocem i zatim spali ili baci u kreč“. („Zona sumraka“)
Iva Milivojević,
bivša mis Jugoslavije, o sopstvenoj lepoti, usput otkrivajući kako je u Engleskoj lako snimiti fotografiju za bilbord: „U inostranstvu sam još veća atrakcija. U Japanu su mi bez ustezanja prilazili, pipali me, želeli da se slikaju sa mnom. U Londonu me zaustavio bračni par i zamolio da mu poziram. Sutradan sam nemalo bila iznenađena kada sam na Trafalgar skveru na bilbordu videla svoju sliku. Ispostavilo se da oni rade bilborde“. („U fokusu“)
Ksenija Pajčin,
pevačica, igračica i seks simbol, o sebi: „Da imam ženski polni organ to svi znaju! Kada sam se rodila, mojoj majci su rekli da je dobila devojčicu! Sa Šeron Stoun je bio isti princip. Zato me valjda i porede s njom“.
Ksenija o provokacijama: „Kada sam isprovocirana, krećem da provociram druge. Ako počneš da provociraš, skinuću gaćice i staviti ih na sto…Trebalo mi je vremena da postanem đubre. Nisam to uspela u potpunosti, ali mi moja tvrdoglavost pomaže“.
Ksenija o pevanju: „Pošto su mediji do sada pričali da ne pevam, napredak je pročitati da falširam“. („U fokusu“)
Marija Milošević,
ćerka bivšeg jugoslovenskog predsednika, o odnosima s ocem: „Ne razgovaramo dugo – najviše 15 minuta, a najčešće pet minuta. Razgovaramo o uobičajenim stvarima za oca i kćerku: on me pita da li dobro jedem, kako su moja dva psa i kaže mi da budem pažljiva kad vozim po Crnoj Gori. Ja ga pitam šta je ručao i kažem mu da se čuva“.
Marija o majci: „Ona je socijalista utopista – sunce treba da sija svima, novac ne treba da postoji. Ja sam više realista. U ovako okrutnom svetu ne može se živeti onako kako to ona čini“. („Ekspres“)
Goran Bunjevčević,
fudbaler Totenhema i povremeni reprezentativac Jugoslavije, o kolegama u stranim ligama i problemima koje izaziva trčanje: „Mnogo je lakše kada igramo protiv Evropljana, jer je drugačiji način razmišljanja, oni dozvoljavaju i štos i vic, nadigravanje. Izuzetno je teško u Premijer ligi jer svi besomučno trče, pogotovo vezni fudbaleri“. („Glas javnosti“)
Božidar Đelić,
republički ministar finansija, u razgovoru s Branom Crnčevićem i Mirom Adanjom-Polak o temi „Evropa i Srbi“, kaže:
„Koje je mesto Srbije u Evropi? Mislim da to treba da bude naš projekat. Hajde da budemo realni i skromni, jer Srbija, ovaj naš mali brod, mora da se nađe u okeanu globalizacije. I da ne bude kao devedesetih, kad je bilo: idemo kao sumo rvači protiv nekoga ko ima hiljadu puta više kilograma od nas i onda vidimo odjednom da smo na prosjačkom štapu. Hajde da sad budemo malo kao džudo igrači, da znamo da iskoristimo snagu talasa.
Ono što mi se ovde jako dopada i istovremeno me izluđuje je to što nemamo meru.
Evo, piše mi jedan čovek iz Pirota, redovno, softveraš je i pre dve nedelje mi je najavio da je završio program, koji će definitivno izbaciti Majkrosoft iz igre. Da li da me to izluđuje ili da mi se sviđa?“ („Status“)
Brana Crnčević
književnik, „profesionalni nacionalista“, čovek koji za sebe kaže da se bavi Srbima i Srbijom kao zanatlija, onaj koji je Miloševića nekada zvao „dobrim Srbinom“, podseća ministra Đelića i kaže:
„Cenim to što radite i cenim kako radite, ako radite kao što pričate, a verujem vam. Međutim, ja sam bio blizak imperatoru, imao sam čast da odbijem da budem ministar, imao sam čast da odbijem da budem potpredsednik vlade, sve što ljudi lako primaju…“
B. Đelić: „Dobro ste uradili!“
B. Crnčević nastavlja:
„Kada je gospodin Milošević mislio da treba da budem ministar spoljnjih poslova, ja sam to lako odbio jer bi računao da bih ja vodio spoljne poslove, a ne on, a ako hoće on da ih vodi, neka ih vodi. Ali da vam ja kažem, vlast je jedna vrsta droge. Vas ocenjujem, prijateljski, da ste tek na travi. Ali ja znam da to kod raznih ljudi ide ovako i onako“. („Status“)
Duška Jovanić,
kolumnistkinja „Statusa“, piše:
„Srbima se u Miloševićevom haosu malo šta dizalo.
Za razliku od Srpkinja koje su tih (o)tužnih godina počele da nose grudi, tamo gde im obično nije mesto-ispod brade, njihove infantilno opsesivne obline su potpuno izmakle kontroli, pa se neretko, usađuju na glavu, privučene nemilosrdnom silom Zemljine teže.
Zemlju Srbiju zato danas čini mnoštvo prepariranih sisa koje podsećaju na punjene životinje krivolovaca sa staklastim pogledima koje zaustavljaju dah od čuda. Ta nacionalna pit-bul seksualnost, koja već duže vreme predstavlja nerešiv ekološki problem, nema mnogo veze sa italijanskim, felinijevskim mamizmom, pa ni hefnerovskim apetitom. U pitanju je naročit Ginisov ukus koji svaku raspevanu domaćicu lako može pretvoriti u lokalnog sisonosca“.
Časlav Pejović,
redovni profesor Kjiši univerziteta u Japanu, pisao je dnevnik za nedeljnik „Monitor“ gde kaže.
„Uz učenje, rad i uživanje je, barem po meni, značajan deo života. Zato sam sada u Crnoj Gori. Ovde se uvek lepo opustim i odmorim. Crnogorci možda nijesu svjesni jedne velike prednosti koju ima život ovdje: ljudi imaju vremena. Kako to dobro osjećam dolazeći iz Japana.“
