Dve nedavno objavljene „nefikcijske“ knjige istaknutih savremenih novosadskih pisaca – po svemu različitih, a ipak bliskih – prilaze, s različitih strana i različitim metodama, onom istom Demonu Istorije koji neumorno tutnji srednjo-istočno-evropskim krajevima, bez namere da se smiri, vrtložeći tako i po jednom podunavskom urbanom mikrosvetu, smeštenom na večitom rubu „čvrstih državnih/nacionalnih celina“, kao zalog jedne Produktivne Komplikovanosti.
Laslo Vegel, kao prozaik, između ostalog je pisac Novog Sada, na onaj način, onim intenzitetom i s onakvim dometima kako su to u savremenoj srpskoj književnosti valjda samo Aleksandar Tišma i Milica Mićić-Dimovska; svedoče o tome Vegelovi romani Memoari jednog makroa – na srpskom jeziku izdati upravo u razigranom prevodu Aleksandra Tišme (tako drugačijem od njegovih omorinski pritiskajućih proza, kojima uvek vilene neupokojeni duhovi i nezalečivi tragovi rata, nasilja, neslobode!), što je jedna od onih znakovitih veza koje govore dovoljno onome ko za njih ima sluha! – te Pareneza i Dupla ekspozicija. No, ako su Memoari bili pre svega jedna (samo)objava književnog prisustva i požudnog sudelovanja u izgradnji „Mlade“ Kulture šezdesetih, samom svojom igrivo-hedonističkom naravi nužno suprotstavljene i staroj, „građanskoj“ slatkasto-dekadentnoj grobljanskoj sablasti i „progresivnoj“, oktroisano „optimističkoj“ i imbecilno kolektivističkoj, svenivelišućoj kulturi prostačkih Ratnih Pobednika i osionih mirnodopskih vladara, jedan, dakle mladenački manifest kakvome, u onom vremenu, nema dostojnog pandana u novosadskoj literaturi srpskoga jezika, onda su potonji romani – sve s onim kišovskim gorkim talogom iskustva koji je kroz godine neprimetno nalegao na pisca, na knjige, na nekoć onako poletnu „državu“, na „realne živote“… – ponad svega rezignirano piščevo preispitivanje učinaka malja Istorije (od neprevladane more Racije iz 1942. do postšezdesetosmaških trauma) na panonske ljude, na Grad, na laganu i tihu društvenu patologiju, tako karakterističnu za krajeve u kojima ljudi nemaju običaj da viču i larmaju i, uopšte, „daju sebi oduška“ (nije red!), ali zato imaju običaj da se bese na tavanu poput šunki kad stvari prevrše neveliku ljudsku meru…
UTERIVANJE DUGA: Vegelova, pak, esejistika – a Vegel je, čini se, najviše svoj upravo u toj rastezljivoj hibridnoj formi koja je tako zahvalna za „mnogo umorne i mnogo zgađene ljude“, što bi rekao Jovan Hristić – u neku je ruku nastavak romansijerskih opsesija drugim sredstvima, područje gde se mogu ponajbolje upoznati, razgraditi, dekonstruisati svi oni Demoni Istorije s kojima se Vegel rado – ili tek: odviše se stideći da bi od njih pobegao i predao se bez borbe? – hvata u koštac. Vegelove esejističke knjige, dostupne na srpskom (Odricanje i opstajanje, Abrahamov nož, Život na rubu, Vitgenštajnov razboj) rezultat su permanentnog, opsesivnog piščevog napora da se razabere u pletivu usuda „srednjo-istočno-evropskog čoveka“, sudbine (gotovo) uvek nedovoljno očevidno „tragične“ da bi udovoljavala standardima epskog diskursa Dubokog Balkana gde se krvca lije vazda na hektolitre kao da je u pitanju farbana vodica iz kakvog filmskog studija, i da samim svojim odsustvom Monumentalnosti ne bi bila odnekud i pomalo komična, a opet nedovoljno „lake“ – ili: dovoljno teške? – da bi se uklopila u standarde „zapadnjačkog“, „postistorijskog“ relaxed odnosa prema Velikim Pričama. Ovde se, naime, solipsističko ljudsko i spisateljsko bekstvo od istorijskih/političkih/et(n)ičkih Velikih Priča uvek završava tako da te one kad-tad ščepaju za kosu i povuku natrag, naniže, u svoje okrilje… Kao da se radi o nekom uterivanju duga. Bilo kako bilo, (zreli) Vegel nije ni pokušao da ovakvu „otplatu“ izvrda; naprotiv, pošao je u susret onome od čega se ionako nije moglo časno pobeći. Nedavno objavljena kolekcija esejističkih tekstova i zapisa Bezdomni eseji (Samizdat B92, Beograd, 2002; s mađarskog preveo Arpad Vicko) podsetnik je i rekapitulacija upravo te melanholične, ne-prometejske odvažnosti da se, kroz propitivanje aporija lične sudbine, progovori o jednoj, u najmanju ruku, „regionalnoj bolesti“ koja se ovde ciklično javlja (ukoliko uopšte ikuda i odlazi; pre će biti da se u „mirnijim vremenima“ samo pritajuje; uostalom, nije li i zato u gotovo svim važnijim Tišminim prozama, vremenski lociranim i više decenija nakon svršetka Velikog Rata, taj rat i dalje življi i prisutniji negoli mir, koji se neretko doima tek poroznom kulisom iza koje, kao u kakvom hororu, iskeženo vreba The Real Thing) i koja se, kad „akutno“, „epidemiološki“ bukne, ne povlači dok ne pomori, ne raseli i nepovratno ne unesreći bar nekoliko miliona srednjo-istočno-evropskih dvonožaca… Glavnina tekstova u knjizi objavljena je ranije u knjigama Odricanje i opstajanje i Život na rubu, dopunjena nekim recentni(ji)m esejima koji se tematski prirodno uklapaju u te celine, služeći zapravo i kao nekakav sumorni/sumarni zaključak: gde smo se obreli sada, kada je Pirovanje završeno – ako je završeno…
SLOŽENOST STVARI: Tematsko-motivski korpus unutar kojega se Vegel kreće u Bezdomnim esejima svojevrsna je re-inventura onih toposa o kojima smo govorili, zasvođena, dakle, melanholijom srednjo-istočno-evropskog „života na rubu“, prožeta manjinskošću kao prirodnim – i, dakako, uglavnom „trpnim“ – stanjem čoveka s oboda Panonskog mora, s oboda nekolikih imperija, a potom i svih ovih neuroznih i nervoznih postimperijalnih etničkih državica-amebica… Pledirajući za uvažavanje i dostojno razmatranje složenosti stvari – kakva je, sama po sebi, uvreda i ideološkom i „patriotskom“ umu – Vegel u delu tekstova razmatra manjinski položaj vojvođanskog Mađara, kako u staroj Jugoslaviji (čija su pravila igre bila mnogo komplikovanija od one kičasto idilične slike koju emituje naše nostalgično sećanje, koje priziva novu verziju mita o Zlatnom Dobu…), tako i u novoj etno-državi koja je bahato, ovlašno i usput „redefinisala“ njegov položaj, svodeći ga na pokornog statistu beskrajnih južnoslovenskih razračunavanja, marginalca koji treba da bude presrećan i zahvalan ako mu Država nije utrapila pušku da joj „dokaže lojalnost“ tako što će založiti svoj i tuđi život za ostvarenje jednog Etničkog Sna koji, pri tome, upravo sa etnocentričkog stanovišta ne može ni da deli, jer je Drugi; no, kada bi se ovde stalo, onda Vegelova analiza ne bi bila odviše vredna pažnje, jer se ne bi osobito izdizala izvan ravni očekivanog, gotovo konfekcijskog. Vegelov diskurs manjinskosti ide i doseže dalje, mnogo dalje, on pripoveda o manjinskom položaju intelektualca unutar vlastite „manjinske zajednice“ kojom vladaju „profesionalni zaštitnici manjina“, kakvi takođe ne ljube složenost stvari i one koji ne bi da se bezostatno svrstavaju u redove Kolektiviteta, i čija, hajmo reći, defanzivna etnocentričnost nije u osnovi ništa bolja od one „većinske“: ona je samo manje ubojita. Potom, taj se izdvojeni „manjinski“ intelektualac, taj kentaur, ne može sasvim udobno osećati ni u okrilju „matične“ kulture, jezika i države; i tamo je on, naime, sa svom onom poputbinom sećanja koje se niti može niti želi odreći, sa svim svojim uvidima, znanjima i složenim formativnim faktorima vlastitog identiteta, takođe doživotni „stranac“, mada na način bitno drugačiji – što stvari ne čini nužno lakšim – od onog zbog kojeg je izguran na marginu u „zavičaju“, opijenom reanimiranim obožavanjem Duha Većine.
U tom su duhu sumnje u zauvek-zadate-koordinate pisani i eseji u kojima se propituje vlastiti „spor sa zavičajem“ (Srbobran), i učinci „šezdesetosmaškog“ naraštaja, i složeno, protivrečno osećanje istovremene Bliskosti i odomaćenosti, te Drugosti i nepripadanja-do-kraja, kakvo pisca povezuje i s Beogradom i s Peštom, tim pompeznim, „imperijalnim“ Krajnjim Tačkama između kojih se – u panonskom međuprostoru, dakle – jedino može dobro osećati onaj autentični manjinski čovek, zauvek lišen vajne „sposobnosti“ da se bezbrižno utopi u Istosti, u jednoobraznosti monolingvalnih… Hm, „dobro se osećati“? Pisac ipak tom „između“, dakle „svojoj varoši“, Novom Sadu, posvećuje najveći deo ovih prividnih marginalija jednog marginalca; cela je, u Bezdomnim esejima preštampana, knjiga Život na rubu jedna velika „sredovečna“ inventura ličnih i generacijskih stremljenja, postignuća i gorkih (dez)iluzija, prelomljena kroz karakteristične novosadske toponime po kojima su eseji naslovljivani (Zmaj–Jovina, Dunavska, Trg slobode, Jermenska crkva, Riblja pijaca, Katolička porta, Tvrđava etc.).
Kako god okreneš, „postistorijskog“ smiraja i smirenja nigde ni na vidiku; Vegelov, pak, melanholični diskurs i oštro oko posmatrača esencijalno, ali ne i „egzistencijalno“ (u smislu politikantskog ili kulturtregerskog sudelovanja u igrama redistribucije društvene moći) zainteresovanog, spada među najbolje stranice one relativno razgranate, ali ne uvek i vanserijske i valjane esejistike koja se deceniju i kusur na raznim „regionalnim“ i „globalnim“ jezicima ispisuje na temu Velikog Raspadanja naših života; utoliko je i ova apartna knjiga jedan od onih zaturenih „događaja sezone“, ali budite sigurni da ništa ni nalik takvom priznanju neće ni od koga dobiti, jer se sistematski opire svim provincijalnim svođenjima, i zbog toga nijedno „mi“ – etničko, ideološko, ili kakvo treće – neće „zaleći“ za nju. Na taj način jedna iznuđena marginalnost – koja vremenom valjda postaje svestan izbor i „druga priroda“ – prevazilazi margine Teksta i postaje „društvena činjenica“ koja ne govori o piscu ili knjizi, nego o ne baš laskavoj marginalnosti i pomerenosti/naherenosti vrednosnih kriterijuma jedne ne samo materijalno pauperizovane srednjo-istočno-evropske „sredine“…
DODATAK DELU: Iako je pisac bitno drugačije poetike i osećanja Teksta i Sveta, Aleksandar Tišma povezan je s Vegelom – ako ničim drugim – onda bar srodnošću njihovih gotovo kišovski komplikovanih srednjo-istočno-evropskih sudbina, nevoljno ispečatiranih silovitim zamasima bičeva Istorije, od kojih jedva da je bilo nekakvog zaklona. Tišma je, pri tom – kako se da videti iz njegove autobiografske proze Sečaj se večkrat na Vali, kao i iz obimnog spisateljskog Dnevnika koji je prošle godine štampao Prometej – zapravo kroz sve puste decenije grbljenja kroz „socijalizam s ljudskim likom“ čeznuo za Stranstvovanjem, za lagodnijim spisateljskim životom podalje od bučne artiljerije Vremena, ali mu se „nije dalo“ da tako bude, ne barem do poznih godina, do kojih je već stigao da napiše sve svoje ključne knjige, do srži natopljene upravo Kašom Od Posledica divljanja onih istih, zajedničkih demona istorije. Knjiga „nefikcionalnih“, autobiografskih zapisa Oko svoje ose (Srpska književna zadruga, Beograd 2001), nastala možda od pabiraka i „viškova“ (koji ovde nipošto nisu vrednosno određenje!) spomenute autobiografije, nepretenciozan je dodatak delu, sporadično ispisivani naknadni prilog jednom opusu koji je sam pisac proglasio zaokruženim još početkom devedesetih, rekavši da je „napisao sve što je nameravao“, i da mu sada preostaje još samo da – živi… No, uprkos tom svom „marginalnom“ statusu, Oko svoje ose punokrvni je deo Tišmine književne avanture, u krajnjem tekstualnom ishodu opravdano i produktivno propuštanje kroz životopisni faction onih istih poetičkih načela i prepoznatljivih svetonazornih odrednica koje su odlikovale i najznačajniji deo njegovog beletrističkog opusa. Ovo će, pak, reći da je Oko svoje ose knjiga bespoštednog, deziluzioniranog, racionalizujućeg, nesentimentalnog posmatrača/učesnika koji vlastitom životu i egzistencijama ljudi iz svog okruženja prilazi isto onako „hladno“ – što je ovde upravo tek poetička suprotnost „toplom“ i ništa više! – kako je to činio i s junacima svojih romana i priča. Od piščevog razmetljivog i rastorokanog saosećanja, uostalom, niko – pa ni sam pisac – valjda ne bi imao bog zna šta… Ova je zbirka od dva tuceta narativnih memoarskih zapisa nejednake dužine, ali postojano, rutinski dobro oblikovanih, mali brevijar doživljaja i sudbina – što u znaku vegelovskog „života na rubu“, što, češće, „na rubu života“… Tišma ovde pripoveda, bez rasipničkog popusta prema sebi, ali i bez patetičnih pokajničkih gesta tako nesvojstvenih njegovom rezigniranom poimanju ljudske prirode, i o vlastitim kukavičlucima, nedoslednostima, nedostojnim ćutnjama, postupcima i nepostupcima za koje bi bilo bolje da ih, takvih, nije bilo… Na drugoj strani, pisac vešto portretira priručnu galeriju mahom „neuglednih“ karaktera s kojima se (su)sretao kroz život, uvek se iznova diskretno, bez Velikih Reči, iščuđavajući nad meandrima ljudske prirode: o onima koji su se na sve strane dičili vozvišenim vrlinama, a pokazivali se tek sitnim nitkovima, i o onima od kojih niko – pisac ponajmanje – nije očekivao ništa, a oni su se odvaživali na svoje Male Podvige, prkoseći tako bilo siromaštvu, bolesti i „aistorijskom“, „metafizičkom“ zlu, bilo uspravljajući se protiv slepih sila Istorije, po cenu da budu pregaženi – kako se najčešće i događalo…
OSUJEĆENOST: Tišmin je književni vokabular bio i ostao „antipolitički“, ili bi možda bilo prikladnije reći: prožet neizrečenom, sveprisutnom čežnjom da se živi u zaklonjenom privatnom svetu, izvan dosega onog neumornog malja naše dozlaboga komplikovane srednjo-istočno-evropske povesti, koja ljude razbacuje okolo kao okretni šibicar one svoje andrmolje… Njegove su priče zapravo priče o novim i novim neuspesima – lično ničim neskrivljenim – da se takav život ostvari, ili bar da se za to ne plati previsoka cena. Oko svoje ose nudi nam još jedan deo odgovora na moguću nedoumicu odakle izvire ta opsesivna piščeva potreba da se bavi mrskom Istorijom koja se, pak, bavi ljudima koji bi se radije – kao i njihov književni tvorac – bavili nečim drugim… Ona, biće, dolazi iz jednog pritiskajućeg osećanja egzistencijalne osujećenosti – kakvo ni književni uspesi nisu do kraja zatomili – koja prevazilazi onu poslovičnu egzistencijalističku priču o „bačenosti u svet“: kod Tišme se, naime, obično radi o bačenosti u jedan deo sveta, onaj koji vekovima proizvodi pogibeljni višak Istorije po glavi stanovnika… A to je ona tačka gde se Tišmina i Vegelova tekstualnost dodiruju, pričajući jednu neiscrpnu, neispričljivu priču o našoj suštinskoj ljudskoj nesamostalnosti i nedozrelosti koje nemaju mnogo veze s individualnim osobinama i dosezima, priču koju vekovima iznova razvejavaju košave nad Tvrđavom koja „čuva“ Novi Sad, a čijim lagumima još lutaju nesmireni duhovi carskih i kraljevskih poručnika u gizdavim koporanima, uzalud tražeći exit.
