Magle Vladimira Cvetkovića

Cvetković piše o temi da li Srbija treba da bude definisana kao građanska ili nacionalna država. Iako bi se moglo pomisliti da je povod ovoj temi stvaranje nove države Srbije i Crne Gore, Cvetković kaže da je njegovo interesovanje za nju vezano za predstojeća ustavna rešenja o karakteru Srbije kao države (republike). Mogle bi se ispraviti dosadašnje greške, a glavna je bila u tome što je Srbija bila definisana kao građanska država, a izgleda da će takva i ostati: „postojeći republički ustav, kao i većina u međuvremenu predloženih novih ustavnih projekata koje su iznele različite nevladine organizacije, kao i jedna uticajna partija (DSS), koncentrišu se na tzv. građansko određenje države (kurziv V.C.)“. Nasuprot takvim predlozima, Cvetković se zalaže za ustavno definisanje Srbije kao nacionalne države. Ja mislim da on nije u pravu i izneću svoje argumente.

I

Deo svoje argumentacije, onaj koji se odnosi na analizu moderne nacije, Cvetković je izveo korektno, sem u nekim zaključima na koje ću skrenuti pažnju. Naime, Cvetković tačno tvrdi da su se u Zapadnoj Evropi nacije stvarale kao nacionalne države, za koje je bilo karakteristično to da se nacionalni identitet (kao skup emocija i kulturnih sadržaja), dakle, kao jedan vrednosno-kulturni konstrukt, smešta u simbolički okvir moderne države, a ona sama se ustavno definiše kao politička zajednica bazirana na jednakom statusu građana, na slobodama i pravima i demokratskim političkim institucijama. Prostije rečeno – moderna nacija je od etničkih naroda kroz demokratske institucije i vladavinu prava napravila naciju državu kao političku zajednicu, u čijem razumevanju i delovanju učestvuju oba elementa: i politički (građanski) i etnički (simbolički identitetski okvir). Prednost ove tradicije bila je u tome što je ona uspešno rešavala najkrupnije pitanje modernog društva – a to je pitanje društvene integracije.

Za razliku od zapadnoevropskog shvatanja nacije, istočnoevropsko (i balkansko) se gotovo ekskluzivno vezuje za askriptivna svojstva (ona pripisana rođenjem), odnosno za etničko-kulturno-jezičke sadržaje, i na njima pokušava da zasnuje državu. Nacija se shvata kao jedna ekskluzivna pripadnost „svom plemenu“ , čiji se član ne može postati nekakvom procedurom (državljanstvom), niti učestvovanjem u političkoj zajednici, već isključivo „na-rođavanjem“. Tako se razumeju kao nacije sve nacije koje su činile bivšu Jugoslaviju, a nikako samo srpska. Ne treba ni pominjati da ovakvo shvatanje nacije kao delatne, dakle, realne kategorije, ima velike probleme u pogledu integracije društva, tj. država, što potvrđuju procesi „raspadanja“, od bivše do sadašnje Jugoslavije i dalje. Otuda težnja za čistim etničkim državama kao spasonosnom leku da se država održi. Kao lek se spominjala i demokratizacija, do koje nikako nije dolazilo, pa je kod etnički shvaćenih nacija upravo bio deficijentan građanski element, dok je etnički prenaglašen. Što se tiče Srbije, ona tek sada ima pravu šansu da se demokratizuje i napravi modernu državu i naciju.

Prva zamerka Cvetkoviću odnosi se na činjenicu da opisana dva modela nacije ne razvijaju jednako teške oblike nacionalizma, kako on tvrdi, bar kada se gleda prema unutra. Dok je kod prvog modela nacije kao demokratske zajednice nacionalizam (šovinizam) zabranjen prema sopstvenim građanima (što ne mora uvek biti sasvim uspešno, ali se tom idealu teži), dotle se kod drugog modela, tj. etničkog shvatanja nacije, češće dešava da se javno ispoljava šovinizam kroz diskriminaciju sopstvenih građana, i to državnim sredstvima, i bez obzira na to šta pisalo u ustavu i zakonima. To je bio slučaj u poslednjem periodu naše istorije u Srbiji. I još uvek ti problemi postoje, mada u manjoj meri posle smene nacionalističko-populističke vladavine Slobodana Miloševića i njegovih političkih satelita koji su uz pomoć države bili najčešći izvođači diskriminatorskih radova.

No, ako imamo goreopisanu realnost u Srbiji za poslednjih 15 godina, ne vidi se na osnovu čega Cvetković tvrdi da njena navodno građanska određenost dovodi do uništavanja nacionalnog i etničkog identiteta i rasrbljivanja Srba sve do njihovog pretvaranja u bezobličnu masu „građana“, kosmopolita i marsovaca. A stvarno nikada nije bilo više šovinističkog divljanja, te viška identiteta. Cvetković bi mogao reći da je problem bio u tome što ustav nije poštovan pa zato nije doveo do rasrbljivanja Srba. Ili je ipak doveo? Nije sasvim jasno. Jasno je jedino to da se i, pored „viška indentiteta“ i državnog šovinizma, Cvetković nekako najviše brine za to da Srbi ne izgube svoj nacionalni identitet, dok građansko određenje Srbije izvrgava ne samo kritici nego i ruglu. Uz to još i čita lekcije onima koji „lamentiraju nad pogubnošću nacionalizma i zauzimaju“, kako Cvetković kaže, „neku vazdušastu poziciju“ s koje izriču ‘kritičke stavove’ srpam konkretne društvene stvarnosti unutar neke nacije i međunarodnih odnosa, umesto da se upotrebi objektivan analitički aparat pomoću koga bi se razumelo zašto određeni politički prostor, sa svojim tradicijama i elitama, više pogoduje jednom ili drugom tipu nacionalnog samodefinisanja“.

Mislim da je ovo suština i izvor Cvetkovićevih problema. On smatra da ne treba da se kritikuje nacionalizam jer je on društvena stvarnost, nego da takvu stvarnost treba shvatiti objektivno, pa uz pomoć nauke zaključiti da se radi samo o našoj definiciji nacije na koju imamo pravo. Takvi smo kakvi smo… Ja bih rekla da je od silne vazdušastosti Cvetković postao bezvazdušan, i toliko udaljen od stvarnosti da ne vidi da se prokazani „kritički stavovi“ uopšte ne odnose na nacionalni identitet, nego na nacionalističke zločine i grubo diskriminisanje građana.

II

No, smatram da Cvetković najviše ima problema sa samim pojmom građanina i s pokušajem da, umesto građanske konstitucije Srbije, opravda nacionalnu. Na jednoj strani, on ispravno definiše građanina i građansku poziciju kao politički status jednakopravnosti, dok na drugoj on građansku poziciju razume kao nešto misteriozno, najčešće kao kosmopolitizam, nadnacionalnost, jugoslovenstvo i nacionalnu neopredeljenost. Stiče se utisak kao da je u ovom drugom značenju građanin jedno ništa, splačina, nečija pakost koja smera da oduzme srpski etnički identitet. No, kao što smo videli, građanin (kao pravni status) nije ni „mondijalista“, ni „kosmopolita“, ni antihrist, ni Jugosloven, ni nadnacionalan, niti ukida etničko-kulturni identitet. Međutim, koliko god i sam Cvetković to isto naglašavao kada je Evropa u pitanju, kada dođe do nas on prosto sve prethodno zaboravi. Tako on kaže da ideja o Srbiji kao i građanskoj državi upravo dolazi iz nametnutog suprotstavljanja između srpstva (kao tradicionalnog, navodno, zaostalog identiteta) i jugoslovenstva (kao nadnacionalnog i naprednog, tj. „građanskog“). „Neposredni odjek datih simplifikacija jeste ideja Srbije kao ‘građanske države’.“ Zaboravljajući šta je pisao o modernoj evropskoj naciji, on neoprezno kaže da se „sve evropske države, nezavisno od aktuelnih procesa integracije, samodefinišu kao nacionalne države, dok Srbija postaje nacionalno obezličena država – ‘građanska država’“. (Eto, opet smo mi nekako stradali, mi nacionalno obezličeni, a oni tamo uživaju.) Te evropske države koje tvrde da su nacionalne pod nacijom podrazumevaju sve svoje građane (kao što i sam Cvetković pokazuje na primeru Francuske). Upravo te nacionalne države jesu građanske: ako bi u francuskom ustavu pisalo da je Fracuska država svih Francuza, što bi moglo izgledati kao nacionalno određenje, jasno je da se pri tom misli na to da su Francuzi svi oni koji imaju francusko državljanstvo (dakle, svi građani, a ne etnički narod).

Kao posebnu apsurdnost građanskog definisanja Srbije, Cvetković pominje nacionalna prava manjina, te postavlja pitanje kako u jednoj građanskoj državi, koja nije nacionalno određena, uopšte mogu da postoje nacionalne manjine. Nema nacionalne većine, pa ne može biti ni nacionalne manjine. „Od čega se štite prava nacionalnih manjina kada je dotična država sastavljena od sve samih kosmopolita i građana sveta“ (opet se građanin jedne određene države naziva kosmopolitom i građaninom sveta, isto kao što se to pripisuje i jugoslovenstvu, sasvim neopravdano).

No, naizgled je Cvetković sada u pravu, uhvatio je nelogičnost koja se ogleda u tome da se pominju nacionalne manjine, ali ne i nacionalna većina. Tako je samo na prvi pogled, sve dok se ne uzme Ustav Srbije u ruke. Nacionalna većina se u ustavu pominje, te ceo njegov lament nad jadnom Srbijom kao „Građanijom“ pada u vodu. Naime, u postojećem Ustavu Srbije, u preambuli, kaže se da je Srbija država srpskog naroda, a tako slično piše i u hrvatskom ustavu da je Hrvatska država hrvatskog naroda (o čemu se s toliko gnušanja u nas govorilo).

No, možda je reč o tome da bi, po Cvetkoviću, nekakav položaj i ime većinske nacije trebalo staviti i u zakonski, tj. osnovni tekst ustava. To ni u jednoj civilizovanoj državi koja hoće da bude zasnovana na pravu i demokratiji ne može da se uradi, pa znajući to, ni sam Milošević to nije uradio (bez obzira na to šta je stvarno radio). Tako to isto neće prihvatiti ni uticajna stranka kao što je DSS, a ni njoj se, valjda, neće osporiti briga za srpstvo.

Zašto je to tako i zašto nacionalno u smislu etničko-kulturnog identiteta ne može u pravni deo ustava? Zato što bi to bilo isto kao kada bi se ustavom oktroisala bilo koja ideologija (taj se varvarizam činio u komunističkim ustavima, pa se socijalizam, tj. rukovodeća uloga KPJ, stavljaja iznad zakona ). Reč je o kulturno-vrednosnom sadržaju koji nije političke prirode, pa se na njemu ne može definisati država ako ona treba da bude zasnovana na zakonu. Kulturno-identitetska dimenzija naroda može biti osnova, inicijativa da se država stvara, ali čim se ona počne stvarati na ustavu i zakonu, onda se taj sadržaj delimično spaja s političkim kao istorijska pozadina države i preuzima ulogu identitetskih simbola (zastava, grb, himna, praznici), dok se delatno smešta u kulturne, jezičke, naučne i obrazovne institucije zadužene za negovanje tradicije, nacionalnog identiteta i jezika. Svaka država je okvir i za negovanje nacionalnog, jezičkog i drugih identiteta, ali ona se ne može konstituisati kao demokratska ako bi ustavno bila definisana kao vlasništvo jedne etničke nacije i koja bi pravnim sredstvima bila stvarana za tu određenu etno-naciju.

To su činile gotovo sve novostvorene države na tlu bivše Jugoslavije, uključujući i Srbiju (preambula). Takve definicije ne moraju nužno da imaju štetne (diskriminatorske) posledice ako se u osnovnom delu ustava država definise kao građanska, odnosno bazirana na zakonu i pravima građana. No, i takva određenja u preambulama o tome „čija je država“ bila su izložena kritici da su proizvodila etnokratije, što i jeste bio slučaj u realnosti jer su se većinske nacije ponašale kao „vladajuće“ i diskrimisale pripadnike manjina.

No, možda je Cvetković imao u vidu nešto drugo, tj. to da čim se ustavom pominju manjinska prava i način uključivanja manjina u političku zajednicu, da to znači da je kulturno-identitetski sadržaj već prodro u ustav i da onda moraju da se pomenu i identitetska prava većinskog naroda. Ja smatram da takva interpretacija nije ispravna jer se radi o proširivanju istih prava na manjine (jer se identitetska prava manjina ne podrazumevaju i zato se pravno regulišu), tj., reč je o izjednačavanju ljudskih prva većine i manjine u pogledu izražavanja kulturnog identiteta. No, ako je Cvetković mislio na to da se identitetska kulturna i jezička prava većine ne podrazumevaju ako nisu pomenuta, a manjinska jesu, onda možda treba u budućem ustavu Srbije posebno naglasiti da Srbi imaju prava na ispoljavanje svog nacionalnog identiteta u Srbiji. No, ja ipak mislim da nije reč o tome, nego o onom vlasništvu nad državom i da mu ono nedostaje, iako ono postoji u preambuli. Možda on to ne zna. Ili mu možda to vlasništvo nedostaje u osnovnom tekstu ustava, ali to ne bi bilo u redu jer bi se time narusila jednakost građana za koju se i on sam zalaže. Ispada nekako da nije jasno šta u stvari Cvetković hoće i kako hoće da se Srbija definiše kao nacionalna država u jakom smislu reči, i to nasuprot omrznutoj „Građaniji“ koju je sam izmislio.

No, ako se ipak pribeglo rešenju kojim bi se izričito naglasilo da je Srbija država srpskog naroda, onda bi morali da se pobroje i drugi narodi koji u njoj žive, kako se to obično čini (recimo, Srbi su tražili da se pomenu u makedonskom ustavu). Onda nekako stvar ispada na isto: država jeste i nacionalno određena, tj. to da je ona srpska, ali je i svih drugih nacija koje u Srbiji žive. Ona tako ispada visenacionalna, a ne nacionalna.

III

Ostavljam po strani Cvetkovićeve analize ko je kriv za to što je Srbija „Građanija“ i nacionalno obezličena, jer je to najslabiji deo članka. Krivi su levičari svih vrsta, od šezdesetosmaša, jugo-komunista, bivše elite, itd. Pominju se kao krivci, doduše, skromno, i nacionalisti zbog toga što navodno smatraju da svi u multietničkoj Srbiji treba da postanu Srbi i to metodom asimilacije. Po njima se Srbija, nasuprot „nemuštom građanskom projektu“, vidi kao ekskluzivna nacionalna država jednog naroda… Ja ne znam koji su to nacionalisti zastupali asimilaciju, ja znam samo za ono „da se proteraju preko Prokletija“.

I konačno da spomenem jednu teško podnosljivu laž. Reč je o tvrdnji da Srbija pati od građanskog (kosmopolitskog) ekstremizma (a nešto stidljivije) i od šovinizma koji joj onemogućavaju da nađe pravi balans između nacionalnog i građanskog u konstituisanju svoje države. Netačno je da je Srbija ikada patila od građanskog ekstremizma, tj. „građanizma“ (autorova inovacija). Zato se i postavlja pitanje – otkud simetrija u vladavini ovih ekstremizama: šovinizma i građanizma? Postavlja se i pitanje otkud građanski, tj. demokratski ekstremizam, kada tako nešto jednostavno ne postoji. A baš tako nešto tobože karakteriše Srbiju koja je tek izašla iz ratova za stvaranje svoje, srpske države i toliko se bila nagnula na jednu stranu, baš u stranu šovinizma, da se nije vodilo računa ne samo o sopstvenim građanima druge nacionalnosti nego je pogažena i sama ideja kosmopolitizma po kome su svi ljudi podjednako ljudi. Samo dva primera da bih objasnila o čemu se radi: od silnog građanizma niko još uvek ni da se osvrne na istragu o likvidacijama naših građana koji su u dva maha pokupljeni po imenu i prezimenu i pobijeni samo zato što su imali muslimanska imena (reč je Sjeverinu i Štrpcima), tj. da je pokrene u Srbiji. Pre izvesnog vremena nešto se čulo o tome, ali do istrage u Srbiji još nije došlo. Od silnog „komičnog kosmopilitizma“ od koga patimo, naši državni organi (i ni javno mnjenje u znatnijem broju) nikako da se zabrinu i zapitaju šta se to dogodilo u Srebrenici.

Prosto nije moguće da Cvetković ne zna da smo poslednjih 15 godina patili od šovinizma, a baš nikako od „građanizma“ i kosmopolitizma. Netransparentnost koju izaziva njegovo insistiranje na simetriji šovinizam–građanizam, kao i laž o prokletstvu srpskog kosmopolitizma, navodi na zaključak da se tu radi o jednoj školi mišljenja koju Cvetković reprezentuje. Ja mislim da toj školi najbolje pasuje ime mimoiđizam, a koja je, nažalost, zavladala našom političkom naukom.