Nepravda, pa to ti je: dok naša deca letuju u Sremskoj Mitrovici (čuj, u Sremskoj Mitrovici!) gde ih razni „sektaši“ i „hipici“ svlaču i uču brezobrazlucima (nasumični isečak reakcija javnog mnenja: „Videste li vi to – krešt, krešt – komšinice Perso?“ „Jes’ vala sramota, komšinice Sojka! Iako sam – krešt, krešt – ozbiljno retardirana, o’ma sam shvatila da tu nisu čista posla! Sve to drogirano, a centrala im u Novem svetskem poretku, pričo mi Mika Moron, učen čovek, znate onog s tikovima, čita Jutarnje novosti svaki dan već dvaes’ godina, i nije mu ništa!“), veseli Hrvati se za to vreme iskulirano banjaju u moru – pravom, ne crnogorskom! – i pevaju partizanske pesme! Pa vi sad vidite kako je ko prošao… Ko ima, daće mu se!
Čari geografije na stranu, ovo je laka pričica o sindromu moralne panike, tog postojanog malograđanskog oruđa za prepoznavanje i izopštavanje svega što bi makar samo moglo imati nekakav subverzivni potencijal u odnosu na Svete Vrednosti „moralne većine“, koja se silno uzrujano uskrekeće kada joj se dojavi da se negde desilo – a možda i nije, ali je moglo! – nešto što se protivi njenim nazorima. Histerija upravo nadrealnog intenziteta koja se nadigla oko letnjeg kampa u Sremskoj Mitrovici, gde su, između ostalog, aktivisti JAZAS-a pokušali da, možda za nekoga odviše nekonvencionalnim, ali ne i uistinu neetičkim metodima, na vreme spreče nedužne klince da počnu da liče na neke od svojih otužnih roditelja, klasičan je primer efekta moralne panike na delu. Vaskolikim medijima ova je iz prsta isisana parasenzacija odlično došla u sezoni kiselih krastavaca – kada se u Srbiji tradicionalno ne dešava ama baš ništa osim predsedničkih izbora – tako da od „frojdovski“ indikativne priče o imaginarnim „orgijama“ i sistematskom „kvarenju naše dece“ danima nisi smeo ni frižider da otvoriš, da te iz njega ne fljusne onaj famozni Leteći Grudnjak…
No, ipak, nije ni ova pričica bez potmule veze s predstojećim izborima, utoliko pre što je u javnost lansirana iz Nove Srbije, desničarske – to se u Srbiji kaže: domaćinske! – stranke, dakle, baš onakve kakve su svugde po Evropi i Americi tipične predstavnice interesa samozvanih „moral majorities“, među kojima su nadobudna „udruženja zabrinutih roditelja“ uvek vrlo istaknuta. I ona je, dakako, eminentno politička, u to nema sumnje. U tom igrokazu bedne imaginacije i diletantske režije uloge su podeljene po predvidljivoj šemi: na jednoj strani Čisti i Domaćinski Patrijarhalni Živalj Iz Duboke Srbije, koji je neoprezno poverio svoju decu simboličkim otelotvorenjima svega Drugog, Nama Neprihvatljivog: jer, na toj su drugoj strani „sektaši“ – što ne znači ništa, ali zvuči kao opasna neman, tj., ima sjajan mobilizacijski apel za ustanak moralne većine! – „soroševci“, NGO-ovci, i uopšte, nekakav Nama Strani i (nužno, po defaultu) nastrani svet, plaćen, instruisan i čvrsto nameren da svojim znamo-mi-kakvim „edukativnim“ akcijama zatre (mentalno) seme nekih novih velja ilića po budućoj Srbiji, nekih novih raskomoćenih domaćina, priučenih labusologa… Zato tu rabotu treba sprečiti i likvidirati dok je još mala, marginalna i sporadična: We don’t need no education – skoro da čujem kako za Pink Flojdom ushićeno ponavljaju i refrenišu velja-ilić-klonovi po Srbiji… U ovo se uklapa i simbolički politički odstrel „formacijskog“ krivca za nabudženi „skandal“ u liku ministra prosvete, idejno nepouzdanog tipa koji dolazi iz jedne sumnjive „levo-liberalne“ stranke, a Takvi Nam Ne Trebaju; sve su to, moj prikane, masoni, Jevreji, pederi i kriptokomunjare: prvo razapeše Hrista, a onda oteraše Kralja! Pa bi sada i da bludniče! A za onog Labusa se priča da je Čeh, božemeprosti… Pa što ne ide onda tamo, da nasledi Havela kad je toliko pametan?!
Naravski, i ova uvrnuta kamp/kemp pričica o mitrovačkom „striptizu“ i edukativnoj upotrebi „ružnih reči“ tipični je simptom tranzicijske/modernizacijske pometnje, i utoliko je indikativna za trenutno ludo-zbunjeno stanje duhova među Tihom Većinom koja ne zna šta ju je snašlo, ali joj se instinktivno ne dopada ideja da joj neko „zavodi“ decu glupostima: da je to što oni belosvetski kurajberi podučavaju išta valjalo, to bi sve njima još pradeda pokazao, sve sedeć’ na gumnu i čibučeć’ onako po filozofski…
Pošto „normalnom, domaćinskom Srbinu“ nema bolje utehe od priče o hrvatskim glupostima – važi i obrnuto, jošte kako! – dužan sam da, kao veseli appendix današnjoj priči, objasnim i onu opasku o „partizanskim pesmama“ iz prvog pasusa ovog teksta, a sve u svrhu malog poređenja različitih formi i modaliteta emitovanja „moralne panike“ u društvima balkanske (para)tranzicijske pometnje. Ovih me je dana, naime, silno razgalila vest iz riječkog „Novog lista“ (24. 8. 2002) da je UHVIDR-a (to je zapravo SUBNOR hrvatskog „domovinskog rata“!) otoka Visa do neba zavapila zbog Strašnih Zbivanja na tom isturenom jadranskom ostrvu, gde su se učesnici letnje škole kulture „Otokultivator“ ne samo raspusno i razbludno ponašali, nego su i pevali „Od Vardara pa do Triglava“ i slične nepoćudne i antipatriotske glazbene sadržaje… A još se obaška u isto vreme na Visu pojavio i misteriozni kip J. B. Tita, baš kao u onom filmu Vinka Brešana! Strašno, strašno! I aktivisti hrvatske „moralne većine“ – ta Veljina duh-braća s Gospom u srcu! – imaju, dakle, silnih problema s tim letnjim kampovima kojekakvih alternativaca… Viška UHVIDR-a razložno pita: „zar je moguće da se jedna kulturna udruga građana, koja se dijelom financira od poreznih obveznika, počela baviti tako prljavom politikom“ i za ove nemile skulptorsko-glazbene scene optužuje „neke globaliste“ koji, eto, „ljetuju vrlo jeftino, a tko im plaća, nitko ne zna“… Hm, možda da dođu u Mitrovicu, da razmene iskustva? Hoću da kažem: sve vam to na „koncu konaca“ dođe na isto: praziluk ovamo, praziluk onamo, i uvek ista antiliberalna retorika (najčešće amaterski maskirana u antikomunističku), kao zajednički imenitelj svakog ozbiljnog antitranzicijskog Otpora, kao poslednja, ali granitno čvrsta transbalkanska spona beslovesnih „moralnih većina“, udruženih u obožavanju svog Zlatnog Teleta!
