Jedna dvadesetpetogodišnja Amerikanka, koja privatno daje časove za rad na računaru, bila je nemalo iznenađena kada ju je njen klijent, penzioner, nazvao po nadimku iz mladosti. Prema pisanju MSNBC-ja, to je bio tek početak iznenađenja, budući da je gospodin izneo još detalja iz njenog života i, konačno, izvadio nekih 300 štampanih stranica o njoj, inače sasvim običnoj osobi. Tu je bilo svega i svačega, pravi dosije, a izvori su bili njeni najbliži u koje ima najveće poverenje. Zašto je to radio? Kaže, usamljen je čovek, a želeo je da zna kakva osoba dolazi da ga obučava. Da li se namučio da prikupi podatke, da li je pratio nju i njene prijatelje, iznuđivao priznanja? Ne, sve je bilo dobrovoljno, oni su se čak trudili da iznesu što više detalja o njoj, a nije morao ni da mrdne iz sobe. Sve je našao na internetu, na ličnim sajtovima gospođice, njene porodice i prijatelja. Sve što je trebalo da učini bilo je da ukuca njeno ime u sajtove za pretraživanje interenta i odvoji ono što se odnosi na nju od onoga što se tiče nekih drugih osoba s istim imenom.
U svojoj knjizi Kako izgubiti prijatelje i izluđivati ljude, engleski novinar Tobi Jang kaže da je krajem devedesetih (a verovatno i sada) u Njujorku svaki muškarac koji bi pozvao neku devojku da izađu bivao „guglovan“. U prevodu, devojka bi „propustila“ njegovo ime kroz Google, pretraživač, kako bi saznala što više o njegovoj prošlosti, sadašnjosti, a možda i o budućnosti. Gde i šta radi, čak i koliko je taj posao plaćen (čemu služi internet nego da se tamo iznose najveće tajne), šta o njemu kažu prijatelji i bivše devojke, da li je i kojim povodom bio u medijima. „Guglovanom“ junoši tako bi se smanjio manevarski prostor za neophodno „baronisanje“, ako bi mu dama nakon „analitičkog rada“ uopšte pružila šansu.
Internet na izvestan način svakoga od nas pretvara u Džuliju Roberts, to jest, izlaže pogledu svih koji bi da nas gledaju, čak i kada mislimo da smo se zaštitili. S tom razlikom što Džulija Roberts može da kaže da se radi o tračevima jer ljudi imaju interesa da ih šire, ali zašto bi neko lagao o privatnom životu malo poznatog novinara, bankarske službenice, studenta ili frizerke?
Podatke o sebi najčešće širimo sami, počev od sopstvenog vebsajta preko toga što ostavljamo previše informacija o sebi na drugim sajtovima koje posećujemo (kada se registrujemo ili kada prihvatamo „kolačiće“ koje sajtovi šalju). O upotrebi platnih kartica da i ne govorimo, kao i o sajtovima naših prijatelja koji nas pominju u ovakvom ili onakvom kontekstu. Sve one fotografije iz detinjstva kojih se stidite, a vaša majka ne propušta da ih izvadi pred prijateljima i novim devojkama/momcima koje ste doveli na upoznavanje, sada se mogu naći, i to zauvek, na mreži na radost svih, sem vas.
Kako se privatnost može zaštiti, barem elementarno, pisaćemo u narednom broju, a za sada možemo biti srećni zbog toga što internet u ovoj zemlji još uvek nije uzeo maha.
